Ања Филимонова: Амбасадор Русије у Загребу одао пошту организаторима етничког чишћења

Сви народи Балкана, без сумње, имају сад легитимно питање: да ли је поклон Туђману слагање и одобравање Руске Федерације са политиком геноцида над Србима

Андреј Нестеренко на гробу Фрање Туђмана (Фото: Снимак екрана/Нова.рс)

Нови руски амбасадор у Хрватској, Андреј Нестеренко, по његовим сопственим речима, пошто се детаљно упознао са историјом савремене Хрватске, одлучио је да, као први корак на новом месту, положи цвеће на гроб Фрање Туђмана и „ода почаст“ у виду поклона, приметивши да се Туђман „прво развијао као војник а затим као политичар, оставивши значајан траг у историји целог региона“ (овде).

Траг Фрање Туђмана заиста је и више него упечатљив. Прво и главно, он је коначно „решио српско питање“. У децембру 1998. Фрањо Туђман је говорио:

„Хрватска је решила српско питање у Хрватској. Ми смо прихватили повратак једног дела Срба у Хрватску, да бисмо зауставили нападе на Хрватску и критику да је Хрватска – наставак НДХ, и да неће ни једног Србина. Српско питање ми смо решили, неће више бити 12% Срба или 6% Југословена, као што је било. А 3%, колико ће их бити, више неће претити хрватској држави”.

Заиста, ако је 1948. године по попису становништва у Титовој Југославији, у Републици Хрватској живело 543.795 Срба, по попису из 1981 године – 531.501 Срба, онда по попису Хрватске из 2011. г. њихов број је само 18.633, притом средњи узраст не прелази 53 године. Данас је у Хрватској регистровано 180.000 Срба (иако их реално живи мање од 150.000. То су људи старијег узраста, који хоће да умру у родном месту. Њихова су деца углавном васпитани као Хрвати и на тај начин гасну и последњи угарци српства на родној земљи).

„Рата не би било да га Хрватска није жељела, али ми смо процијенили да само ратом можемо изборити самосталност Хрватске“, говорио је Туђман. (Говор на Тргу Бана Јелачића 24. 5. 1995)

Приметимо да је припрема за рат ишла темељно, у свим правцима. У мају 1990. године на првим вишепартијским изборима у Хрватској, победила је Хрватска Демократска Заједница (ХДЗ), са Фрањом Туђманом на челу. Већ крајем те године, у републици доносе нови устав, по коме се Срби, као конститутивни народ напросто избацују, а Хрватска се проглашава за „националну државу хрватског народа“. Срби апсолутно нелегитимно постају национална мањина.

Фрањо Туђман (Фото: Сајт посвећен Фрању Туђману/tudjman.hr)

Овде морамо напоменути основне историјске моменте, који разјашњавају историјски проблем „хрватских територија“, манипулацију тезом о „Србима – досељеницима у Хрватску“, и остале константе хрватске националне политике, које проистичу из њих.

За време постојања Аустро-Угарске, хрватске земље су биле само један део мађарских земаља Двојне монархије, осим Истре и Далмације, које су директно припадале аустријским земљама монархије. Приметимо да је посредством закључења личне уније још 1102. г. независност „хрватских земаља“ била фактички продата Мађарима. Средином ХIХ века Краљевство Хрватска и Славонија, заузимала је само невелики географски простор у оквиру Мађарског Краљевства.

Краљевство Хрватска и Славонија, делило се на Грађанску Хрватску, која се састојала из само три области-жупанија (Загребачка, Вараждинска и Крижевачка) и Грађанску Славонију. Хрвати се нису спомињали у односу на територије Славоније, Срема, Далмације, Барање и Истре, а Славонија није била сједињена са Хрватском чак ни административно. Притом се цела данашња Славонија, чак по сведочанству ученог језуита Сент Ивањија (1691) називала Рашка или Србија (овде).

Хрватску и Славонију је делила српска Војна Крајина, образована после одласка Турака, крајем XVII, која се налазила под директном управом Беча. Ипак, после ликвидације Војне Крајине 1881. г. Краљевство Хрватска и Славонија било је проширено на рачун значајног дела српског простора. Од тог времена, број српског живља у Хрватској и Славонији, непрестано је опадао. У ХХ в., после територије Хрватске, на рачун српских земаља, обилато су повећавале своју територију како краљевска (Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца из 1918., од 1929. Краљевина Југославија) тако и комунистичка власт.

Смањење броја православних Срба, било је повезано са делатношћу Римокатоличке цркве. Мисионарска делатност РКЦ ишла је у два правца: преобраћање некатоличког становништва у католицизам, а затим обједињење римокатолика, Срба, Немаца, Чеха, Словака, Словенаца, Италијана, Русина, Мађара, Шокаца и Буњеваца у јединствену категорију „хрватског народа“. Ипак, у друштвено-политичком пољу, однос према Србима, формирао је званични „отац“ хрватске нације, Анте Старчевић (1823-1896, отац – Хрват, мати – Српкиња).

Управо су он и његова Странка права, створили стереотипе и предрасуде у односу на Србе, изражене интелектуално сиромашним провинцијалним језиком, који је одражавао идеале и вредности уско буржоаског слоја, конзервативног до реакционарности. Србе Старчевић описује као „неслободно, зависно становништво, које се састоји од бивших робова“. Посматрајући их као одвојену расу, „пасмину“, Старчевић свесно користи термин, који се односи на животиње.

Уопште, његов речник, који користи у односу на Србе, крајње вулгаран и аморалан, постепено се шири по Балкану. По његовом мишљењу, име „Србин“, није етнички назив, већ долази од термина „servus“ (роб, слуга). Израз „словен“ такође се не односи на народ, већ је то социјални израз, који долази од латинског „sclavus“, које одређује статус народа тј. означава робове и слуге. Тај расистички мотив редефинисања српског менталитета нарочито је јако био изражен у раду „Име Срб“. Уопште, све Јужне Словене, осим Бугара, Старчевић је сматрао Хрватима, и тврдио њихово право на рестаурацију „ране историјске државности“, у току чијег је настанка био потчињен и помоћу хришћанства апсорбован народ – „роб-слуга-кмет“ (тј. Срби).

Старчевићеве територијалне „историјске хрватске“ претензије шириле су се на Славонију, Далмацију, Војну Крајину, Истру, Босну и Херцеговину – једним потезом „похрвативши“ још и два милиона Срба у БиХ, којих „овде уопште ни нема“. Савременици су карактерисали Старчевића као „апостола мржње према свему српском“, а тај чланак – као „памфлет са гомилом бесмислица и рецепт за рат против Срба“. Као последицу тога, Старчевић је створио „екстатични идентитет у сукобу са реалношћу“. [Берић Д. Указ. Соч. Књ. 1. С. 57.]

Анте Старчевић (Извор: Све о Српској)

Правашки интелектуалци су у другој половини XIX писали да је „старчевство 60-70-тих година нашој савременој хрватској народној мисли дало облик и душу“[4] Сведочанство из 1911. Милета Будака (касније министар за религију и образовање у НДХ (1941-1945), заменик Анте Павелића, организатор геноцида над Србима, Јеврејима и Циганима):

„Ми немамо ништа против Срба зато што су они Срби, већ зато што су они хрватски Славосрби у смислу Анте Старчевића. Зато међу нама не сме и не може бити речи о слози и љубави… Разуме се да су у нашим очима сви славосрби исти…“5 [Цит. по: Берић Д. Хрватско праваштво и Срби. Нови Сад, 2005. Књ. 1. С. 273.].

Старчевић је обезбедио конкретне идеолошке координате: огроман број усташког политичког руководства излегли су се из „Старчевићевог гнезда“. У систем хрватског националног мишљења управо је Старчевић унео тоталитаризам, али главно је да је први пут његов саставни део постала директна претња физичким истребљењем Срба. Анте Старчевић је постао утемељитељ хрватског ексклузивизма, који је генетски условио настанак усташког покрета. [Архив Србиjе и Црне Горе. Фонд 37 «Збирка Милана Стојадиновића». Фасцикла 19.]. У целини, слепа мржња и позив на крваву револуцију, отровали су душу хрватског народа.

Практична реализација Старчевићеве идеологије постао је трократни (!) геноцид на Србима у ХХ – за време Првог светског рата, Другог светског рата (једином периоду за целу хрватску историју, када је била остварена идеја хрватске државе), и за време локалних ратова на простору бивше Југославије 90-тих година ХХ века.

Поменимо овде само хрватску „Вражју дивизију“, која је ратовала под Стаљинградом и њену „ратну ренесансу“ – неоусташе, које су постале јака подршка за необандеровце на Донбасу. Приметимо овде још један упечатљиви корак руске стране: маја 2005. г. у част 60 година победе над фашизмом, Руска Федерација наградила је бившег хрватског председника, Стипа Месића – за допринос хрватског народа и Хрватске као државе – победи над фашизмом.

Али, има једна ситница, која помрачује ову радост „заједничке победе над фашизмом“: Месићев рођени стриц, Марко Месић, био је командир усташке јединице, која је ратовала под Стаљинградом. Сам Степан Месић, наравно, будући експозитура Туђмановог ХДЗ, између осталог, познат је и по томе што је човека, који је упуцао малу девојчицу, Александру Зец 1991. г. у Загребу, пуцњем у главу (то је било убиство породице Зец, које је добило велики друштвени одјек), Синишу Румца – помиловао.

Позив Усташке младежи из Хрватске Митровице на задушнице ‘бранитељима Стаљинграда’

За време Другог св. рата, Независна Држава Хрватска истакла се саздавањем система логора смрти, под заједничким именом Јасеновац. По подацима Међународне комисије за утврђивање историјске истине о Јасеновцу, на основу изучавања европских архива, српски научници су установили да је у Јасеновцу убијено најмање 700.000 Срба, 80.000 Јевреја и 23.000 Цигана. Јединствени случај у историји човечанства био је логор смрти за децу – Стара Градишка, у којој је физички уништено 50.000 српске, јеврејске и циганске деце до 14 година.

Притом су обична грађанска лица, обични Хрвати, упоредо са усташком војском – званичном војском НДХ, узимали у геноциду масовно учешће, често – под личним руководством и са непосредним учешћем римокатоличког свештенства. Нарочито привлаче пажњу начини „радикалног решења српског питања“. То су убиства са нарочитом, истанчаном свирепошћу, извршени са насладом, са садистичким мучењима, приручним материјалима – секирама, маљевима, тестерама и „специјалним средствима“ – кривим ножевима са карактеристичним називом „србосјек“.

Ликвидирани су не само „представници погрешне националности“, већ и трагови самог пребивања Срба на тој земљи: архиви, имовина, цркве. Укупно је у НДХ било уништено 450 православних храмова. Масовност учешћа хрватског становништва у геноциду над Србима, Јеврејима и Циганима, не може а да не постави питање о коренима и узроцима ове патолошке појаве.

Глава НДХ Анте Павелић у свом ауторском тексту (април 1937.) приметио је да је „усташки покрет настао као револуционарни покрет за ослобођење хрватског народа од туђинске власти и за установљење самосталног и независног хрватског народа… Усташтво – то је практична реализација Старчевићеве теорије…“ [Архив Србиjе и Црне Горе. Фонд 37 «Збирка Милана Стојадиновића». Фасцикла 19.]. У НДХ, усташка идеологија и клерикализам су се сјединили. 13. јануара 1942. г. у НДХ су донели документ у коме се каже да се Срби, који су примили католичку веру, имају сматрати Хрватима.

Анте Павелић (Фото: Викимедија)

На првом заседању Хрватске демократске заједнице 24. фебруара 1990. г. Фрањо Туђман је изјавио: „НДХ није била само пука квислиншка творба и фашистички злочин, већ и израз повјесних тежњи хрватског народа ка својој самосталној држави“ (овде). Управо од тог тренутка, сенка нацизма и геноцида појавила се у Хрватској.

У то време, Туђман је широко отворио врата усташама-емигрантима, који су се својевремено спасли од судског гоњења у Латинској Америци, у Парагвају и Аргентини и њиховим идејним наследницима. Тако су главна места у Туђмановој влади заузеле бивше усташе-емигранти: Гојко Шушак (Министар одбране!), Иван Милас (Министар правосуђа), Перица Јурић (Заменик министра унутрашњих послова).

Ево још једног Туђмановог исказа из тог времена, у стилу денацификације Срба: „Србе у Хрватској треба објавити за хрватске грађане и треба их називати „православни Хрвати“. Треба забранити израз „православни Србин“ (Фрањо Туђман, фебруар 1990. године) Ове речи нису остале само да лебде у ваздуху: следећи путем праксе поглавника НДХ Анте Павелића, у Туђмановој „Независној Хрватској“, Срби су, због своје етничке припадности, били дужни да потписују документарно потврду лојалности („декларацију о лојалности“) новој хрватској држави.

Фото: Камењар

Србе су почели да отпуштају са посла управо зато што су Срби, почело је опште разоружавање општина са српском већином, а у марту 1991.године почиње грађански рат нападом хрватских паравојних јединица на Србе у Пакрацу и Плитвицама, а на јесен те године, почињу и масовна убиства Срба. Први „позив из НДХ“ била је физичка ликвидација више Срба у граду Сиску, који се налази, индикативно, 30км од Јасеновца. После тога, масовно клање у Сиску, добило је назив „Реприза Јасеновца“.

За убиство Срба у Сиску директну одговорност сносе такве персоне као што су Иван Бобетко – син хрватског министра одбране, начелника Генералштаба, човека, који је направио план операције „Олуја“ – Јанка Бобетка, и Јосип Брајковић – први председник Туђмановог ХДЗ-а за Сисак и његову околину.

У октобру 1991. године у Госпићу су била убијена 123 Србина, међу којима и 35 жена. Тада су хрватска армија и полиција, углавном сакривени маскама, извели из својих станова и физички ликвидирали Србе – највиђеније представнике интелигенције: судије, тужиоце, директоре предузећа, полицајце, новинаре, али и обичне пензионере. У новембру 1991.г. у току вуковарске операције, управо је Туђман забранио да се из Вуковара евакуише 2.000 деце, која су се налазила тамо. (овде) Тако је почела владавина Фрање Туђмана, који је „оставио траг у историји Балкана“.

Годишњица страдања Срба на подручју Сиска 1991.

Од тог трага осетљиво заудара злочинима против мира, против човечности и најтежим ратним злочинима. Надамо се да све то и томе слично, чека свој праведни војни трибунал. Али „оквир Туђмановог деловања“ се не ограничава само на решење српског питања у Хрватској и Босни и Херцеговини: 1992. године (!) по подацима са Викиликса, он је већ Западу слао захтеве да се бомбардују цивилни објекти у Србији. (овде).

У складу са алгоритмом и изворима надахнућа Туђманове политике, мораћемо поново да се вратимо у НДХ. 2016. године хрватски историчар Јосип Манолић, „закрпио је рупу“ у биографији првог хрватског председника и бившег генерала ЈНА, Фрање Туђмана: 1942. године он је радио у влади НДХ, у Министарству одбране (Ministarstvо domobranstva Nezavisne Države Hrvatske). Ту чињеницу је пажљиво скривао како Туђман, тако и званична историографија, тако да се чињеница да се он „развијао као војник“ не односи на партизански покрет, већ директно на казнене операције усташа у току геноцида над Србима.

Притом је тај геноцид спровођен без наредби, иницијативе и учешћа од стране Немаца т.ј. спровођен је рукама Хрвата (који су масовно учествовали у злочинима, што искључује теорију о „појединим манијацима“. У комунистичкој Југославији трагови усташких злочина, у име „братства и јединства“ су се прећуткивали и тихо затирали. Фрањо Туђман изградио је своју политику на наслеђу НДХ и порицању усташких злочина. У складу са тиме, за разлику од Немаца, они се никад нису покајали за злочине против Срба, напротив, ти злочини су предмет њиховог нарочитог поноса. Штавише, у касарнама Р. Хрватске, не мање поносито, били су окачени портрети усташа – злочинаца из период Другог светског рата. Ти портрети били су у своје време уклоњени на директан захтев америчког амбасадора.

Јасеновачки логораши

Рат у Хрватској, којим се тако поносио Фрањо Туђман, који се „развио као војник“, почео је од напада, рушења и ликвидације свега што је представљало Југославију: закона, државних органа и грађане српске националности. Али, почетак су поставиле идеје: рехабилитације нациста – усташа и НДХ. Приметимо да су још пре почетка конкретних војних дејстава већ почели напади на Србе: отимања, крађа, мучења, убиства – у градовима Сисак, Осјек, Задар, Сплит, Загреб, Карловац.

У периоду 90-тих година мржња према Србима се ширила као куга. Држава их никако није штитила, све је било усмерено против Срба. То није био „ослободилачки рат“, како је то представљао Туђман, већ рат хрватских специјалних јединица, паравојних формација, која је саздао Фрањо Туђман, као нпр. безумно свирепи „Збор народне гарде“ против одреда српске Територијалне одбране и милиције, које је месно српско становништво стварало у циљу самоодбране.

Операције „хрватске армије у циљу изгнања српског становништва из Републике Српске Крајине (зоне под заштитом УН (!)), која је била саздана од српских земаља бивше Војне Крајине, укључене, као и низ других српских земаља у територију Хрватске – по злу чувене „Бљесак“ (мај 1995.) и „Олуја“ (август 1995.), доказују да те појаве нису биле случајни ексцеси или рецидиви. Реч је о историјској законитости тј. о логичној, закономерној и једино могућој пројави одређене хрватске политике и хрватске националне свести. Уопште није случајно се што данас најпоштованије прославе у Хрватској, сваке године одржавају поводом државног празника у част операције „Олуја“.

Операција „Бљесак“ (1. маја 1995. године), која је претходила операцији „Олуја“, била је спроведена од стане хрватске војске, паравојних формација и полиције на територији Западне Славоније, која је улазила у састав Републике Српске Крајине, под директним руководством Фрање Туђмана. Операцију је планирао сам председник Туђман, као и министар одбране Гојко Шушак, начелник генералштаба Јанко Бобетко и други. Операција је започела изненадном артиљеријском паљбом српских положаја од Пакраца до Јасеновца (присуство „плавих шлемова“ у тој зони, која је била по заштитом УН, није сметало хрватској операцији). Услед велике војне надмоћи – 16.000 против 4.000 заштитника Крајине – за 36 сати напада, било је изгнано 15.000 Срба, 283 човека су убијена, међу њима 57 жена и 9 деце.

Фото: Александар Келић

Туђманово ликовање поводом тога што се „прво развио као војник“, по речима руског амбасадора, Туђмана, који је организовао етничко чишћење у виду казнених експедиција против грађанског српског становништва, изгледало је овако: „По Србима треба ударити такве ударце, да они практично нестану.“ (Фрањо Туђман о операцији „Олуја“ на брионском састанку са државним и војним руководством Хрватске 31. 7. 1995. г.)

На Брионском састанку учествовао је и манијак – убица, Мирко Норац, чији је задатак био да „испровоцира српске снаге тако што ће пустити пар граната по насељеним тачкама“. После операције, по Туђмановим речима, „се српске снаге више не могу опоравити, него да морају капитулирати. Да остану после тога само некакве енклаве које би се морале предати. Имамо и наклоност САД, али до одређене границе. Ако ћете, господо, извршити на професионалан начин као што сте извршили у западној Славонији у року од неколико дана, онда можемо рачунати да ћемо политички добити“. (овде)

После масовних чистки, Туђман је констатовао:

„Срби су неславно нестали из ових крајева као да их никад није ни било. Нису успјели покупити ни своје прљаве гаће. Нека им је сретан пут! А они из свијета који нам и данас предбацују да палимо српске куће на ослобођеним дијеловима Хрватске, нека се присјете да је управо библијско начело, из старог завјета: око за око, зуб за зуб!”

У независној Хрватској, коју се створио Туђман, остварена је политика отвореног прогонства и истребљења дела становништва тј. нацизам.

Чак и отворено антисрпски Хашки трибунал (МТБЈ) није могао да остане равнодушан на злочине Фрање Туђмана. Карла дел Понте, главни тужилац у Хагу, припремала је тужбу против њега, али ју је спречила његова смрт од рака 1999. г. У оптужницама МТБЈ, шесторица Хрвата су указивала да је Туђман делио са њима планове о етничком чишћењу муслимана у циљу уједињења свих Хрвата у региону“. (овде)

Тако је захваљујући хрватским вођама, „хрватским херојима“, од Туђмана до Месића и данашњих хрватских власти, била реализована „историјска идеја“, која је носила радикално расистички, шовинистички карактер, о стварању етнички чисте, католичке Хрватске, при исто толико историјској константи хрватске политике – односу према Србима као према својој легитимној жртви.

Туђманова партија и његова политика су историјски наставак хрватске политике „оца хрватске нације“ – Анте Старчевића и усташког покрета из времена Другог светског рата. Њен резултат су геноцид над Србима и њихов прогон са њихових завичајних места (450.000), банална отимачина српске имовине у вредности многих милијарди долара, уништење историјских, документарних и других трагова српског живота на тим просторима.

Фрањо Туђман у Книну (Фото: НСПМ)

Приметимо још један тренутак: 20. октобра 2020. у току именовања нове српске владе, у својству министра иностраних дела Србије, била је именована бивши премијер Ана Брнабић – Хрватица по националности, отворени припадник нетрадиционалне сексуалне оријентације, чији је деда био командант у усташкој војсци НДХ, који је чинио злочине против Срба. Именовање Ане Брнабић, а затим, као министра спољних послова Николе Селаковића, има још једну важну конотацију: раније је саговорник Русије и тачка ослонца у Србији био Ивица Дачић, који је то место заузимао, рекло би се непроменљиво и вечно.

На Дачићева „сагрешења“ у виду потписивања Бриселског споразума заједно са Александром Вучићем (2013. године), по којем је српска власт, најгрубље нарушавајући Резолуцију СБ УН 1244, чији је гарант Русија, као и сопствени Устав, сама предала цело Косово, укључујући и српски север, под уставно-правни поредак сепаратистичке Приштине и ликвидирала државне органе Србије у виду суда, полиције и безбедносних служби на територији „Републике Косова“ (саучесништво у сепаратистичкој делатности кажњава се Кривичним закоником затвором од 3 до 15 година) – РФ је одлучила да затвори очи.

Сада ће саговорници Русије у Србији бити „Гренелови људи“. Са „Гренеловим људима“ ће морати да раде и по питањима војно-техничке сарадње Русије и Србије. Посао ће, како се чини, бити веома незгодан.

У светлости историјских чињеница о политици Фрање Туђмана и његове партије ХДЗ, поклон његовом гробу од стране руског амбасадора изгледа као наглашено ругање над осећањима не само Срба, које су Туђманови кољачи типа Мирка Норца или Томислава Мерчепа подвргавали незамисливим мучењима, Срба убијених од стране Туђманових паравојних формација, Срба, који су претрпели највеће етничко чишћење после Другог св. рата у току Туђманових операција „Бљесак“ и „Олуја“ (не говорећи о осталим „војним акцијама“ у циљу геноцида и прогона Срба) 1995. г. већ и Хрвата – неистомишљеника Туђмановог неоусташтва, који су такође подвргавани и подвргавају се прогонима, и фактички су принуђени да живе у условима непрестаног психолошког притиска због „неслагања са партијском линијом“.

Сви народи Балкана, без сумње, имају сад легитимно питање:

„Да ли је та недопустиво скандалозна порука – поклон Туђману – да ли је то слагање и одобравање Руске Федерације са политиком геноцида над Србима?“

Индикативно је што је практично истовремено, 10. септембра 2020. бивши немачки дипломата на Балкану, Герт-Хинрих Аренс, изјавио: „Пожурили смо да признамо Хрватску“, „Туђман је имао план етничког чишћења и прогонства Срба.“ (овде)

Незнање и изостанак жеље да се зна историја региона, демонстративно одбацивање поимања фундаменталних историјских константи, слепо бирократско неразумевање, доводе РФ до губитка стратешког смисла своје делатности на Балкану, до тактичких неуспеха, које Срби сваки пут доживљавају као шамар, што Русију води ка потпуној ликвидацији из душа и умова Срба, наших јединих правих историјских савезника у Европи и свету у целини.

Ако Русије нема у српским душама и умовима, западни фактор ће нас елементарно надиграти у било ком економском или војно-техничком аспекту.

Скраћена верзија овог чланка првобитно је објављена на сајту Регнум.ру

Наслов и опрема: Стање ствари

(Српски став, 29. 10. 2020)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , , , , ,

46 replies

  1. Овај Рус или је пијан, или је луд, или је необразован, или појма нема где је и са киме има посла?
    Ово је увреда и за Русе и за Србе!

    46
    4
  2. Ако Срби могу да се придруже прослави Олује, ако допуштају да им Хрватица за коју нико никад није гласао буде (по други пут) наметнута за председницу Владе, ако прихватају да им Хрвати (после бар три геноцида у последњем веку) откупљују земљу и имања, и преузимају трговине и индустрију, зашто се руски амбасадор у Загребу не би поклонио српском кољачу Туђману? не могу Руси бити већи Срби од Срба. Нити могу, нити треба да буду.

    51
    14
  3. @Кобајаши: Само неко ко је пијан, или је луд, или је необразован, или појма нема где је и са киме има посла може да замишља да било који амбасадор било које земље – а тек о овом, постовјетском, да и не говоримо, може и сме чак и да ушмркне нос без одобрења из Кремља, а тек о оваквом значајном iи симболичном политичком гесту, који је прст у око Србима…. шта кажете на то?

    40
    2
  4. Ovo je samo nastavak „mudre“ politike Kremaljske ****** i njegovih podcinjenih. Mene ovo ne iznenadjuje. Sledece godine donece „care“ u Agram i neki orden za vojnicek uspehe Gozovini. Mozda poseti i koncert da cuje ono „Evo zore evo dana…“

    22
    4
  5. Спољна политика велике Русије често нам је неразумљива. Вероватно се и она базира на интересима а не на пријатељству.

    Winston Churchill је говорио за Велику Британију : Ми немамо трајне пријатеље ни трајне непријатеље, само трајне интересе (We have no lasting friends, no lasting enemies, only lasting interests).

    Поучна је и дирљива посета првих српских дипломата руском царском двору у Петрограду, описана у МЕМОАРИМА проте Матеје Ненадовића. На молбу Срба да им Руси помогну, руски министар је одговорио : “Хорошо ; но Сербија от Росији очењ далеко, а ми с Турками пријатељи”.

    Момчило Ђорговић је то дивно описао у овом тексту :

    https://www.danas.rs/nedelja/za-rusiju-smo-u-pesmi-culi/

    9
    20
  6. Osetljivost na poteze Rusije je obrnuto proporcionalna nemoci spram vlasti u sopstvenoj zemlji i spram Zapada! Pred neprijateljem se puzi, pred diktatorom seni, a na prijatelje laje! Tome treba dodati i precutno znanje da ce Srbija priznati nezavisnost KiM i da niko nista nece uciniti po tom pitanju, pa treba pripremiti samoopravdanje u drugom.Za moralno propadanje su krivi rijalitiji, KiM ce dati Vucic, a Rusija nece uciniti nista, tako izgedaju zamene uzroka i posledica na kojima pociva buduca predaja KiM!

    39
    2
  7. Боље да ми Срби погледамо шта смо ми прихватали и шта прихватамо. Након другог светског рата србоубица и србомрзац је владао 35 година уз крилатицу „слаба Србија – јака Југославија“. Сада нам је други пут наметнута за премијера жена која има хрватско држављанство, за коју нико није гласао и која промовише вредности супротне нашој традицији и нашој вери. Нова влада је отклон од Русије која јесте највећи бранилац нашег светог Косова. Ми ћутимо. А видимо и критикујемо овај гест који је лош, неочекиван, али свакако мање значајан од свега на чега ми пристајемо!

    39
    4
  8. Руси и Срби су поражени народи. Русима владају преко совјета, а Србима преко комуниста. Није се Рус поклонио Туђману, Није Србин славио егзодус. Нису Срби довели на власт ове што, све кезећи се, постављају лезбејку хрватског порекла на чело владе Србије. Олако људе називамо Србима. Већина су бедни отпадници и изроди.

    47
    3
  9. Svaki pametan Evropski narod bez obzira na versku pripadnost drži se daleko od Rusa. A mi smo jedini izuzetak pa ćemo držeći se lažne Ruske braće potpuno nestati. Postavlja se pitanje šta to nije normalno sa našom pameću nakon svega što su nam Rusi radili otvoreno i iza leđa u poslednjih 30 godina. Poznavaoci istorije dobro znaju da Rusija nikada nije bila iskreni prijatelj Srpskom narodu. Rusi uopste ne zaslužuju naše prijateljstvo a kamoli ljubav. Oni na Balkanu sada imaju nove saveznike USTAŠE i uopšte im ne smeta sto su oni u NATO paktu i što su im zaveli sankcije, a da o ustaškim pohodima na Rusiju u prošlosti i ne govorimo.
    Sve to govori o Rusima mnogo više nego o nama.

    7
    47
  10. Ја нисам разочаран гестом амбасадора РФ. Покушаћу да објасним и зашто. Пошто немам инсајдерске информације анализу ћу засновати на опште познатим чињеницама.

    Из видео клипа који је поставио Јенс Столтемберг смо могли да видимо да се током Вашингтонског споразума председник Вучић понашао сасвим снисходљиво. Ниједног тренутка није долазило у обзир да покаже било какво непоштовање према домаћину, упркос чињенице да га је домаћин понизио и изиграо.
    На коментар Захарјеве председник Вучић је реаговао необично грубо и неваспитано, такорећи непријатељски.

    Из ове две чињенице можемо лако да закључимо за коју се страну председник Вучић определио и за коју екипу он игра, коју он страну препознаје као супериорну. У кратком времену он је тестиран на такав начин да није могао да избегне да покаже шта заиста мисли. Он се веома дуго провлачио као неко ко седи на две столице, али то не може да траје баш у недоглед.

    Пошто Вучић представља легитимну власт која свој капацитет заснива на већинком изборном систему, Руси не могу да игноришу чињеницу да је Србија мала земља са народом који биолошки нестаје и који нема могућност да се брани против надмоћних непријатеља из Европе и окружења. Лично мислим да је новац који су уложили у обнову рафинерије и у обнову Храма Св. Саве погрешно инвестиран. Ја лично никад не бих дао тај новац.

    Сада је само остало Русима да се на елегантан начин извуку из српске мочваре без скандала и без галаме. Чуди ме да нису раније одустали од Србије. Сасвим је јасно да је Србија кренула у сусрет западним непријатељима и да она објективно не може да оправда руску позитивну иницијативу. Председнику Вучићу, и парламентарној већини коју он легитимно представља, такорећи смета принципијелна подршка Русије. Вучићу је остало релативно мало времена да „реши Косовски проблем“ у складу са захтевима Запада и обећањима која је дао дубокој држави. Испуњавање тих обећања не зависи од тога ко је председник САД. Ко год буде председник САД обећања се морају извршити.

    Често се у анкетама поставља питање да ли би Срби подржали независност Косова. Резултати показују да велика већина није спремна да подржи такво решење. Али нико није поставио питање: „Да ли бисте били спремни да примате дупло мању плату и пензију само зато да се одржи привид суверености и територијалног интегритета (пошто фактички нема суверености итериторијалног интегритета)?“ Волео бих да видим резултат те анкете. Србија је сломљена земља. Из таквог блата је немогуће подићи се, посебно атеистима, а то је велика већина Срба.

    13
    7
  11. Ања Филимонова је велики пријатељ Србије. Она има најбоље намере и ми је због тога волимо и уважавамо. Али овде се ради о реалном свету и политици, а Срби нису никакви анђели, они имају много рђавих особина и мана. Већина трагедија које Срби доживљавају је последица њихових сопствених мана. Ко је Србе приморавао да праве државу са Хрватима? Српска одлука – српска одговорност. Срби Вучића за преседника, а он Брнабићку за премијеку. Ваша одлука – ваша одговорност.

    26
    6
  12. Nisam se prevario smatrajući da će se komentari uglavnom sastojati od Putinoida koji će zaleći da odbrane „pravoslavnog cara“ od zle Filimonove i to tako što će navoditi naše tobože nedovoljnosti koje nas diskvalifikuju da nas „Pravoslavni car“ drukčije pogleda. Takvi komentari se razlikuju po stepenu suvislosti autora ali su redom netačni.

    Kako bih dokazao ove moje reči objaviću intervju koji je ruski ambasador Leonid Vladimirovič Kerestedžijanc koji je vršio dužnost ambasadora za vreme rata dao Jutarnjem listu 2007. godine. Naslov je glasio „Rusija je bila na strani hrvatske“.

    https://www.jutarnji.hr/naslovnica/rusija-je-bila-na-strani-hrvatske-3843537

    Leonid Vladimirovič Kerestedžijanc, prvi ruski veleposlanik u Hrvatskoj, živi aktivno umirovljeničke dane u svom moskovskom stanu, u četvrti gdje su smještene mnoge ambasade i zgrade zaslužnih dužnosnika. Radi zadnje korekcije svojih predavanja o Balkanu i ruskoj politici na jugoistoku Europe za polaznike diplomatske akademije.

    U tim predavanjima ima puno mog osobnog iskustva iz vremena kad sam bio veleposlanik u Hrvatskoj u burnim danima raspada Jugoslavije i rata – kaže Kerestedžijanc, pokazujući uredno složena i ukoričena predavanja. Pokazuje i nekoliko notesa u kojima je vodio svoj „zagrebački ratni dnevnik“.

    Nakon čašice votke uz crni čaj, bivši ruski ambasador prisjetio se svog mandata, susreta s Tuđmanom, razgovora s tadašnjim američkim ambasadorom Peterom Galbrightom, odlascima u Knin i Vukovar, doduše često prekidajući razgovor upadicom: – Ovo još nije za objavu.

    • Što biste iz današnje perspektive mogli reći o svom radu i boravku u Zagrebu?

    Drago mi je da sam bio u Hrvatskoj upravo u to vrijeme. Žao mi je zbog rata, žrtava i razaranja, ali za jednog ambasadora to je veliko i značajno iskustvo. Trebao sam se pokazati ne samo kao diplomstaki predstavnik svoje zemlje nego i kao čovjek. Mislim da sam uspio. Ali počeo bih od kraja jer sljedeća priča možda najbolje pokazuje moju djelatnost u Hrvatskoj.

    Spremao sam se za povratak u Moskvu, a za razliku od drugih ambasadora, zemlja domaćin me nije nagradila. To je priličan osobni diplomatski poraz. No, doslovce nekoliko sati prije polijetanja pozvao me predsjednik Tuđman. Odlučio mi je dati orden. I njegove tadašnje riječi možda najbolje oslikavaju moj rad u Zagrebu. ‘Njemačkom ambasadoru dao sam orden’, rekao mi je Tuđman, ‘jer je pošteno i savjesno radio u interesu i Hrvatske i Njemačke, a vama ga dajem jer ste pošteno i savjesno odradili posao koji nije htjela ni Hrvatska ni Rusija’.

    Kad smo Tuđmana odlikovali ordenom Žukova, Srbi su svoje pobacali
    To sam shvatio kao kompliment. I to je istina. Mojim poslom u Hrvatskoj mnogi su bili nezadovoljni. Hrvatska strana stalno je mislila da nešto rovarim, a mojim radom se bavila i Srbija, ali i prosrpska struja u našem parlamentu. Milošević je jako bio protiv mene, a nakon boravka jedne naše parlamentarne delegacije u Beogradu napisali su pismo ministru vanjskih poslova Kozirjevu tražeći moju smjenu.

    • Zašto ste baš vi izabrani za prvog ruskog ambasadora u Hrvatskoj?

    Kad sam odlazio u Hrvatsku, ministar Kozirjev pozvao me kao čovjeka koji poznaje Jugoslaviju. Krajem 60-ih i početkom 70-ih radio sam u Beogradu i već tada shvatio razliku između Zagreba i Beograda. Mišljenje o toj razlici temeljio sam na njihovu različitom stavu prema sovjetskoj intervenciji u Čehoslovačkoj 1968. I jedni i drugi demonstrirali su protiv intervencije, ali osjećala se razlika u motivaciji. Naime, u Beogradu su se bojali ruske vojne intervencije na Jugoslaviju, a u Hrvatskoj su strahovali od vojnog miješanja u suverenitet i samostalni politički razvoj. Ta razlika me zaintrigirala.

    Bio sam u Beogradu kad je palo Hrvatsko proljeće. Taj liberalno-demokratski pokret Tito je ugušio i zbog pritiska Moskve. Tadašnji Savez komunista Hrvatske u Moskvi su smatrali ‘zapadnom agenturom’, a znam da je Kardelj vikao: „Bolje i ruski tenkovi u Zagrebu, nego ‘debčekovština'“. Znajući sve to, Kozirjevu sam rekao da se stvari u Jugoslaviji razvijaju predvidljivo i da ta federacija zbog svojih velikih proturječja ide svome kraju. No, ni ja, kao ni mnogi drugi, nisam mogao predvidjeti da će do kraja doći u tolikim potocima krvi.

    Tri mjeseca sam čekao agreman iz Zagreba, već smo mislili da zbog mog ‘beogradskog mandata’ od toga neće biti ništa. No, tada se dogodio diplomatski presedan. U Moskvu je stigao Franjo Gregurić koji mi je na zajedničkoj večeri predao agreman! To je jedinstven slučaj, jer pozitivan odgovor se šalje predsjedniku i ministru vanjskih poslova, ne predaje se ambasadoru u ruke.

    • Često ste se susretali s predsjednikom Tuđmanom, kakav dojam imate o tom čovjeku?

    To nije bio običan čovjek. Na njemu se vidjela njegova burna i proturječna biografija, a sve to činilo ga je istančanim i zahtjevnim političarom. Nije bio avanturist. Osobno sam se uvjerio da, iako krutog držanja, nije bio gluh na savjete. Imao je mnogo unutarnjih sumnji i dvojbi. Nije bio ortodoksan, iako nije bio fleksibilan. Kad je vjerovao da je u pravu, nije popuštao.

    Želio je maksimalno iskoristiti i najmanje mogućnosti. Nazočio sam i vrlo grubim i napornim razgovorima, kakav je, primjerice, bio onaj s tadašnjim pomoćnikom ruskog ministra vanjskih poslova Čurkinom. On je vrlo žestoko reagirao na Tuđmanov tvrdi prigovor da Rusija u sukobu podržava Srbiju. Čurkin je uzvratio Tuđmanu da Srbi u Hrvatskoj nemaju status punopravnih građana, što je bilo i moje mišljenje. Tuđmanu je naveo konkretne slučajeve velikih problema koje su imali i Srbi lojalni Hrvatskoj.

    Tuđmanova reakcija bila je neprikladna. Mogao je diplomatski odgovoriti, objasniti situaciju, ali on je povisio glas i počeo govoriti o Vukovaru. Bila je to prava bujica nezadovoljstva. Čurkin je pokušao objasniti da on sve to zna, ali da treba imati osjećaj za delikatnost situacije. No, Tuđman se nije dao. Razgovor je završio, a nijedna strana nije popustila.

    • Kakvu je poziciju tada imala Rusija, u Hrvatskoj je mnogi i danas smatraju tadašnjim srpskim saveznikom?

    Ne, to nije bilo tako. Priznajem da su mnogi ruski političari, pogotovo zastupnici, bili prosrpski orijentirani, ali državna politika bila je uravnotežena. Polazila je od nepromjenjivosti granica, prava na neovisnost republika i zalagala se za mirno rješenje sukoba. Stalno sam u svojim izvješćima i razgovorima u Moskvi govorio da se s Hrvatima o svemu može raspravljati, ali se ne smije dovoditi u pitanje cjelovitost Hrvatske. Nikad, ni u najfantastičnijim spekulacijama, nisam dopuštao da bilo koji dio tzv. Krajine, bilo Knin, bilo Vukovar, ne budu sastavnim dijelom Hrvatske.

    I u Moskvi su se složili sa mnom. No, osobno sam inzistirao i smatrao da je, uz neupitnost granica, pitanje statusa i položaja Srba u Hrvatskoj ključ za rješenje problema. Stalno smo govorili da je nužan kompromis, da treba tražiti dugoročne ili kratkoročne kompromise. Predlagao sam da Hrvatska prihvati i neka kratkoročno nepovoljna rješenja ako bi se ona dugoročno ili u konačnici pokazala dobrima za nju, ponajprije kao zalog rješenja srpskog pitanja u Hrvatskoj. Na tome sam inzistirao upravo zato jer sam stalno upozoravao na nepovoljan položaj Hrvata i Albanaca u Jugoslaviji, pa nisam mogao pristati na nepošten odnos prema Srbima u Hrvatskoj.

    Naš odnos prema Tuđmanu odlično oslikava jedna anegdota. U Moskvi su dugo razmišljali o tome kojim ordenom nagraditi Tuđmana. Pitali su me za savjet i na kraju sam predložio da to bude orden Žukova, velika vojna nagrada nazvana u čast najboljeg sovjetskog vojskovođe. Prije svega treba reći da je nakon toga naša ambasada u Beogradu bila ‘zatrpana’ sovjetskim ordenima i medaljama koje su njima odlikovani Srbi pobacali iz protesta. Na to smo bili spremni. Predavao sam predsjedniku Tuđmanu orden na Pantovčaku. Bili smo u velikoj dvorani. S jedne strane svi hrvatski najviši dužnosnici, a vojni ataše i ja sami u sredini dvorane. Čekali smo Tuđmana.

    Bila je to jedna od onih neugodnih situacija tišine i iščekivanja, kao ponekad u liftu. Tada sam začuo nervozni glas Gojka Šuška, dovoljno glasan da ga čujem: ‘Mi svi ovdje zbog njih dvojice’. To je pojačalo neugodnost, a nisam znao što ću pa sam se nasmijao i rekao: ‘Nismo dvojica, s nama je i Žukov’. Tuđmanu sam predao orden zbog njegova sudjelovanja u Drugom svjetskom ratu, ali i zbog brojnih akcija hrvatskih partizana koji su spašavali zarobljene ruske oficire. Bio sam kratak. No, kada je Tuđman počeo govoriti, bio je u formi – raspričao se o Titu i partizanskom pokretu.

    Napomenuo je, ne bez ponosa i iznenađujuće za mene, a pogotovo za dobar dio njegovih suradnika, da su se tijekom građanskog rata u Rusiji Hrvati borili na strani ‘crvenih’, a Srbi za cara! Tijekom govora gledao sam Šuška koji je stajao točno iza Tuđmanovih leđa. Malo je reći da je pucao od bijesa dok je Tuđman govorio. Cjelokupnim svojim ponašanjem, gestama, okretanjem očima davao je do znanja da mu sve to ide na živce.

    • Često ste odlazili u Knin i Vukovar.

    Iz pozicije čvrstog stava o nepromjenjivosti granica uvijek sam u ‘Krajinu’, posebno u istočnu Slavoniju, odlazio ja. Nikad veleposlanik iz Beograda. Tamo sam inzistirao da dolazim u posjet dijelu teritorija za koji sam kao ruski ambasador zadužen u ime svoje zemlje. Štoviše, stalno sam govorio da sam ‘veleposlanik’. To je bila poruka tamošnjim Srbima, ali i Hrvatskoj da nitko ne razmatra mogućnost promjene granica.

    • No, razmatrali ste mogućnost autonomije za Srbe.

    Da, jer smo polazili od stava da je rješenje za mir u Hrvatskoj, kojoj priznajemo pravo na samostalnost, upravo rješenje srpskog pitanja. Relativno često sam bio u ‘Krajini’. Vidio sam da je to sve prilično jadno. Sretao sam preplašene i zabrinute ljude koji nisu znali što ih čeka. Mi u diplomatskom zboru često smo razgovarali o mogućoj akciji i svi smo se slagali da ‘Krajina’ u tom srazu nema nikakve šanse. Nisam predviđao onakvu brzinu djelovanja, ali drugog ishoda jednostavno nije moglo biti. Primjećivao sam da se proporcionalno beznađu i bezizlaznosti stanja u ‘Krajini’ pojačavaju rigidnost, glupost i arogancija tamošnjeg vodstva. To je bilo zadivljujuće.

    • Što ste tamo govorili Srbima?

    Ovo što sada govorim vama. Ali moram vam ispričati sljedeće. Jednom su me na srpskom punktu kod Vukovara gotovo strijeljali zbog toga. Došao sam na kontrolnu točku ranije nego predstavnici tamošnjeg ruskog bataljuna. Srpski su me stražari pitali tko sam. Rekao sam da sam ruski veleposlanik u Hrvatskoj. Stražar je pobjesnio. Počeo je vikati, pitati što je to veleposlanik, što ja tamo radim kad to nije Hrvatska, a kad sam i dalje inzistirao na tome, počeo me vući iz auta i gurati mi automatsku pušku u rebra, vičući da će me ubiti.

    Nije mi bilo svjedno, pa sa mu zaprijetio: ‘Dogodi li mi se išta, ruski će bataljun sravniti vaše selo sa zemljom tako da neće ostati ni kamen na kamenu’. Tada je stigao naš zapovjednik i sve je ostalo tek neugodna epizoda, ali uvijek se sjetim da sam mogao izgubiti glavu zbog Hrvatske jer nisam želio priznati da sam ambasador nego sam inzistirao da sam veleposlanik. Vukovar me jako dojmio.

    To je stravičan zločin za koji su odgovorni tadašnji srbijanski političari. Ovčara me zgrozila. Tamo me odveo zapovjednik ruskog bataljuna. Rekao mi je da ima problema s mnogim vojnicima koji psihološki nisu izdržali šakale i pse lutalice koji su tamo noću zavijali. Vukovar je bio gori od najgoreg očekivanja. Bio sam šokiran onim što sam tamo vidio. Gore od Staljingrada, jer tamo je bila bitka, a Vukovar su samo razarali.

    • Početkom 1995. predvodili ste pregovore o planu Z-4.

    Da, uz mene je bio i tadašnji američki veleposlanik Peter Galbraith. Nas dvojica iskreno smo željeli spriječiti krvoproliće i vjerovali smo u Z-4 kao dokument koji će osigurati teritorijalnu cjelovitost Hrvatske i uklopiti ‘odmetnute’ krajeve, ali i dugoročno riješiti srpsko pitanje u Hrvatskoj. Ozbiljno smo se prihvatili tog posla. Doduše, iz ove perspektive mi to više izgleda kao formalnost, nego što je to stvarno bilo.

    • Znači mislite da je Z-4 je bio vrlo ozbiljan plan?

    Naravno, jer smo smatrali da bi on bio osnova i za rješavanje svih ostalih problema u regiji. Ministar Kozirjev mi je rekao da se međunarodna zajednica prema Z-4 odnosi vrlo ozbiljno jer se taj plan zapravo radio kao svojevrsni uvod u sličan plan za Kosovo. Upravo je ta činjenica, koja je očito došla do Miloševića, iako se to krilo, i odredila sudbinu Z-4, ali i odredila ovakav ishod rata u Hrvatskoj.

    • Kako su tekli pregovori?

    Plan Z-4 osmislili su tadašnji međunarodni predstavnici. Kad smo dobili plan, Peter Galbraith i ja morali smo ga predstaviti hrvatskoj i srpskoj strani. Bili smo zaduženi za operativu. Otišli smo izložiti plan Tuđmanu. Dogovorili smo se da će Galbraith plan predstaviti Hrvatima i time pokazati da iza toga stoji Washington, dok ću ga ja predstaviti u Kninu kako bih dao do znanja da je Rusija suglasna. Sjećam se da je, kad smo došli na Pantovčak, za stolom već sjedilo najuže hrvatsko vodstvo s Tuđmanom na čelu. Dok je Peter govorio, vladala je mučna tišina, kao na pogrebu.

    Osjećalo se da se Hrvati odupiru, ali se čekala Tuđmanova reakcija. On je bio zamišljen i zabrinut. Počeo je vrlo nervozno govoriti. Kratko je rekao da nije oduševljen i da to za Hrvate nije stimulativan plan, ali da razumije kako je ovo tek početak potrage za konačnim rješenjem krize i da je jedino pozitivno to što dokument polazi od ‘teritorijalne cjelovitosti Hrvatske’. No, rekao je i da je cijena plana neproporcionalna onom što se događalo u Hrvatskoj.

    Plan je smatrao suviše prosrpskim. Nakon što smo otišli, Peter i ja smo se osjećali kao da nam je pao kamen sa srca. Vjerovali smo da je najteži dio posla obavljen i da će Srbi u Kninu prihvatiti plan bez ikakva kolebanja i diskusije, jer smo ‘načeli Hrvate’. Razgovarali smo o tome kako ćemo nakon srpskog pristanka odmah početi raditi na tome da polako neke stvari ‘oduzimamo Srbima i dajemo Hrvatima’.

    • Odmah ste otišli u Knin?

    Da, došli smo u Knin i tamo sam predstavio plan. Doveli su nas u kninsku tvrđavu, a na platou su se pekli janjci. Peter i ja shvatili smo to kao ohrabrujući znak. Prema našem dogovoru govorio sam na srpskom, izbjegavajući hrvatske termine. I kad sam pred kraj izlaganja rekao: ‘I kad uzmete u ruke ovaj plan…’, gurajući ga prema Martiću, uslijedio je šok. U mrtvoj tišini Martić je kratko rekao: ‘Mi to nećemo uzeti u ruke’. Odgurnuo ga je od sebe. Nastala je neugodna tišina.

    Promijenio sam ton i počeo otvoreno prijetiti. Rekao sam im da će sve završtiti vrlo ‘loše po njih iz vodstva i po Krajinu’ ako ne uzmu plan u ruke. Štoviše, rekao sam da me nije briga za njih osobno, ali neka barem malo razmisle o ljudima koje su poveli za sobom. I dalje su odbijali. Sastanak je postao bespredmetan pa smo otišli. Prišao sam Martiću i rekao: ‘Ovim ste potpisali smrtnu presudu Krajini i srpskoj nazočnosti na tom području. Odgovarat ćete za ovo, a uvjeravam vas da će se Rusija pobrinuti za to’.

    No, on je tvrdo ostao pri svom. Tada mi je prišao jedan član njihova vodstva, čije ime još neću reći, i rekao: ‘To nam je naredio Milošević’. Odmah mi je bilo jasno da je to učinio zbog Kosova, odnosno zbog primjene sličnog plana na Kosovo. Danas Srbi gube Kosovo, a propustili su šansu da dobiju autonomiju u Hrvatskoj.

    • Time su bila otvorena vrata Oluji. Jeste li znali kad će početi?

    Znao sam da se akcija sprema. To za diplomatski zbor nije bila tajna. Bio sam obaviješten o tome, ali datum početka akcije nisam znao. Nitko ga nije znao.

    • Ni Galbraith?

    Pitao sam ga, ali rekao mi je da nije znao datum početka akcije. S Olujom je možda povezana najneugodnija epizoda mog diplomatskog rada. Zvali su me iz Moskve i rekli mi što se dogodilo!

    • Jeste li otišli Tuđmanu kad je počela Oluja?

    Da, iz Moskve su mi poručili da iznesem našu poziciju, ni protest ni nezadovoljstvo. Vrlo delikatna situacija za ambasadora. Iznio sam poznate ruske stavove i napomenuo da bi Hrvatska svoj teritorij vratila i bez rata i žrtava. No, Tuđman nije želio polemizirati niti je slušao što govorim. Čuo je samo sebe.

    • Amerikanci su čak prijetili zračnim napadima na hrvatske položaje.

    Sumnjam da bi to učinili. Ipak su vas smatrali svojim saveznicima.
    Razumijem vas, ali vi biste to vratili bez krvi, kao što je to bilo i s Podunavljem. Nije bilo teško predvidjeti u što će se takva akcija pretvoriti. U potpunu katastrofu Krajine. Tada je tamo već sve bilo jadno. Hrvati su imali protiv sebe ubogog protivnika. Ne bi bilo razaranja, zločina i mnogo čega još da je vodstvo bilo malo suzdržanije. No, mislim da ne treba previše sada lamentirati o tome. No, kada gledam službene podatke da je poginilu oko 22 tisuća Hrvata, da je 7 tisuća nestalo, a 60 tisuća Hrvata otišlo je z Hrvatske. Velika je to cijena neovisnosti.
    Jedna od velikih zagonataka rata u BiH jest i ta da je Rusija svojim vetom zaustavila ulazak HV-a u Banja Luka.
    Ne, Rusija nema nikakve veze sa zaustavljanjem HV-a pred Banja Lukom. I želim sada jednom zauvijek skinuti s dnevnog reda špekulacije da je Rusija spriječila ulazak Hrvata u Banja Luku. S tim nismo imali veze.
    Jesu li Amerikanci onda to učinili?
    Amerikanci su sigurno imali jaku obajveštajnu mrežu i dopuštam mogućnost da su oni nazvali Tuđmana i opozvali akciju.
    Zašto mislite da međunarodna zajednica nije dopustila pad Banja Luke?
    Mislim da su smatrali kako bi to zaklompliciralo pa možda i dodatno razbuktalo rat u BiH. Naime, vjerojatano se očekivalo da bi u tom slučaju Milošević otvoreno mogao ući u rat, drugo, bojali su se stotina tisuća izbjeglica, još je svima bilo svježe sjećanja na rijeku izbjeglica iz „Krajine“. No svakako i činjenice da bi Hrvati s ulaskom u Banja Luku poslatli pre jaki čimbenik u BiH, a poznavajući mentalitet i situaciju na Balkanu Izetbegović bi bio vjerojatno bio marginaliziran, što se nije smjelo dopustiti. Ne tvrdim, ali racionalno rasuđujem i pretpostavljam da su to bili razlozi zbog čega Zapad nije odobrio ulazak HV-a u Banja Luku, ako uopće krenemo od činjenice da je pad Banja Luke zbilja bilo tako realan kako vi to predstavljate.
    Da, i on nije krio svoju odbojnost prema meni. Nije diplomatski, ali bilo je to uzajamno. Razgovaro sam sa Šuškom oko sudjelovanja HV-a u BiH. Došao sam u ministarstvo obarane s obavještajnim podacima da u BiH ratuju regularne hrvatske snage, te tražio od Šuška objašnjenje, napomenuvši mu da ta činjenica ne može ići Hrvatskoj u prilog. On je bio vrlo osoran, provokativno hladan. Nije me ponudio ni da sjednem. Kazao je da to nije istina jer oni imaju oznake HVO-a. Mirno sam mu kazao da me ne ćini budalom jer to su hrvatske postrojbe koje su samo promijenile oznake na rukavu. On je ponovio isto. Bilo je to izrazito drsko s njegove strane. Požalio sam se Tuđmanu na krajnji primitivizam koji je u razgovoru samnom iskazao ministar Šušak.
    Kako je Tuđman reagirao?
    Bila je kratka, ali neugodna šutnja, te prelazak na drugu temu. No, na moje pitanje o HV-u u BiH, nije kazao ništa – nije odbijao, ali ni negirao. No, on je znao za sve i Šušak je samo na neprimjereniji naćin izražavao njegovu poziciju.
    Često se zna govoriti kako bi Haag izveo i Tuđmana pred sud da je poživio.
    Koliko znam Haag nikada ništa službeno o tome nije govorio. Mislim da bi ga pitali za neke poteze njegovih mladih generala iza kojih je stajao Šušak, ali stavljati Tuđmana u isti ravan s Miloševićem ne mogu predstaviti. Ne to ne bi bilo u redu mada je Tuđman svakako odgovaran, ako to tako mogu reći, što je u Hrvatskoj u vrlo kratkom vremenu stvorio ozbiljan militaristički aparat.

    Kao što vidite gospodine Lukiću promašili ste bukvalno sve što se dalo promašiti.

    12
    8
  13. Што се тиче понашања руског амбасадора у Хрватској, није уобичајено да новопостављени амбасадор првог дана критикује домаћине због геноцида над Србима. Код коментара његовог понашања треба имати реализма. Сасвим сигурно руски амбасадор зна у какву је земљу дошао али он не мора нужно и да отворено саопштава своје мишљење. Ни српски амбасадор није отишао у Хрватску са поруком да су Хрвати геноцидни олош, па што би онда руски. Зар Вучић не даје стално изјаве да су нам највећи пријатељи Турци, Немци, Американци, Енглези, Французи…

    10
    8
  14. Нисам ја ништа промашио. Ти си нама понудио интервју једног дипломатског службеника са педигреом совјетске Русије која је, што је свима сасвим познато, била непријатељ српског народа (али и руског). Ти нам подмећеш интервју дипломате из времена Козирјева. Ја никада нисам тврдио да су нам комунистички совјетски апаратчики и прозападни капитуланти били пријатељи. Али то не значи да треба прокоцкати шансу са Путином. Ту се види да сте ви Срби избачени из колосека, да ви немате флексибилност у ставу, да ви све оно што је Русија урадила погрешно у прошлости примате к срцу и пребацујете и оним Русима који нису толико непријатељски оријентисани, а такође заборављате да је Русија у прошлости знала и да буде од помоћи. При томе, ви погрешно приписујете Русији неке фантастичне моћи које она нема и није никад ни имала. Ви Срби имате само два когнитивна мода, или потпуно неповерење према Русији, или инфантилну веру у њену свемоћ.

    17
    7
  15. За све оне који покушавају да оправдају овај гнусни потез – Руси су прво пљунули на Стаљинград – где су им крватски бојовници били најстрашнији непријатељи. Срби су ту небитни, битна је спремност руске владе да прода сопствену част за пар долара. Нека им је на здравље.

    25
    2
  16. Много је гнуснији потез учинио Србин на прослави Олује.

    14
    6
  17. Једно не искључује друго.

  18. Nekako sa ovom vesti o poseti Ruskog ambasadora grobu F. Tuđmana dođe i još tužnija vest o odlasku sa ovog sveta našeg volenog Vladike Amfilohija, velikog verskog i duhovnog vođe, patriote, Srbina, rusofila i nesuđenog patrijarha. Nesuđenog, jer onima koji vladaju Srpskim narodom i državom te njihovim marionetama među nama, nije odgovarao istinski Srbin i istinski rusofil. I ako bi „procurela vest“ da je kap koja je prelila čašu i odvela ga u smrt bila upravo ta vest o neveri Ruskoj, mogao bih da joj verujem. I mogao bih poverovati da je poslednji dan svog života u predsmrtnoj agoniji konačno shvatio da je čitav svoj život proveo u seni lažnog bratstva te da je teza „oni su nas bombardovali, a Rusi nisu nikada“, nije bila ništa drugo nego šarena laža kojom smo oprvdavali svoju privrženost Rusiji iako za to više nije postojao ni jedan racionalan razlog. Sa tom tezom smo se borili protiv bujice neugodnih misli i saznanja u bezbrojnim besanim noćima poslednjih 30 godina. I danas kad su Rusija i Ruski narod preuzeli od Srba ulogu najvećeg svetskog zla, kad je Putin postao novi Milošević, zaista je neshvatljivo da i pored sve zlovolje prema nama od vremena raspada Jugoslavije pa do danas, Rusija još uvek otvoreno podržava jedu ideološki fašisticku, bolesno nacionalističku i ksenofobičnu manje-više veštačku, ekstremnu katoličku državu koja je izrodila neke od najgorih i najbestijalnijih zločinaca u svetskoj istoriji, i koja zbog svoje prirode nikada ne može da bude istinski Ruski prijatelj, a da sve to vreme radi najveće gadosti protiv doslovno jedinog naroda koji je voli tj. pravoslavnog Srpskog naroda. Postavlja se jedno legitimno pitanje: na čemu se zasniva Ruska spoljnja politika koja neodoljivo podseća na teatar apsurda. Iako je Ruska politika prema Srbima u prošlosti imala uspone i padove i nikada nije bila onakva kako je mi zamišljamo, ipak ovo sto se događa poslednjih godina je prevazišlo čak i politiku nekih naših (i Ruskih) tradicionalnih neprijatelja.
    Srpski narod danas živi dezorijentisan i u bunilu, duboko inficiran jednom teškom i smrtonosnom zaraznom bolešću koja se zove RUSOFILIJA. Mi se pod hitno moram izlečiti ili ćemo kao Hazari nestati u magli istorije. I zaista, ako objektivno analiziramo odakle toliko anti-srpstvo i mržnja prema nama, jednom malom i beznačajnom narodu, onda ćemo neizbežno doći do jedinog mogućeg zakljućka a to je da niko ne želi da bude u blizini bolesnika koji smrtno boluje od rusofilije, uključujući očito i samu Rusku „braću“. Zato uz molitvu za uznešenje Amfilohijeve duše u Carstvo nebesko, da se pomolimo Bogu da nam barem povremeno ponešto i podari umest da nam uvek oduzima. Da nam pošalje jednog moćnog „doktora“ u obliku političara, vojnika ili duhovnika koji će nas izlečiti od rusofobije i tako povući ovaj narod sa ivice provalije i izvesti ga na put sveukupnog oporavka. Nakon toga taj novi Srpski junak zauvek će se premestiti u istorijsku svest Srpskog naroda i u naša predanja rame uz rame Caru Dušanu, Sv. Savi i Karađorđu. Za sebe mogu samo reći da sam snagom svoje vlastite volje već skoro isceljen. Osećem se kao novi ja, slobodan i čist.

    11
    12
  19. ISPRAVKA:
    U sledećoj rečenici „Da nam pošalje jednog moćnog „doktora“ u obliku političara, vojnika ili duhovnika koji će nas izlečiti od rusofobije i tako povući ovaj narod sa ivice provalije i izvesti ga na put sveukupnog oporavka“, umesto reči „rusofobija treba da stoji reč „rusofilija“. Dakle rečenica treba da glasi „Da nam pošalje jednog moćnog „doktora“ u obliku političara, vojnika ili duhovnika koji će nas izlečiti od rusofilije i tako povući ovaj narod sa ivice provalije i izvesti ga na put sveukupnog oporavka“. Hvala.

    4
    7
  20. Нема апсолутно никаквог разлога да будемо разочарани руском политиком. Руси су само схватили да су Срби одлучили да забораве хрватску бестијалност и мржњу и да хитају ка Златном телету. Руси су рационални и прагматични. За њих је најједноставније да се прилагоде ставу српског режима који је репрезентативан у политичком смислу. Руси немају никакав разлог да отварају још један фронт према Хрватској, кад ни Срби нису за то заинтересовани. Нема шта да им се замери и нема никаквог разлога да Срби њима било шта замерају. Једино коме Срби могу нешто да земере су они сами. Стално је неко други крив за српску пропаст а никад то нису сами Срби. Погледајте се у огледалу и погледајте свет око себе. Ви једва чекате да на неког другог набаците вашу кривицу и ваша сагрешења. Кад се ви излечите од ваших болести, кад ви будете бољи, тад ће вам бити боље. Ви сте заборавили да сте пет деценија у Титоизму игнорисали Русију и стално погледали на Запад. Кад ви нисте марили за њих, што би они марили за вас. Ви сте се њих тек сетили кад су дошла тешка времена. Ја се сећам кад сам био мали дечак да смо ми гледали Улицу Сезам а не руске дечије програме. Кад сам постао старији били су Коџак, Коломбо и Меклауд. Никога није било брига за Русију и Русе. Сви су били очарани Западом. Ви сте се Срби и Христоса тек сетили кад су дошла тешка времена. Ви сте неискрени и неморални и треба да будете кажњени.

    На сву срећу, нема много усплахирених и хистеричних људи који прагматизам руске политике доживљавају као трагедију. За велику већину Срба ће овај потез руског дипломате проћи незапажено, односно како и треба.

    8
    12
  21. Уз све поштовање – а шта су Руси јурили до те мере да су потпуно заборавили на Србе кад је било најважније? Коломбо је ремек дело – као што је и Штирлиц (који смо гледали). Понављам, Срби су небитни, битно је да је Русија пљунула на своје жртве. Ми смо ту где јесмо и судбина нас неће заобићи. А овакве брљотине остају у тефтеру. Нацисти су на 400 км од Москве као и у августу 1941-е.

    15
  22. @Иван Лукић Dao sam vam plusice, slazem se sa vasim komentarima donekle, ali me buni kada pisete : vi Srbi ovo, vi Srbi ono …Ko ste vi i sta ste vi? Da se zakljuciti da vam je stalo do Srbije i Srba ali se prema nama odnosite u komentarima, kao strendzer. Ste nas ili samo se tako zovete?

    12
    1
  23. Лукић лупета гомилу глупости. Од Руса се не тражи да отварају некакве нове фронтове већ само да нам не забадају нож у леђа. Не треба да одликују представнике народа који је ратовао и у Првом рату и са Хитлером против њих и да се поклањају на њиховим гробовима и зову их (гле чуда) на прославу дана победе. То је ужасна срамота за народ који толико брани тековине Другог Светског рата и бори се против ревизионизма, јер испада да је то лажна борба. Такође да не учествују у одвајању Црне Горе од Србије (трећа држава која их је признала као Монтенегро). Међу првима су признали растурање Југославије (Словенију и Хрватску).У више наврата сам коментарисао и убеђен сам у то да је њихова спољна политика најблаже речено катастрофална, од лажне одбране Космета, и његовог идиотског напуштања после заузимања аеродрома Слатина, преко Сирије, до фантастичних односа са Турском која отворено иде у неоосманизам. Такође, кобојаги су Православци , а у ствари и даље комунисти. Не дају Лењина ни по коју цену и подржавају Израел у изградњи Соломоновог храма и директно зацарење антихриста…Ужас. Молим не лупајте ми минусе него храбро одговорите шта од овога није тачно. Све је објављено на интернету и у књигама из историје, ништа није моје фантазирање.

    20
    3
  24. Драги Зоране,

    Све је тачно. Постаје врло јасно чак и нашим непријатељима да храбри отпор српског народа хегемонији запада треба свима да служи за узор – не само Русима. Уз све што сте набројали, ова последња свињарија ставља у жижу доста тога – нарочито страховито увлачење Немачкој и повлађивање ситним непријатељима у нашем делу Европе.

    12
  25. О јадној русофобији која заудара из бројних коментара: У остарелом и потрошеном српском народу јављају се, на радост наших непријатеља, предсамртна привиђења и у њима непријатељ добија привид пријатеља, а пријатељ привид непријатеља. Ако сте православни Србин никада место православног Руса не може да заузме инославни Енглез или Немац. Сходно томе, иако нам руска политика (не совјетска) често није помагала према нашој жељи, није нас ни физички убијала, а посебно никада од нас није тражила да променимо свој духовни идентитет. Запад нас је убијао и Запад и данас жели да изврши конверзију нашег светосавског идентитета. Зато Руси граде храм Св. Саве, а Запад нам извози идеологију геј-права. Срби који су прослављали 1.мај када је падала Западна Славонија, који нису хтели да бране Книн, заборавили Косово а Косовце проглашава ју Косоварима, сада у својој немоћи и кукавичлуку оптужују братски руски народ, једини који је ставио на коцку своју државу и главу свог цара да би заштитио браћу Србе. Срам нас било Срби!

    17
    2
  26. Да појасним: И мене, као Српкињу, пече, вређа и боли овај срамни гест руског амбасадора у Загребу, ништа мање него друге који су овде коментарисали. И једнако сам захвална госпођи Филимоновој што га је ставила на стуб срама, где му је место. Исто важи и за руске (јеврејске) олигархе, Милове „бизнис“ партнере, који су му израдили отцепљење од заједничке државе, за Козирјева, Леонида Владимировича, и све Русе који су укаљали образ и руско име (ако су заиста Руси, а не припадници другог народа са руским именима, а тога има доста) сврставајући се уз непријатеље Срба и њихове главосече.

    Али, као што Александар Вучић није Србија и српски народ, тако ни амб. Нестеренко није Русија и руски народ. Као што Србијом владају америчке ******* муве, US AID, NED, Кандићке, Лихтове, Перовићке, Бисеркове, Поповићи и остали анти-српски шљам кога је одавно требало ********* и ********, амбасаде Квинте и усташки лоби, тако и Русија има веома моћну пету колону са којом се (успешније) бори.

    По мени, кључ проблема није у Русији (која је и данас најчвршћа – управо једина! – одбрана српског Космета и резолуције 1244) и Кремљу, већ у Србији и нама самима.

    Како је могуће да ми ни данас нисмо свесни да смо жртве најкрволочнијих геноцида на свету, и то пре свега од Хрвата? очигледно да нисмо, јер им омогућавамо да се у Србији и од Срба богате, да на нашој грбачи зарађују и живе, својим ланцима прехрамбене и друге робе коју не могу да пласирају ни у Немачкој ни у Аустрији, али могу у Србији, а ми масовно хрлимо да у њиховим продавницама и тржним центрима купујемо све, јер је тако лакше, ближе и „какве везе има“… И данас имамо Србе, можда потомке оних хрватском-руком-искасапљених мученика из монструозних хрватских логора смрти и безбројних јама, који сваке године весело воде породице у Хрватску на летовање, не би ли тамо оставили своје крваво зарађене евре и хвалили се сликама са мора на Инстаграму и Твитеру, који не виде никакву везу између бројних погрома свог рода и сопственог тренутног себичног ужитка (све док не нађу своја кола у мору, док не добију батине, или лично не доживе шиканирање у Лијепој Њиховој, које их подсети да су и они, макар номинално, Срби, таман се осећали као Енглези)…

    Шта је са нама?

    Срам било сваког Руса који се усуди да увреди Србе као ово *****, али срам да буде и све нас Србе што чекамо да нам Руси бране Космет, док је нама (великом броју нас) важније да имамо што веће тржне центре и да се лепо проводимо него да бранимо сопствену земљу и част свог рода! Уместо да кажемо: нека нам Запад поново уведе санкције, нека нас поново бомбардује, јешћемо проју, палићемо свеће уместо светла, носићемо ово што имамо, преживећемо! али ћемо одбранити и сачувати своју државу и своје гробове, ми смо постали себични конформисти којима је важније тренутно лично задовољство него заједничко добро.

    И онда једва чекамо прилику да оспемо паљбу по Русији – Руси и Русија нам је крива што остадосмо без државе и постајемо уклети народ бескућника. Е па, неће бити. Упамет се, Срби – огледало у руке.

    24
    1
  27. Срам било оне који са пијететом полажу венце на гробове својих џелата – били они Срби или Руси. Још већи срам било оне који мисле да је оправдавање сваког руског (или српског) потеза – патриотизам. Не желимо ми да заменимо никога – руски железничар-амбасадор је нас заменио кољачима са Стаљинграда.

    10
  28. Срби немају ни грам реализма кад комантаришу светску политику. Русија никада није имала моћ да наступа агресивно према Западу. Ни демографску, ни економску. Кад је ратовала са Западом увек су то били одбрамбени ратови где је она успевала да опстане и одбрани се само уз колосалне жртве. Русија је изузетно заинтересована да створи коректне односе са Западом, да буде кооперативна и она увек прво покушава са компромисима, па тек кад се исцрпе те могућности она мора да примењује силу. Проблем је у томе што није лако проценити који су компромиси конструктивни. Када је Путин дошао на власт, он сигурно није прво планирао да бомбардује запад нуклеарним оружјем, него је покушао са компромисима. Није било шансе да он са позиције земље која је доживела потпуни колапс, намеће решења. Компромиси су често били неспретни а понекад и директно штетни за Србију.

    Када се тиче искрцавања руских војника на аеродром, Руси су погрешили што су уопште те војнике слали. То је био мали контингент под директном командом Запада, а Запад је био спонзор шиптарских сепаратиста. Кад су видели да су само изложени ризику без икакве могућности да делују као прави мировњаци, они су урадили једину могућу ствар – повукли су своје војнике.

    Одликовање Фрање Туђмана од стране Русије није никакав пропуст. Тај је Фрањо Туђман био генерал у земљи где сте ви живели. Био је председник управе чувеног београдског фудбалског клуба. Нисам видео да је неко протестовао против њега док је Гроз био жив! Ако сте се ви Срби клањали Грозу и Туђману, зашто би руска дипломатија исправљала ваше промашаје. Ви сте сами пасивно или активно помагали тим непријатељима, а сад тражите да их Руси осуђују. То је заиста веома инфантилно. Уопште, понашање Срба је веома инфантилно. Какви су глупаци ти српски официри који су вратили руска одликовања зато што су иста одликовања додељена Хрвату. Какви су то глупаци који су читав живот радили у истој војсци са Туђманом а нису препознали да је он хрватски националиста и да мрзи Србе! Милион пута више презирем те српске дебиле него Туђмана. Направили каријере, примали огромне плате, били привилеговани у сваком погледу, а нису знали да је њихов колега србомрзац. Изненадили се кад су видели да он убија Србе! И након свих ваших свињарија, које не би могле да стану у све књиге Конгресне библиотеке, криви су Руси.

    Сви ти совјетски малициозни пројекти против Србије за све време постојања СССР-а су безначајни и минорни кад се упореде са штетом коју су Србији учинили српски комунистички Грозови полтрони.

    13
    5
  29. Русија нема никакве илузије о Турској. Све што ради руска дипломатија је чист прагматизам заснован на реалној свести о могућностима руске државе које нису баш превелике. Казати да су ти односи фантастични је тотална глупост. Само инфантилни српски мозгови мисле да је одмах требало бацити атомску бомбу на Турску због погибије руског пилота. Сва срећа да Руси нису тако хировити као Срби.

    Што се тиче руског православља, мислим да су Руси више побожни од Срба. Али пошто сам ја атеиста, не могу да гарантујем да сам у праву кад процењујем туђу побожност.

    6
    7
  30. Не видим ништа лоше у свему овоме. Кад брат рођени направи свињарију, ми се с правом издеремо на њега. Оно што брине је могућност да је ово само почетак некаквог опасног тренда. Ми Срби не би опстали без Руса и зато их подржавамо безгранично. АЛИ ЗБОГ ТОГА СМО ИСТО ТАКО ОСЕТЉИВИ НА СВАКУ ГАДОСТ.

    11
    1
  31. Што се тиче руског пилота, било је ту много више – од амбасадора Карлова до константног саботирања сваког руског корака на Криму и у Сирији. Да је Русија јача, наравно да би Турчину налупала шамаре такве да му више тако нешто не би пало на памет.

  32. Турци су убили руског пилота. Вучић је изјавио да су Турци наши пријатељи и још је почастио Ердогана неким неукусним похвалама. Замислите сад да Руси из ове чињенице извуку закључак да Срби подржавају убиство руског пилота и да су Срби непријатељи Русије. То је исто као што сте ви извукли закључак да је гест руског амбасадора нека велика издаја Србије. Али колико ја знам Руси нису испалили озлојеђене вербалне рафале на Србију зато што је Вучић (очигледно лажно) изјавио комплименте о Турској и Ердогану.

    Руски амбасадор је послат у Хрватску да оствари максимално добре односе са Хрватском, као што се сваки амбасадор шаље у страну земљу са истим разлозима. Можда Руси хоће да продају гас Хрватској. Руски амбасадор је покушао да нађе начин како да оствари што бољи утисак у новој земљи у којој обавља дипломатску службу. Сасвим је легитимно да Русија жели да заради новац, зар не? И ви Срби подржавате на изборима прозападне политичке странке јер не желите да неко својом конфронтацијом са западом угрози ваше личне финансијске интересе. Зашто сте ви бољи кад се продајете за паре од Руса кад се продају за паре? И зар сви народи света нису исте такве проститутке, са изузетком Кубе, Северне Кореје и Ирана, где су власти тако дисциплиновале свој народ да он нема прилику да се проституише за паре чак и кад би то хтео.

    11
    8
  33. Господина атеисту, или „ви Срби“ , подсетио бих да није у питању само погибија руског пилота у питању , већ и незабележен чин убиства руског амбасадора . На тако нешто могу само да замислим како би одговорили Американци или нека друга велика сила која држи до себе. Шта је урадио Путин? Спасао живот оном турету које замишља да је султан. Да не спомињем реакцију на претварање СВЕПРАВОСЛАВНЕ СВЕТИЊЕ, СВЕТЕ СОФИЈЕ и других храмова у џамије. Реакција гласи : то је унутрашња ствар Турске. Ја и дан данас не могу да поверујем да је ВЛАСТ НАЈВЕЋЕ Православне земље тако реаговала, а господин атеиста се пита ко су већи православци , Руси или Срби и даје већу предност Русима ? Какво уопште глупо поређење.

    17
    3
  34. Саветовао бих господина Лукића да не вређа српске жртве у борби против западног нацизма. То је једна ствар коју Срби не праштају.

    Вучић је квислинг који је наметнут изможденом народу КОЈИ ЈЕ САМ СТАЈАО ПРОТИВ САТАНЕ читаву деценију и омогућио Русији да се сабере. Зато Србин има свако право да Русу у очи каже истину.

    У овом случају та истина је језива – за пар милиона долара годишње, руска влада је спремна да пљуне на жртве Стаљинграда. Прави Србин то не може да дозволи јер је он некад већи Рус од Руса.

    17
    2
  35. Тако кад се испише „шта су нам све Хрвати радили“ помислио би човек да се ради о великом и моћном народ. А они су моћни само у ономе што им је Дучић рекао: да се ничега не стиде. Сав тај посао око геноцида наручују, организују, финансирају и логистички подржавају други: Запад, Ватикан, светска олигархија и анти-Руси уопште. За сва српска страдања у рату и миру можемо да захвалимо једном те истом злочиначком удружењу.

    9
    2
  36. Осим љубави, постоје и интереси. У овом тренутку Србија је интересантна: Русима, Кинезима, Турцима и Немцима; Американци су овде да би опкољавали Русију, али је питање колико за то имају воље. Ови побројани не могу да дигну руке од нас, макар тако и желели.

  37. @dulebg „Тако кад се испише „шта су нам све Хрвати радили“ помислио би човек да се ради о великом и моћном народ. А они су моћни само у ономе што им је Дучић рекао: да се ничега не стиде. Сав тај посао око геноцида наручују, организују, финансирају и логистички подржавају други: Запад, Ватикан, светска олигархија и анти-Руси уопште. За сва српска страдања у рату и миру можемо да захвалимо једном те истом злочиначком удружењу.“

    …радили и поново ће, првом приликом, и то пре свега зато што никад нису кажњени и обележени као геноцидан народ. Слажем се да је реч о удруженом злочиначком подухвату у коме Ватикан, Немци и остатак Запада игра велику улогу, али да ми прво означимо и казнимо непосредне извршиоце.

    Јермени треба да нам служе за пример – мала земља, мали народ (око, само! 3 милиона становника, а са дијаспором укупно 11 милиона) у односу на војно и у сваком другом погледу далеко моћнију Турску са 70 мил. становника (у свету их вероватно има и 100 милиона). Јермени 70 година траже, и истрајавају у томе, да се призна ужасан геноцид који су Турци извршили над њиховим народом. И успели су. И поред несагледиве моћи Турске у геополитичком смислу и сопствене „немоћи“, Јермени су успели да се изборе за правду чак и на том неправедном, лажљивом, злочиначком Западу.

    Срба у Србији има два и по пута више него Јермена у Јерменији, а укупно, са непосредним окружењем и дијаспором, једнако као Јермена – бар 11 милиона, у односу на 4 милиона Хрвата. Ако је Србија безначајна у геополитичком смислу, Хрватска је још безначајнија, па ипак изгледа да ми нисмо у стању да се саберемо, организујемо, одрекнемо југословенства и ‘братства и јединства’ са својим кољачима, да би постигли оно што су постигли Јермени – истину и правду за свој напаћени род.

    Истину и правду после које нико више неће смети да иде да се клања на гробовима српских кољача.

    Моје је чврсто уверење да, све док то не учинимо, све док не издејствујемо да Хрвати буду кажњени макар за геноцид над Србима у Другом светском рату, ми ћемо остати легитимна мета сваком ко пожели мало више крви на овим просторима, за убијене Србе и даље неће бити казне, а за српски народ и убудуће неће бити правде.

    … па одатле можемо даље, да тражимо одговорност и Ватикана и Аустрије и Немачке и САД и тако редом. Немам ништа против.

    10
    1
  38. Kako stvari idu sa Rusijom i njenim „partnerima“ uskoro će i nju raskomadati, al’ neka. Sa đavolom Rusija tikve sadi već 30 godina pa će ih sa đavolim i brati. Neka im je srećna svetla budućnost sa ustašama, njihovom novom balkanskom braćom i saveznicima iz rata protiv Srba od 1990 do danas. Mi ćemo uvek pamtiti jer istoriju i sećanje ne može niko da izbriše.Valjda nam je konačno jasno sa kakvom bedom imamo posla.
    https://www.blic.rs/vesti/svet/hrvatima-od-rusa-90-tih-stizale-tone-oruzja-a-sta-je-dobila-srbija/d6pfy5g
    https://vidovdan.org/info/rusi-finansirali-referendum-odvajanja-crne-gore-od-srbije/

    7
    1
  39. Невероватна је српска дезоријентисаност. То што Руси нису казнили убиство свог амбасадора и свог пилота само значи да они немају реалне могућности да казне Тусрку а да истовремено не направе још већу штету сами себи. То не значи да они не би желели да казне турске ниткове и олош, кад би могли. Али не могу. Ви сте Срби толико празноглави и тупави да је то невероватно. Ви у својој наркози сањате нуклеарни рат. Сва срећа да ви немате нуклеарно оружје. Ви сте толико хировити и нестрпљиви да је то комично. Руси ће казнити Турску ако и када за то буде прилике. Ви се чудите што они нису казнили Турску а ви сте сами наставили да живите у Југославији са хрватским олошем након што су они извршили генеоцид над вама, и не само то, ви сте прихватили хрватског шлосера да вам након геноцида буде краљ, а вашег краља протерали. Штета што вам ТВ Београд не пушта чешће снимке са слетова за 25. мај, да видите себе у огледалу. Ви би требали само да ћутите и да се стидите.

    5
    5
  40. @Иван Лукић

    Русија у Сирији ратује директно са Турском, већ 5 година. И губи. И четири, ЧЕТИРИ пута званично прогласила обеду над Исламском државом. Само ИД била је побијана на територији Ирака, тамо Русија није водила своје операције. Код нас на ТВ нема ни речи више о Сирији! Ни речи! Турска добила 4 зоне безбедности дуж своје границе, издиктирала своје услове за Идлиб, и убија ЧВК-а из РФ. Турска добила С400. Убила руског амбасадора – то је повод за рат, оборила авион. Почела конфликт у Карабаху. У Ливији успешно подржава контрХафтарову опцију (за који залаже Кремљ). Уништила једну нит Турског тока; натерала Газпром да уништи цео изграђени ланац, њој није потребна таква количина руског гаса, она узима гас од свог сателита Азербејџана. Скратила више од 50% испоруку гаса из Русије. И не плати од маја ни за шта. И још: ова јединствена нит која као ради, у суштини не ради, као се води „профилактични рад“, који никако не завршава се. А овај Турски ток ће испорућивати углавном азербајџански газ са налазишта Шах-Дениз. Турски ток ни приближно није „Јужни ток“, то ће Турска Балкан ће држати за јаја са СВОЈИМ гасом. И да поновим: слободно, некажнено – желимо – убијамо амбасадоре, пилоте, војнике. А јадни обични Руси и сада попуњавају буджет Турске туризмом. Браво!!! Ма ништа Путин не може Ердогану, амо баш ништа. Ердоган није изашао у сусрет ни у чему, посебно у цени гаса. Турска остала на свом. И то је то. Ово се зове ПРОВАЛИЈА. Наша спољна политика као више и не постоји као појам. Хвалени ПРАГМАТИЗАМ, РЕАЛИЗАМ само се односи на рад у својим интересима. Рад у туђим интересима се кажњава Кривичним закоником. И зове се државна издаја.

    13
  41. @Иван Лукић
    Izvinite ali moram da Vam kažem: prestanite da lupetate. Ovde su dva članka Ruskih autora koji su sa Google prevedeni na Srpski. Prevod nije najbolji ali se može shvatiti o čemu autori pišu. Ne verujem da ste Vi bolji poznavatelj stanja u Rusiji i oko Rusije.

    https://translate.google.com/translate?sl=auto&tl=sr&u=https%3A%2F%2Fwww.pravdareport.com%2Fworld%2F145177-russia_turkey_war%2F
    https://translate.google.com/translate?sl=auto&tl=sr&u=https%3A%2F%2Ffort-russ.com%2F2020%2F10%2Frussian-colonel-zhilin-this-is-erdogans-war-against-russia-for-the-caucasus%2F

    5
    2
  42. Strateski za Ruse je Hrvatska drzavica totalno beznacajna ekonomski, vojno, kulturno itd. Ustase su bliski Ruskom narodu bas koliko su mu bliski i ustaski blizancii tj. Banderisti -fasisti iz zapadne Ukrajini samo izgleda da se „braca“ prave da to ne znaju. Zato se ovakvo Rusko ponasanje moze jedino protumaciti kao zlonamerna provokacija Srpskog naroda. Sramotno se brate ponasaju za jednu navodno veliku zemlju. I mene je stid iako nisam Rus. Znamo mi da oni lece neke svoje duboke komplekse koje kriju kao zmija noge ali ne mogu nikako da ih izlece posto im je to u genima. Hoce Rusi da se na svaki nacin rese upornog Srpskog bratstva kako bi ih nesretnike drugi zavoleli, ali im vec 30 godina to ne polazi za rukom. Ne znaju luzeri kakav smo mi tvrd orah. Bas mi ih je zao. Ma koliko god oruzja i odlikovanja da podele nasim neprijateljima, koliko god drzavica od nas napravili i priznali pre Engleza, Nemaca, Francuza i Amerkanaca, koliko se god klanjali na grobovima nacistickim, mi cemo ih uvek i jos vise voleti.

    4
    1
  43. Браво Сергеј, није ми уопште драго због вас Руса што имате исту власт као и ми, која ради против свог сопственог народа(то доказује и њихово узајамно подржавање). Драго ми је само да сам се уверио у своје исправно размишљање ( имам и пријатеље Русе од којих исто чујем. Село је уништено, људи масовно пију од безнађа, а Јеврејски тајкуни уништавају Русију). Чак је и питање да ли је то силно моћно наоружање велики блеф. Нек нам је Бог милостиви у помоћи и нама и вама под оваквим властима.

  44. Сергеј,

    Све што си написао само потврђује моје мишљење да Русија није довољно јака у овом тренутку да користи насиље као решење. А зашто је Русија слаба? Зато што је слупала цео век у једном неуспешном пројекту изградње социјализма. Наравно да је Русија прилично немоћна кад се ради о Турској. Турска је као чланица НАТО у геополитичком погледу много боље позиционирана и она може више штете да направи Русији него што Русија може да направи њој. Пошто је слупала цео век у бесмисленом утопистичком пројекту Русији треба много времена да се консолидује. Да би се консолидовала њој такође треба много конвертибилне валуте коју она нема. Зато она у овом тренутку мора да продаје модерно наоружање својим непријатељима – толико јој је очајнички потребна старана валута. Зато је и продавала оружје Хрватској током деведесетих. Русија је тада била толико слаба да је морала да буде „кооперативна“ са Западом и да одобрава њихове политичке пројекте на штету Србије. Али тупави Срби не могу то да схвате. Они мисле да је Русија свемоћна али да НЕЋЕ да користи своју моћ у корист Србије! И онда се неки тупави Срби љуте на Русију. А истовремео су Срби направили исте грешке и доживели исте поразе. Неки Срби не виде да је Русија у истој позицији као Србија. То су земље које су извршиле аутодеструкцију, земље које морају да плате скупу цену за своје грешке, које морају да трпе понижења да би биолошки опстале. Руски грађани би требали да бојкотују турски туризам. Али ти руски грађани, баш као и српски грађани, немају свест, њима је важнији лични хедонизам од општег интереса државе. Кад Руси и Срби буду бољи, биће им боље. Руси и Срби показују западу да су неотесани и неваспитани људи, такорећи полу-дивљаци и Западњаци их тако и третирају.

    Ту видите како изгледају земље које су се одрекле свог идентитета, своје традиције, своје елите. То су земље које издишу у агонији. Како је скупа цена људске лудости!

    5
    1
  45. @ Иван Лукић

    Господине, пазите које речи употребљавате кад говорите о неком народу, па макар тај народ био и српски.

  46. Да би неко могао квалификовано да суди о томе да ли Русија може да користи насиље и рат као метод за промоцију својих интереса, он би морао да има релевантне податке. Релевантни подаци се никад не саопштавају јавности, увид у те податке има само власт. Чим ви видите да Русија не реагује војном интервенцијом, то само значи да би таква интервенција била сувише ризична и економски неисплатива. Рат је екстремно скупо решење за било коју државу, чак и за најјаче државе. (Зато САД нападају само мале земље. Нисмо видели да су напали Кину и Русију.) Видели сте да је Аустро-Угарска скупо платила своју ароганцију у Првом светском рату. Она је војнички напала малу и слабу Србију и на крају не само да није добила рат против ње, него је чак изгубила скоро сву територију и постала мала и безначајна држава. Зато Русија не жури да уђе у рат против Турске.

    За усијане главе које знају енглески ево једног поучног и занимљивог текста професора Уга Бардија са универзитета у Фиренци:

    https://cassandralegacy.blogspot.com/2020/11/the-mind-of-evil-ruler-what-goes-on.html

    1
    1

Оставите коментар