Сви народи Балкана, без сумње, имају сад легитимно питање: да ли је поклон Туђману слагање и одобравање Руске Федерације са политиком геноцида над Србима

Андреј Нестеренко на гробу Фрање Туђмана (Фото: Снимак екрана/Нова.рс)

Нови руски амбасадор у Хрватској, Андреј Нестеренко, по његовим сопственим речима, пошто се детаљно упознао са историјом савремене Хрватске, одлучио је да, као први корак на новом месту, положи цвеће на гроб Фрање Туђмана и „ода почаст“ у виду поклона, приметивши да се Туђман „прво развијао као војник а затим као политичар, оставивши значајан траг у историји целог региона“ (овде).

Траг Фрање Туђмана заиста је и више него упечатљив. Прво и главно, он је коначно „решио српско питање“. У децембру 1998. Фрањо Туђман је говорио:

„Хрватска је решила српско питање у Хрватској. Ми смо прихватили повратак једног дела Срба у Хрватску, да бисмо зауставили нападе на Хрватску и критику да је Хрватска – наставак НДХ, и да неће ни једног Србина. Српско питање ми смо решили, неће више бити 12% Срба или 6% Југословена, као што је било. А 3%, колико ће их бити, више неће претити хрватској држави”.

Заиста, ако је 1948. године по попису становништва у Титовој Југославији, у Републици Хрватској живело 543.795 Срба, по попису из 1981 године – 531.501 Срба, онда по попису Хрватске из 2011. г. њихов број је само 18.633, притом средњи узраст не прелази 53 године. Данас је у Хрватској регистровано 180.000 Срба (иако их реално живи мање од 150.000. То су људи старијег узраста, који хоће да умру у родном месту. Њихова су деца углавном васпитани као Хрвати и на тај начин гасну и последњи угарци српства на родној земљи).

„Рата не би било да га Хрватска није жељела, али ми смо процијенили да само ратом можемо изборити самосталност Хрватске“, говорио је Туђман. (Говор на Тргу Бана Јелачића 24. 5. 1995)

Приметимо да је припрема за рат ишла темељно, у свим правцима. У мају 1990. године на првим вишепартијским изборима у Хрватској, победила је Хрватска Демократска Заједница (ХДЗ), са Фрањом Туђманом на челу. Већ крајем те године, у републици доносе нови устав, по коме се Срби, као конститутивни народ напросто избацују, а Хрватска се проглашава за „националну државу хрватског народа“. Срби апсолутно нелегитимно постају национална мањина.

Фрањо Туђман (Фото: Сајт посвећен Фрању Туђману/tudjman.hr)

Овде морамо напоменути основне историјске моменте, који разјашњавају историјски проблем „хрватских територија“, манипулацију тезом о „Србима – досељеницима у Хрватску“, и остале константе хрватске националне политике, које проистичу из њих.

За време постојања Аустро-Угарске, хрватске земље су биле само један део мађарских земаља Двојне монархије, осим Истре и Далмације, које су директно припадале аустријским земљама монархије. Приметимо да је посредством закључења личне уније још 1102. г. независност „хрватских земаља“ била фактички продата Мађарима. Средином ХIХ века Краљевство Хрватска и Славонија, заузимала је само невелики географски простор у оквиру Мађарског Краљевства.

Краљевство Хрватска и Славонија, делило се на Грађанску Хрватску, која се састојала из само три области-жупанија (Загребачка, Вараждинска и Крижевачка) и Грађанску Славонију. Хрвати се нису спомињали у односу на територије Славоније, Срема, Далмације, Барање и Истре, а Славонија није била сједињена са Хрватском чак ни административно. Притом се цела данашња Славонија, чак по сведочанству ученог језуита Сент Ивањија (1691) називала Рашка или Србија (овде).

Хрватску и Славонију је делила српска Војна Крајина, образована после одласка Турака, крајем XVII, која се налазила под директном управом Беча. Ипак, после ликвидације Војне Крајине 1881. г. Краљевство Хрватска и Славонија било је проширено на рачун значајног дела српског простора. Од тог времена, број српског живља у Хрватској и Славонији, непрестано је опадао. У ХХ в., после територије Хрватске, на рачун српских земаља, обилато су повећавале своју територију како краљевска (Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца из 1918., од 1929. Краљевина Југославија) тако и комунистичка власт.

Смањење броја православних Срба, било је повезано са делатношћу Римокатоличке цркве. Мисионарска делатност РКЦ ишла је у два правца: преобраћање некатоличког становништва у католицизам, а затим обједињење римокатолика, Срба, Немаца, Чеха, Словака, Словенаца, Италијана, Русина, Мађара, Шокаца и Буњеваца у јединствену категорију „хрватског народа“. Ипак, у друштвено-политичком пољу, однос према Србима, формирао је званични „отац“ хрватске нације, Анте Старчевић (1823-1896, отац – Хрват, мати – Српкиња).

Управо су он и његова Странка права, створили стереотипе и предрасуде у односу на Србе, изражене интелектуално сиромашним провинцијалним језиком, који је одражавао идеале и вредности уско буржоаског слоја, конзервативног до реакционарности. Србе Старчевић описује као „неслободно, зависно становништво, које се састоји од бивших робова“. Посматрајући их као одвојену расу, „пасмину“, Старчевић свесно користи термин, који се односи на животиње.

Уопште, његов речник, који користи у односу на Србе, крајње вулгаран и аморалан, постепено се шири по Балкану. По његовом мишљењу, име „Србин“, није етнички назив, већ долази од термина „servus“ (роб, слуга). Израз „словен“ такође се не односи на народ, већ је то социјални израз, који долази од латинског „sclavus“, које одређује статус народа тј. означава робове и слуге. Тај расистички мотив редефинисања српског менталитета нарочито је јако био изражен у раду „Име Срб“. Уопште, све Јужне Словене, осим Бугара, Старчевић је сматрао Хрватима, и тврдио њихово право на рестаурацију „ране историјске државности“, у току чијег је настанка био потчињен и помоћу хришћанства апсорбован народ – „роб-слуга-кмет“ (тј. Срби).

Старчевићеве територијалне „историјске хрватске“ претензије шириле су се на Славонију, Далмацију, Војну Крајину, Истру, Босну и Херцеговину – једним потезом „похрвативши“ још и два милиона Срба у БиХ, којих „овде уопште ни нема“. Савременици су карактерисали Старчевића као „апостола мржње према свему српском“, а тај чланак – као „памфлет са гомилом бесмислица и рецепт за рат против Срба“. Као последицу тога, Старчевић је створио „екстатични идентитет у сукобу са реалношћу“. [Берић Д. Указ. Соч. Књ. 1. С. 57.]

Анте Старчевић (Извор: Све о Српској)

Правашки интелектуалци су у другој половини XIX писали да је „старчевство 60-70-тих година нашој савременој хрватској народној мисли дало облик и душу“[4] Сведочанство из 1911. Милета Будака (касније министар за религију и образовање у НДХ (1941-1945), заменик Анте Павелића, организатор геноцида над Србима, Јеврејима и Циганима):

„Ми немамо ништа против Срба зато што су они Срби, већ зато што су они хрватски Славосрби у смислу Анте Старчевића. Зато међу нама не сме и не може бити речи о слози и љубави… Разуме се да су у нашим очима сви славосрби исти…“5 [Цит. по: Берић Д. Хрватско праваштво и Срби. Нови Сад, 2005. Књ. 1. С. 273.].

Старчевић је обезбедио конкретне идеолошке координате: огроман број усташког политичког руководства излегли су се из „Старчевићевог гнезда“. У систем хрватског националног мишљења управо је Старчевић унео тоталитаризам, али главно је да је први пут његов саставни део постала директна претња физичким истребљењем Срба. Анте Старчевић је постао утемељитељ хрватског ексклузивизма, који је генетски условио настанак усташког покрета. [Архив Србиjе и Црне Горе. Фонд 37 «Збирка Милана Стојадиновића». Фасцикла 19.]. У целини, слепа мржња и позив на крваву револуцију, отровали су душу хрватског народа.

Практична реализација Старчевићеве идеологије постао је трократни (!) геноцид на Србима у ХХ – за време Првог светског рата, Другог светског рата (једином периоду за целу хрватску историју, када је била остварена идеја хрватске државе), и за време локалних ратова на простору бивше Југославије 90-тих година ХХ века.

Поменимо овде само хрватску „Вражју дивизију“, која је ратовала под Стаљинградом и њену „ратну ренесансу“ – неоусташе, које су постале јака подршка за необандеровце на Донбасу. Приметимо овде још један упечатљиви корак руске стране: маја 2005. г. у част 60 година победе над фашизмом, Руска Федерација наградила је бившег хрватског председника, Стипа Месића – за допринос хрватског народа и Хрватске као државе – победи над фашизмом.

Али, има једна ситница, која помрачује ову радост „заједничке победе над фашизмом“: Месићев рођени стриц, Марко Месић, био је командир усташке јединице, која је ратовала под Стаљинградом. Сам Степан Месић, наравно, будући експозитура Туђмановог ХДЗ, између осталог, познат је и по томе што је човека, који је упуцао малу девојчицу, Александру Зец 1991. г. у Загребу, пуцњем у главу (то је било убиство породице Зец, које је добило велики друштвени одјек), Синишу Румца – помиловао.

Позив Усташке младежи из Хрватске Митровице на задушнице ‘бранитељима Стаљинграда’

За време Другог св. рата, Независна Држава Хрватска истакла се саздавањем система логора смрти, под заједничким именом Јасеновац. По подацима Међународне комисије за утврђивање историјске истине о Јасеновцу, на основу изучавања европских архива, српски научници су установили да је у Јасеновцу убијено најмање 700.000 Срба, 80.000 Јевреја и 23.000 Цигана. Јединствени случај у историји човечанства био је логор смрти за децу – Стара Градишка, у којој је физички уништено 50.000 српске, јеврејске и циганске деце до 14 година.

Притом су обична грађанска лица, обични Хрвати, упоредо са усташком војском – званичном војском НДХ, узимали у геноциду масовно учешће, често – под личним руководством и са непосредним учешћем римокатоличког свештенства. Нарочито привлаче пажњу начини „радикалног решења српског питања“. То су убиства са нарочитом, истанчаном свирепошћу, извршени са насладом, са садистичким мучењима, приручним материјалима – секирама, маљевима, тестерама и „специјалним средствима“ – кривим ножевима са карактеристичним називом „србосјек“.

Ликвидирани су не само „представници погрешне националности“, већ и трагови самог пребивања Срба на тој земљи: архиви, имовина, цркве. Укупно је у НДХ било уништено 450 православних храмова. Масовност учешћа хрватског становништва у геноциду над Србима, Јеврејима и Циганима, не може а да не постави питање о коренима и узроцима ове патолошке појаве.

Глава НДХ Анте Павелић у свом ауторском тексту (април 1937.) приметио је да је „усташки покрет настао као револуционарни покрет за ослобођење хрватског народа од туђинске власти и за установљење самосталног и независног хрватског народа… Усташтво – то је практична реализација Старчевићеве теорије…“ [Архив Србиjе и Црне Горе. Фонд 37 «Збирка Милана Стојадиновића». Фасцикла 19.]. У НДХ, усташка идеологија и клерикализам су се сјединили. 13. јануара 1942. г. у НДХ су донели документ у коме се каже да се Срби, који су примили католичку веру, имају сматрати Хрватима.

Анте Павелић (Фото: Викимедија)

На првом заседању Хрватске демократске заједнице 24. фебруара 1990. г. Фрањо Туђман је изјавио: „НДХ није била само пука квислиншка творба и фашистички злочин, већ и израз повјесних тежњи хрватског народа ка својој самосталној држави“ (овде). Управо од тог тренутка, сенка нацизма и геноцида појавила се у Хрватској.

У то време, Туђман је широко отворио врата усташама-емигрантима, који су се својевремено спасли од судског гоњења у Латинској Америци, у Парагвају и Аргентини и њиховим идејним наследницима. Тако су главна места у Туђмановој влади заузеле бивше усташе-емигранти: Гојко Шушак (Министар одбране!), Иван Милас (Министар правосуђа), Перица Јурић (Заменик министра унутрашњих послова).

Ево још једног Туђмановог исказа из тог времена, у стилу денацификације Срба: „Србе у Хрватској треба објавити за хрватске грађане и треба их називати „православни Хрвати“. Треба забранити израз „православни Србин“ (Фрањо Туђман, фебруар 1990. године) Ове речи нису остале само да лебде у ваздуху: следећи путем праксе поглавника НДХ Анте Павелића, у Туђмановој „Независној Хрватској“, Срби су, због своје етничке припадности, били дужни да потписују документарно потврду лојалности („декларацију о лојалности“) новој хрватској држави.

Фото: Камењар

Србе су почели да отпуштају са посла управо зато што су Срби, почело је опште разоружавање општина са српском већином, а у марту 1991.године почиње грађански рат нападом хрватских паравојних јединица на Србе у Пакрацу и Плитвицама, а на јесен те године, почињу и масовна убиства Срба. Први „позив из НДХ“ била је физичка ликвидација више Срба у граду Сиску, који се налази, индикативно, 30км од Јасеновца. После тога, масовно клање у Сиску, добило је назив „Реприза Јасеновца“.

За убиство Срба у Сиску директну одговорност сносе такве персоне као што су Иван Бобетко – син хрватског министра одбране, начелника Генералштаба, човека, који је направио план операције „Олуја“ – Јанка Бобетка, и Јосип Брајковић – први председник Туђмановог ХДЗ-а за Сисак и његову околину.

У октобру 1991. године у Госпићу су била убијена 123 Србина, међу којима и 35 жена. Тада су хрватска армија и полиција, углавном сакривени маскама, извели из својих станова и физички ликвидирали Србе – највиђеније представнике интелигенције: судије, тужиоце, директоре предузећа, полицајце, новинаре, али и обичне пензионере. У новембру 1991.г. у току вуковарске операције, управо је Туђман забранио да се из Вуковара евакуише 2.000 деце, која су се налазила тамо. (овде) Тако је почела владавина Фрање Туђмана, који је „оставио траг у историји Балкана“.

Годишњица страдања Срба на подручју Сиска 1991.

Од тог трага осетљиво заудара злочинима против мира, против човечности и најтежим ратним злочинима. Надамо се да све то и томе слично, чека свој праведни војни трибунал. Али „оквир Туђмановог деловања“ се не ограничава само на решење српског питања у Хрватској и Босни и Херцеговини: 1992. године (!) по подацима са Викиликса, он је већ Западу слао захтеве да се бомбардују цивилни објекти у Србији. (овде).

У складу са алгоритмом и изворима надахнућа Туђманове политике, мораћемо поново да се вратимо у НДХ. 2016. године хрватски историчар Јосип Манолић, „закрпио је рупу“ у биографији првог хрватског председника и бившег генерала ЈНА, Фрање Туђмана: 1942. године он је радио у влади НДХ, у Министарству одбране (Ministarstvо domobranstva Nezavisne Države Hrvatske). Ту чињеницу је пажљиво скривао како Туђман, тако и званична историографија, тако да се чињеница да се он „развијао као војник“ не односи на партизански покрет, већ директно на казнене операције усташа у току геноцида над Србима.

Притом је тај геноцид спровођен без наредби, иницијативе и учешћа од стране Немаца т.ј. спровођен је рукама Хрвата (који су масовно учествовали у злочинима, што искључује теорију о „појединим манијацима“. У комунистичкој Југославији трагови усташких злочина, у име „братства и јединства“ су се прећуткивали и тихо затирали. Фрањо Туђман изградио је своју политику на наслеђу НДХ и порицању усташких злочина. У складу са тиме, за разлику од Немаца, они се никад нису покајали за злочине против Срба, напротив, ти злочини су предмет њиховог нарочитог поноса. Штавише, у касарнама Р. Хрватске, не мање поносито, били су окачени портрети усташа – злочинаца из период Другог светског рата. Ти портрети били су у своје време уклоњени на директан захтев америчког амбасадора.

Јасеновачки логораши

Рат у Хрватској, којим се тако поносио Фрањо Туђман, који се „развио као војник“, почео је од напада, рушења и ликвидације свега што је представљало Југославију: закона, државних органа и грађане српске националности. Али, почетак су поставиле идеје: рехабилитације нациста – усташа и НДХ. Приметимо да су још пре почетка конкретних војних дејстава већ почели напади на Србе: отимања, крађа, мучења, убиства – у градовима Сисак, Осјек, Задар, Сплит, Загреб, Карловац.

У периоду 90-тих година мржња према Србима се ширила као куга. Држава их никако није штитила, све је било усмерено против Срба. То није био „ослободилачки рат“, како је то представљао Туђман, већ рат хрватских специјалних јединица, паравојних формација, која је саздао Фрањо Туђман, као нпр. безумно свирепи „Збор народне гарде“ против одреда српске Територијалне одбране и милиције, које је месно српско становништво стварало у циљу самоодбране.

Операције „хрватске армије у циљу изгнања српског становништва из Републике Српске Крајине (зоне под заштитом УН (!)), која је била саздана од српских земаља бивше Војне Крајине, укључене, као и низ других српских земаља у територију Хрватске – по злу чувене „Бљесак“ (мај 1995.) и „Олуја“ (август 1995.), доказују да те појаве нису биле случајни ексцеси или рецидиви. Реч је о историјској законитости тј. о логичној, закономерној и једино могућој пројави одређене хрватске политике и хрватске националне свести. Уопште није случајно се што данас најпоштованије прославе у Хрватској, сваке године одржавају поводом државног празника у част операције „Олуја“.

Операција „Бљесак“ (1. маја 1995. године), која је претходила операцији „Олуја“, била је спроведена од стане хрватске војске, паравојних формација и полиције на територији Западне Славоније, која је улазила у састав Републике Српске Крајине, под директним руководством Фрање Туђмана. Операцију је планирао сам председник Туђман, као и министар одбране Гојко Шушак, начелник генералштаба Јанко Бобетко и други. Операција је започела изненадном артиљеријском паљбом српских положаја од Пакраца до Јасеновца (присуство „плавих шлемова“ у тој зони, која је била по заштитом УН, није сметало хрватској операцији). Услед велике војне надмоћи – 16.000 против 4.000 заштитника Крајине – за 36 сати напада, било је изгнано 15.000 Срба, 283 човека су убијена, међу њима 57 жена и 9 деце.

Фото: Александар Келић

Туђманово ликовање поводом тога што се „прво развио као војник“, по речима руског амбасадора, Туђмана, који је организовао етничко чишћење у виду казнених експедиција против грађанског српског становништва, изгледало је овако: „По Србима треба ударити такве ударце, да они практично нестану.“ (Фрањо Туђман о операцији „Олуја“ на брионском састанку са државним и војним руководством Хрватске 31. 7. 1995. г.)

На Брионском састанку учествовао је и манијак – убица, Мирко Норац, чији је задатак био да „испровоцира српске снаге тако што ће пустити пар граната по насељеним тачкама“. После операције, по Туђмановим речима, „се српске снаге више не могу опоравити, него да морају капитулирати. Да остану после тога само некакве енклаве које би се морале предати. Имамо и наклоност САД, али до одређене границе. Ако ћете, господо, извршити на професионалан начин као што сте извршили у западној Славонији у року од неколико дана, онда можемо рачунати да ћемо политички добити“. (овде)

После масовних чистки, Туђман је констатовао:

„Срби су неславно нестали из ових крајева као да их никад није ни било. Нису успјели покупити ни своје прљаве гаће. Нека им је сретан пут! А они из свијета који нам и данас предбацују да палимо српске куће на ослобођеним дијеловима Хрватске, нека се присјете да је управо библијско начело, из старог завјета: око за око, зуб за зуб!”

У независној Хрватској, коју се створио Туђман, остварена је политика отвореног прогонства и истребљења дела становништва тј. нацизам.

Чак и отворено антисрпски Хашки трибунал (МТБЈ) није могао да остане равнодушан на злочине Фрање Туђмана. Карла дел Понте, главни тужилац у Хагу, припремала је тужбу против њега, али ју је спречила његова смрт од рака 1999. г. У оптужницама МТБЈ, шесторица Хрвата су указивала да је Туђман делио са њима планове о етничком чишћењу муслимана у циљу уједињења свих Хрвата у региону“. (овде)

Тако је захваљујући хрватским вођама, „хрватским херојима“, од Туђмана до Месића и данашњих хрватских власти, била реализована „историјска идеја“, која је носила радикално расистички, шовинистички карактер, о стварању етнички чисте, католичке Хрватске, при исто толико историјској константи хрватске политике – односу према Србима као према својој легитимној жртви.

Туђманова партија и његова политика су историјски наставак хрватске политике „оца хрватске нације“ – Анте Старчевића и усташког покрета из времена Другог светског рата. Њен резултат су геноцид над Србима и њихов прогон са њихових завичајних места (450.000), банална отимачина српске имовине у вредности многих милијарди долара, уништење историјских, документарних и других трагова српског живота на тим просторима.

Фрањо Туђман у Книну (Фото: НСПМ)

Приметимо још један тренутак: 20. октобра 2020. у току именовања нове српске владе, у својству министра иностраних дела Србије, била је именована бивши премијер Ана Брнабић – Хрватица по националности, отворени припадник нетрадиционалне сексуалне оријентације, чији је деда био командант у усташкој војсци НДХ, који је чинио злочине против Срба. Именовање Ане Брнабић, а затим, као министра спољних послова Николе Селаковића, има још једну важну конотацију: раније је саговорник Русије и тачка ослонца у Србији био Ивица Дачић, који је то место заузимао, рекло би се непроменљиво и вечно.

На Дачићева „сагрешења“ у виду потписивања Бриселског споразума заједно са Александром Вучићем (2013. године), по којем је српска власт, најгрубље нарушавајући Резолуцију СБ УН 1244, чији је гарант Русија, као и сопствени Устав, сама предала цело Косово, укључујући и српски север, под уставно-правни поредак сепаратистичке Приштине и ликвидирала државне органе Србије у виду суда, полиције и безбедносних служби на територији „Републике Косова“ (саучесништво у сепаратистичкој делатности кажњава се Кривичним закоником затвором од 3 до 15 година) – РФ је одлучила да затвори очи.

Сада ће саговорници Русије у Србији бити „Гренелови људи“. Са „Гренеловим људима“ ће морати да раде и по питањима војно-техничке сарадње Русије и Србије. Посао ће, како се чини, бити веома незгодан.

У светлости историјских чињеница о политици Фрање Туђмана и његове партије ХДЗ, поклон његовом гробу од стране руског амбасадора изгледа као наглашено ругање над осећањима не само Срба, које су Туђманови кољачи типа Мирка Норца или Томислава Мерчепа подвргавали незамисливим мучењима, Срба убијених од стране Туђманових паравојних формација, Срба, који су претрпели највеће етничко чишћење после Другог св. рата у току Туђманових операција „Бљесак“ и „Олуја“ (не говорећи о осталим „војним акцијама“ у циљу геноцида и прогона Срба) 1995. г. већ и Хрвата – неистомишљеника Туђмановог неоусташтва, који су такође подвргавани и подвргавају се прогонима, и фактички су принуђени да живе у условима непрестаног психолошког притиска због „неслагања са партијском линијом“.

Сви народи Балкана, без сумње, имају сад легитимно питање:

„Да ли је та недопустиво скандалозна порука – поклон Туђману – да ли је то слагање и одобравање Руске Федерације са политиком геноцида над Србима?“

Индикативно је што је практично истовремено, 10. септембра 2020. бивши немачки дипломата на Балкану, Герт-Хинрих Аренс, изјавио: „Пожурили смо да признамо Хрватску“, „Туђман је имао план етничког чишћења и прогонства Срба.“ (овде)

Незнање и изостанак жеље да се зна историја региона, демонстративно одбацивање поимања фундаменталних историјских константи, слепо бирократско неразумевање, доводе РФ до губитка стратешког смисла своје делатности на Балкану, до тактичких неуспеха, које Срби сваки пут доживљавају као шамар, што Русију води ка потпуној ликвидацији из душа и умова Срба, наших јединих правих историјских савезника у Европи и свету у целини.

Ако Русије нема у српским душама и умовима, западни фактор ће нас елементарно надиграти у било ком економском или војно-техничком аспекту.

Скраћена верзија овог чланка првобитно је објављена на сајту Регнум.ру

Наслов и опрема: Стање ствари

(Српски став, 29. 10. 2020)

Categories: Преносимо

Tags: Андреј Нестеренко, Ања Филимонова, Други светски рат, НДХ, Срби и Руси, Србија и Русија, Фрањо Туђман, геноцид над Србима