Духовна герила: „Лаик јесам, тим се дичим, то не може бити свак’!“

У име лаицизма и Слободе правда се поступак покојног професора (заправо провокатора) и осуђује све што се супротстави идеологији секуларизма

Демонстрант у Паризу, 18. 10. 2020. (Фото: Мишел Олер/АП Фото)

Француску ових дана потреса велика криза, изазвана тиме што је један млади муслиман, по националности Чечен, убио једног професора и одсекао му главу, јер је овај на часу студентима показао карикатуру Мухамеда. Тиме је поново отворена контроверза која је својевремено довела до масакра у часопису Шарли ебдо, али сада у крајње напетој политичко-економској ситуацији (од „жутих прслука“ и социјалног незадовољства до корона-вируса и незаконитих мера затварања у режији све непопуларнијег и можда душевно поремећеног председника Макрона). На карикатури је, узгред, приказан Мухамед, кога муслимани сматрају пророком, у положају исламске молитве, али потпуно наг и са жутом звездом натанкутом у анус, уз пратећи текст „Звезда је рођена“. Професор је, наводно, претходно упозорио ђаке-муслимане да затворе очи, а неки кажу да их је позвао да напусте учионицу, што је професор потом демантовао. У наредним данима, преко француских исламских друштвених мрежа и форума покренута је харанга на професора, а прозвале су га и бројне муслиманске организације. Било је ту и фатви и позива на ликвидацију починиоца. Неколико дана потом, професор је убијен и обезглављен.

Поштено говорећи, поменута карикатура је намерно светогрђе и нема ниједан други циљ него да понизи муслимане, под изговором да се њеним стварањем и излагањем промовише Слобода. Свако понижење, међутим, носи ризик да се преобрази у чисту провокацију, која онда изазива одговарајућу реакцију. У овом случају, ни за провокацију ни за реакцију нема људског оправдања, оне су неодвојиве једна од друге и представљају један јединствен феномен. Но, у узаврелој атмосфери већ дубоко подељеног француског друштва, глас који би на овај начин осудио ову свеукупну („акција-реакција“) појаву неће се уопште чути, све и да га неко подигне.

Антифранцуске демонстрације у Даки, у Бангладешу, поводом изјава Емануела Макрона о исламу (Фото: Махмуд Хосаин Опу/АП)

У свему овом постоје и додатни противречни моменти. На пример, породици дотичног Чечена-убице је првобитно било забрањено да се насели у Француској, али је онда нека друга, „виша“ инстанца преиначила ту одлуку, па им је ипак дозвољено. Једна телевизијска коментаторка рекла је да је то урађено „у инат Путину“, исправно приметивши да „то руског председника нимало не погађа“. То је учињено због „саосећања према Чеченима“, јер је Русија под Путином 2000. силом повратила контролу над Чеченијом, која се успешно привремено одметнула 1996, кад је Русија била слаба. Најгласнији у осуди Русије у акцији враћања суверенитета над кавкаском републиком био је тадашњи француски председник Жак Ширак. Он је чак тражио да НАТО интервенише и бомбардује Русију како би заштитио Чечене (на шта га је амерички председник Клинтон запитао да ли је при чистој свести и, разуме се, одбио суманути предлог). Путин је, са своје стране, на оптужбе Запада узвратио да, ако је већ НАТО без икакве међународне одлуке могао да бомбардује суверену земљу Југославију, онда Русија има право да бомбардује саму себе (јер је Чеченија де факто још била њен део, нико из међународне заједнице још је није признао). Али, од тада Француска има посебан „пик“ на Русију (уосталом и Немачка, о Великој Британији да и не говоримо), па се мигранти из те земље у Француској прихватају по сваку цену, чак и када се зна да су екстремни исламисти.

Француски председник Емануел Макрон, заједно са министром унутрашњих послова Жералом Дарманеном и министром просвете Жаном Мишелом Бланкером, после убиства у Паризу, 16. 10. 2020. (Фото: Абдулмонам Еаса/АП фото)

Оно што је у свему тешко разумљиво је болесна потреба да се у Француској све исмева, изузев саме „Француске“ (шта год „прогресивни грађани“ под тим подразумевали) и осим Слободе. На демонстрацијама просветних радника поводом трагичне смрти професора већина транспарената слави лаицизам (секуларизам) као највећу вредност, који је, ето, овим злочином угрожен. У ствари, у име лаицизма и Слободе правда се поступак покојног професора (заправо провокатора) и осуђује све што се супротстави идеологији секуларизма. Тиме се лаицизам/секуларизам легитимише као, у ствари, најнетолерантнија и екстремна политика, која себе сматра супериорном у односу на све вероисповести. Та идеологија не само да има право, него и обавезу да се отворено руга свим религијама, „опијуму“ за глупе и непросвећене масе. Испада да је муслиманима лакше да живе у некој преовлађујуће хришћанској земљи у којој су им права гарантована, него у лаичкој, где Алах и Мухамед могу у сваком тренутку бити мета напада и подсмеха у име Слободе.

Одавање почасти убијеном наставнику Самуелу Патију, 18. 10. 2020. (Фото: Мишел Олер/АП фото)

У првом тренутку учинило се да су Французи-хришћани-традиционалисти-националисти с једне, и прогресивни атеисти-лаици с друге стране удружени у осуди стравичног злочина. Али, то јединство је кратког даха и неминовно је да се они раздвоје у одговору на претњу коју, због различитих идеологија, различито и доживљавају. Хришћани-националисти-традиционалисти сматрају да је ислам сам по себи опасан, док ће атиести-лаици-глобалисти (који су још од Де Гола непрекидно на власти у Француској) настојати да узалуд повуку неку линију која јасно раздваја екстремне исламисте од „обичних“ муслимана – лојалних грађана (нарочито оних који више генерација живе у Француској). Узалуд, јер та граница није јасна, нити је у исламу уопште може бити. Мало је потребно да се од „умереног“ муслимана направи радикални (па и потенцијални терориста), а атмосфера опасности ће тај процес чинити све вероватнијим, олакшати га и убрзати. Садашња власт у Француској је у шкрипцу који се тешко може чак и сагледати. На чију страну да стану да стану, кога “више” да штите, како да завађене помире они који су до читаве ове кризе и довели? Можда ће у неким земљама неспособни, корумпирани, глобалистички шљам бити збачен лако и без много последица. Француска, међутим, није међу њима. У њој ће бити онако како то речито и злокобно већ више од два века призивају стихови француске химне: „…нека једна нечиста крв натопи наше оранице.“ Само што ће то бити овог пута крв и једних и других, и „чистих“ и „нечистих“.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Фејсбук страница Spiritual guerillа)



Categories: Преносимо

Tags: , , , ,

1 reply

  1. Корачам пут

    Отче наш иже јеси
    Ом нама Шиваја
    Алаху екбер
    Намо Будаја

    Вибрира звук
    Умире мук
    Чују се гласи
    Боже спаси

    Свакоме своје
    И мени моје
    Истину љубим
    Корачам пут

    Момчило

Оставите коментар