Бранко Лођиновић Чичан: Ратовао сам и онда када су многи положили оружје

Прича Бранка Лођиновића Чичана (93), једног од последњих живих сведока и активних учесника Другог светског рата у Срему

Бранко Лођиновић Чичан као партизан и данас (Фотографије уступио: Стево Лапчевић)

Освета од човека направи борца

До рата, ми смо добро живели са Швабама. Они су у селу имали своју школу, учили су на свом језику, ништа им није недостајало. Од готово 400 домаћинстава, немачких је било 70, што је важно знати јер се данас често стиче утисак како су Немци у Гргуревцима били бројнији од Срба. Чини ми се да се само о Немцима прича, да се прави таква слика да без њих не би било ни села нити било чега у њему, а није тако, започиње своју причу о свом учешћу у рату Бранко Лођиновић Чичан (93), један од последњих живих сведока и активни учесник Другог светског рата у Срему.

Чичанов отац Славко Лођиновић

„Моји родитељи су имали четворо деце. Били су сељаци, тешко се живело, па су мене послали на занат у Митровицу. Код Бедричића у Шећер сокаку учио сам месарски занат и ту ме је дочекао и рат. И ту, са првим пуцњем у Априлском рату, показало се да суживота са Швабама више нема. Наши поражени војници нису ни дошли са фронта, а већ су се на кућама појавиле заставе са кукастим крстовима. Све оно на чему смо градили заједнички живот, престало је да важи, а наше Швабе које су чиниле четвртину становништва села, узеле су власт и нас, Србе, прогласиле, у духу новонастале ситуације, за обесправљене. Били смо странци у сопственим домовима“, прича Чичан.

Злочин и освета

Прва година окупације, сећа се Чичан, донела је много стрепње и страха, а већ крајем 1941. наступила су и прва хапшења. Међутим, најтежи дан у историји Гргуреваца био је шести јуни 1942. године када су Немци, припадници „Принц Еуген“ дивизије на Орашју, повише села, убили 300 мештана.

„Они су то правдали ликвидацијом тројице официра, па је тако освета вероватно била логичка последица, али ствари стоје мало другачије. Швабе су већ петог јуна биле у селу, локација за ликвидацију била је унапред одређена и они су дошли како би осигурали простор од партизана, пошто су се плашили да би они са Фрушке горе могли да их осујете у њиховим намерама. У току извиђања, дошло је до сукоба и ликвидације тројице истакнутих официра, што је искоришћено као оправдање за оно што је већ спремљено, а што упориште има у нацистичкој идеологији по којој смо ми Срби били нижа раса, а Срем био унапред уцртан као део немачког животног простора који треба очистити од већинског становништва“, наставља своју причу Чичан.

Масакр на Орашју

Позив Гргуревчанима да у центар села и црквену порту дођу упућивали су домаћи Немци. Онима који су се премишљали, претили су ликвидацијом, истичући да им се, ако дођу на разговор, неће ништа десити.

„Како је моја кућа близу центра, ја сам те ствари посматрао својим очима. Чим су се Гргуревчани скупили, почело је премлаћивање и вређање. Опкољени, понижени и уплашени, моји пријатељи, комшије, познаници, кумови, обични људи сељаци, међу којима је био и мој отац Славко, пошли су ка Орашју. Зашто се нису опирали, мени ни данас није јасно. Једино што ми пада на памет јесте свест о томе да никоме ништа нису криви, што је давало наду да ће се све добро завршити“, прича нам деда Бранко.

Реквизиција у Гргуревцима

Пошто су дошли на Орашје, Гргуревчани су окружени са три стражарска обруча и тек пошто су доведени до пред саме јаме, ухапшеници су схватили да се више никада неће вратити својим домовима. Али, тада је већ било касно да се било шта уради.

„Окружени добро наоружаним Швабама, изведени пред стрељачки строј, они више нису имали куд. Не знам како се човек у тим моментима понаша, о чему размишља, али ми се чини да, пошто схвати да повратка више нема, једино што има јесте да нађе смирење и покуша да превлада страх. Пре самог злочина, један официр позвао је Ђуру Ерцега, председника општине и питао га да ли међу ухапшенима има поштених људи, на шта је он, без оклевања, рекао да нема и да се све ухапшенике може слободно стрељати. Изводили су их десет по десет на стрељање и читав шести јуни прошао је уз јаукe и рафалску паљбу. Људи су падали као покошени и својим телима пунили раке које су за њих спремали немачки војници и домаће Швабе, сећа се Чичан.

Исправа особе немачке народности у НДХ

Не могавши да издржи, Бранко је следећег дана отишао на Орашје. Призор који је угледао следио му је крв у жилама и постао преломна тачка у животу.

„Пошто је и мој отац одведен, стално смо у кући промишљали да ли је и он међу мртвима или је ипак успео да преживи. Нисам могао да трпим тај терет, већ сам решио да одем и погледам шта се десило. Већ на самом прилазу, нестала је и последња нада. Видео сам свеже затрпану раку из које су вирили делови тела. Крв је буквално изливала из земље, била је пенушава и још увек се пушила. Прошао сам поред једног немачког митраљесца који је у свом гнезду чувао простор злочина. Ништа му нисам рекао, нити је он мени. Обојици је било јасно да ту разговора нема. Тада се у мени нешто сломило и решио сам да се осветим. Рекао сам себи да тај митраљез неће још задуго бити у немачким рукама и да ми, ако смо људи, не можемо мирно чекати да нас све побију. Крв је вапила за осветом“, каже Чичан.

Реквизиција у Гргуревцима

Само неколико дана касније, Бранко је приступио Фрушкогорском партизанском одреду.

„Успоставили смо везу и отишли. Сећам се, ставили су нас испред себе и рекли да се, ако се плашимо, вратимо кући, пошто народ и војска који се плаше смрти рат не могу добити. Рекао сам да се не плашим, добио сам пушку, бомбу и тако сам са 15 година ступио у осветничку и ослободилачку борбу“, сећа се Чичан.

Кад засвирају оргуље

У време акције Виктора Томића и упоредо са њом покренуте офанзиве на Фрушку гору, Чичан је као припадник Фрушкогорског одреда пружао отпор Оперативној групи „Боровски“, јачине готово 20.000 људи. Током друге половине 1943. године, деда Бранко је учествовао у борбама са козачким јединицама, а крајем године и у тешкој вишедневној борби за ослобођење Гргуреваца. Ови сукоби, праћени паљевином села и великим страдањем српског живља, постаће окидач за ширу усташко-нацистичку војну акцију која ће, између осталог, резултирати и злочином у Лежимиру и лежимирској цркви и порти, који је почињен крајем новембра исте године.

Фреска лежимирских мученика

„Када се Прва војвођанска бригада вратила из Босне у Срем, прво место које је напала били су Гргуревци. Имали смо доста успеха, борба је трајала неколико дана и таман када смо дошли на домак победе, Швабе су добиле ванредно појачање из Митровице тако да смо морали да се повучемо дубље у Фрушку гору. Немци су тада попалили село, али су се и сами повукли, па су Гргуревци остали пусти и у пепелу из којег ће се након рата подићи попут Феникса, прича Чичан.

Пошто није могла дуго да се задржи у Срему, Бригада се поново покренула ка Семберији, а са њом је на нови положај пошао и Бранко. Већ наредне године прелази Дрину, ратује на простору Шапца, Лознице, Ваљева и почетком октобра месеца, као припадник 16. Војвођанске Дивизије долази на домак Београда.

„Ја сам био код Чукарице и на Авали, где смо једну ноћ пресекли дугачку немачку колону која је требала да се преко Грчке повуче за Београд и даље преко Срема у Аустрију и Мађарску. Током борби за Београд сам и рањаван. Тукло се са свих страна, грмело је и штектали су митраљези на све стране. Тада сам први пут чуо како туку каћуше и могу слободно рећи да је страх који су Немци имали од њиховог звука био огроман. Тај страх од свирке Стаљинових оргуља је учинио више од разорне моћи саме ракете и убрзао ослобођење главног града“, прича Чичан.

Преко Саве

Уласком у Београд, створили су се услови за коначан прелазак Сремаца преко Саве. Услед недостатка мостова, војска је преко Саве превожена чамцима и скелама што је знатно отежавало прелаз. Хладно време и набујала река, сећа се Чичан тих дана, нису били препрека за сремске партизане. Не могавши да дочекају ступање на родну равницу, они су искакали из пловила и пливајући по немирној Сави, утркивали се ко ће пре да стане на сремску земљу и да је пољуби.

„Ја вам сада не могу описати, а ви свакако не можете разумети колико смо били срећни, узбуђени и поносни. До тада смо свашта у рату видели, свашта прошли, али никада као тада нисмо плакали. Дошли смо кући, поново смо на свом терену, сећа се Чичан и додаје: – Постројили смо се и са песмом кренули ка Инђији. Али… та је песма била тужна. Села су била пуста, попаљена, мајке су излазиле на улице и дозивале своју децу. Сећам се једне мајке која је викала сина Горчила. Викала је, али нико није одговарао. Никола Роман, командант мој је застао, пољубио је у руку и рекао да јој је син био добар борац и да је пао под Београдом. Она је јаукнула до неба и рекла нам да смо сада сви ми њена деца и да чувамо једни друге и слободу јер се слобода скупо плаћа. Тог догађаја сећам се и данас као да се јуче десио“.

Митровица је слободна

Прошави кроз Инђију и Руму, Чичан се зауставио пред Митровицом, како каже, јединим утврђеним и брањеним градом. Распоређен на простору данашње Кванташке пијаце, Бранко је добио задатак да уништи стражарске бункере и избије на Саву, одакле би се вршило даље затварање града.

„Ми смо прошли кроз многе градове, али овако није било. Много је немачких и усташких јединица било, а ратовало се и по кућама, поготово у оним деловима града где су живели они који су подржавали нацистички режим. Уз то, наш посебни задатак је био да колико год је могуће сачувамо град и посебно цивиле, што је додатно отежавало нашу позицију. После два дана, речено нам је да се повучемо из града, да се пребацимо на север, а да на наша места дођу нове јединице. Било нас је срамота и команда је тражила да јој се да још времена. Ми Сремци морамо ослободити Срем! Тако је и било. Прегруписали смо се и уз помоћ Руса у једном силовитом јуришу ушли смо у град. Борбу за Митровицу ја сам окончао у Пошти за чије сам обезбеђење био задужен, сећа се Бранко.

Југословенска армија на Сремском фронту 1945. године (Фотодокументација „Политике”)

Након ослобођења Митровице, Чичан ће војевати и на Сремском фронту. Активни је судеоник борби на Батини и био је у строју када је Коста Нађ, као командант Треће армије, 15. маја поднео последњи рапорт у којем је рекао да је рат готов и да непријатељских војника више нема, осим оних који су током борби заробљени.

„Ја сам ратовао и онда када су многи положили оружје. Ви знате да смо ми у Југославији ратовали са немачким остацима и са усташама које су се хвалиле како је Немачка капитулирала, а они се још увек боре. Када је Коста Нађ рекао да је рат готов, ја сам коначно могао да одложим оружје и да се вратим својој кући. Мој рат био је готов, завршена је моја борба за слободу и могао сам коначно да кажем да сам се осветио, витешки и јуначки, за оно што су шестог јуна 1942. године Немци урадили мојим Гргуревчанима на Орашју, закључује разговор деда Бранко који своје пензионерске и ветеранске дане проводи у скромној кући у Гргуревцима, у истој оној из које је његов отац пошао на стрељање, а он у планину, у борбу.

Стево Лапчевић

Прочитајте још



Categories: Противу заборава

Tags: , , , , , ,

Оставите коментар