Нова економија: Према економским неједнакостима Србија у самом врху Европе

Према Џини коефицијенту, Србија има пет процентних поена већу неједнакост него просек Европске уније

Фото: А. Васиљевић/Политика

Последњих деценија неједнакост између држава се смањује, али расте унутар великог броја друштава. Методологија за израчунавање економских неједнакости би у Србији требало да се ревидира, а пореска политика може да ојача своју редистрибутивну улогу и без негативних последица по продуктивност, неки су од закључака другог по реду симпозијума „Неједнакост у Србији“.

Додатно, према Џини коефицијенту, Србија има пет процентних поена већу неједнакост него просек Европске уније, што значи да и даље спада у државе са највећом неједнакости на континенту.

Симпозијум који су организовале Српска академија наука и уметности и Економски факултет Универзитета у Београду посвећен је нивоу и узроцима настанка неједнакости, али и методологији за њено мерење, појаснио је председник Фискалног савета Павле Петровић.

„Поред економског угла, (изучавање неједнакости) је значајно и из угла правних, политиколошких и социолошких наука“, истакао је Петровић.

Професор Економског факултета Милојко Арсић навео је да на повећање неједнакости које се у просеку бележи у Европи делује више фактора, међу којима је и развој технологије и културно-историјски фактори, да прогресивни порески систем директно смањује неједнакост, али само до одређене границе, након чега негативно утиче на ефикасност.

Он је у истраживању, које је обухватило 50 земаља Европе и Бившег Совјетског Савеза, представио и да раст незапослености умерено повећава неједнакост, да бржи раст БДП-а благо смањује неједнакост тржишног дохотка, а да су подаци који оцењују утицај глобализације на процес мешовити.

Милојко Арсић (Фото: Медија центар Београд)

„У Србији имамо нешто већу неједнакост него што се очекује на основу економетријских података… Виши јавни расходи (у просеку) значајно смањују неједнакост, али је важна и њихова структура. (Најважнији утицај) имају трошкови образовања, здравства, социјалне заштите, нарочито пензија”, додао је Арсић.

Додаје да образовање повећава људски капитал и друштвену мобилност, а да је за успех овог „улагања“ најважније предшколско и основно образовање, као и да је поузданост мерења података о неједнакости најпроблематичнија у мање развијеним земљама.

Програмска директорка Центра за социјалну политику Гордана Матковић указује да је разлика између података о родној неједнакости између Србије и Европе драстична, да се већа неједнакост бележи само у Литванији и Бугарској, а да је она најизраженија у делу популације са најнижим приходима.

Међутим, она оцењује да је резултат тога и неусклађеност методологије прикупљања података којим се то оцењује.

„Први децил (10 одсто становништва са најнижим примањима), дакле око 700.000 становника пријављује приходе о око 2.700 динара месечно, или мање. Чак 35 одсто домаћинстава у овој групи пријављује да нема никакве приходе, што неке друге државе искључују из анализе. Потрошња тих домаћинстава је четири пута већа од њихови примања, па се поставља питање зашто се то дешава“, напомиње Матковић.

Према њеним речима, државе које рачунају степен неједнакости на основу Анкете о приходима и условима живота (Survey on Income and Living ConditionsSILC) то чине из различитих извора, са различитим питањима и са неуједначеном употребом самопроцене.

„Висина дохотка у првом децилу је нереално ниска, када се у обзир узме распрострањена сива економија и (количина дохотка) у натури… Нешто од тих података може да се добија из државних регистара, али то мора постепено да се уводи и у комбинацији са анкетом“, оценила је Матковић.

Никола Алтипармаков из Фискалног савета додаје да порески систем може имати значајну улогу у повећавању или смањењу неједнакости у једном друштву, те да јавне политике треба формирати и у тој области.

Додаје да Србија има пет процентних поена већу неједнакост него просек ЕУ, а скоро 15 процентних поена већу неједнакост него Словачка, која је земља са најмањом неједнакошћу.

Он оцењује да су потенцијално најважнији узроци неједнакости висока разлика између тржишног дохотка пре и после опорезивања и трансфера, као и неадекватна пореска и социјална политика.

Фото: А. Васиљевић/Политика

За неке од анализа објављених током претходног симпозијума Алтипармаков каже да су непрецизне, односно засноване на некомплетним подацима, као и погрешној оцени да само један тим пореског система, синтетички, може да умањи разлике у друштву.

„Словачка, као држава са најнижим индексом неједнакости користи флат систем опорезивања, али га у оквиру (система зарачунавања) доприноса претвара у прогресивни. У симулацијама које смо радили, ако Србија усвоји словачки модел, Џини коефицијент (индекс неједнакости) може да смањи за 1,4 процентних поена“, сматра Алтипармаков.

Према његовим речима, то се може постићи повећањем неопорезивог дела плате, већим одбицима за издржаване чланове породице, као и интеграцијом доприноса за здравство у порезе.

Саша Ранђеловић са Економског факултета се у свом излагању бавио питањем имовине и њеним утицајем на економско благостање, уз напомену да не постоје прецизне анкете о висини и структури имовине.

„Проблем (приликом анализирања) постоји на врху расподеле, односно код најбогатијих. Процењује се да је 8 до 10 одсто богатства домаћинстава на глобалном нивоу или сакривено или да се налази у пореским рајевима. Додатно, према проценама Светског економског форума, око две трећине свог богатства налази се у људском капиталу, знању у које људи улажу“, додаје Ранђеловић.

Напомиње и да од 70-их година неједнакост у свету расте, али да имовинска неједнакост то чини значајно брже од разлике у платама, а додаје да би алтернативе била и порез на нето богатство, али и реформа система опорезивања наследства и поклона.

Опрема: Стање ствари

(Нова економија, 21. 9. 2020)



Categories: Вести над вестима

Tags: , , , , , ,

Оставите коментар