Бранислав Николић: Српске махале у Пећи

Пре 1999. године у Пећи је живело око 20.000 Срба и Црногораца, а према попису које су албанске власти спровеле 2011. било их је само 30, док их данас вероватно нема ни толико

Пећка патријаршија (Фото: Политика/Т. Петровић)

Сваки град, као и свако насеље, има своје локалне специфичности, а у Пећи је било више градских области карактеристичних по свом етничком саставу, па и улица, махала, у којима су до 1999. године живели углавном Срби.

„Протина махалa” дoбила је то име, јер је у њој живео прота и касније Протићи. Налази се на десној обали Бистрице, од Малог парка до Гвозденог моста. Око 1955. године у овој улици (ма`ли) живели су породица Томке Протић, Лазићи, Арсићи, Пешићи, Бабовићи, Шотићи, Ристићи, Кажићи, Филиповићи, Зечевићи, Јера, Бошковићи, Радоичићи, Ђорђевићи, Дашићи, Мишићи. Томкину кућу однела је набујала Бистрица 1955. године, а после регулације реке на том месту је подигнут Урбанистички завод. Карактеристична, стара „Протина кућа” претворена је у Градски музеј.

„Бабска махалa” добила је име по томе што је у њој увек било много деце и баба које су чувале своју унучад и комшијске малишане. То је Улица 17. новембра која је тако названа по дану када је 1944. године Пећ ослобођена од фашиста. У њој су живели Димитријевићи, Герићи, Поп Бјелановићи, Аврамовићи, Мићевићи, Мартиновићи, Анђелковићи, Ђукићи, Ристићи, Кадовићи, Зекије, Стефанчевићи, Радовановићи, Обрадовићи, баба-Дарка (самачки ортопед), Стерђевићи, воденичар Мујо, Шћеповићи, Ђиновићи, Николићи, Букумирићи, породица лекара Шантића, породица адвоката Симе Кажић, Лабовићи, Вукосављевићи, Мијушковићи, породица адвоката Светозара Недића, Милатовићи, Цвејићи, Петровићи, породица Зајми, Станојевићи, Бурићи, Вулићи, Бојовићи и др. У овој улици, у кући Ристе Аврамовића, основана је 1854. године прва женска школа на Балкану. У „Бапској махали” Драга Лебовић родила је четрнаесторо деце, а њена прва комшиница Дана Ђиновић дванасторо, „бре аферим…”

Етнографски музеј у Пећи (Фото: Trip Advisor)

„Патријаршијска улица” која води од центра ка Патријаршији, свима је позната под тим именом, иако је више пута преименована. Чуо сам да се сада зове Улица Мајке Терезе, рођене у Скопљу као Агнесе Гонџа Бојаџи. Звала се после 1945. године и Улица Бориса Кидрича. У њој су живели Цатићи, Јоксимовићи, Марковићи, Михајловићи, Новићевићи, Попадићи, Оровићи, Рајевићи (са два хектара чувеног парка), Тодоровићи, муслиманска породица Брдакић, Ристићи, Милуновићи, Живковићи, опет Цатићи, воденичар Турчин, Стојановићи… Затим је ту подигнута џамија око које је живело неколико муслиманских породица, уз Радовиће, Поповиће, Живаљевиће, Бојовиће, Јоцкиће и др. Улица се завршавала великим баштама Јоцкића који су све до oкo 1960. године извозили јабуке углавном у Италију. У овим баштама, као и у бившем парку Рајевића, изграђене су стамбене зграде.

Било је још претежно српских улица, као и улица са претежно албанским становништвом (Калешница, улице испод Шедрвана и др.).

Пре 1999. године у Пећи је живело око 20.000 Срба и Црногораца, а према званичном попису које су албанске власти спровеле 2011. године било их је само 30, док их данас вероватно нема ни толико. То је резултат активности међународних демократских мировних снага.

Проф. др Бранислав Николић,
Нови Београд

Опрема: Стање ствари

(Политика, 14. 9. 2020)



Categories: Преносимо

Tags: , ,

1 reply

  1. I taj zapad nam i dalje drži lekcije o demokratiji, ljudskim pravima, itd.
    U Vašingtonu Vučić potpisa izjavu Trampu da će se Srbija boriti za prava homoseksualaca, a prava Srba kao da ne postoje. I još hoće da nas proglase za genocidan narod, a najbučniji su oni koji su upravo stvarali genocide i vodili dva svetska rata.

Оставите коментар