Душан Илић: Будућност Црне Горе

И ако се једног дана Црна Гора врати тамо где припада, у састав Уједињене Србије, никада више не смемо себи дозволити да правимо федерацију са самим собом

Душан Илић (Фото: Лична архива)

У недељу, 30. августа 2020. године, одржани су историјски избори у Црној Гори, на којима је опозиција срушила седамдесетпетогодишњу владавину Комунистичке партије, која се у последње три деценије назива Демократском партијом социјалиста. Иако су многи до данас писали о историји ове земље, као и о разлозима српског националног суноврата у некадашњој српској Спарти, ми ћемо овде изложити пројекције будућих процеса који нису уско везани за Црну Гору, али који ће бити генерисани приликама у истој. Као прво, геополитички простор данашње Црне Горе важан је само, и искључиво за српско-римске (ватиканске) односе, те је сврха постојања независне државе Црне Горе увек једино и била територијално одбацивање Срба од мора. Међутим, из истог разлога (српског одбацивања са мора) створено је још неколико држава, између осталих, Бугарска, Албанија и Хрватска, док је Грчка на поклон добила Солун са целом Беломорском Македонијом (почетком ХХ века чистом српском земљом). Но, случај Црне Горе посве је другачији и не може се свести искључиво на геополитику. Наиме, семе сепаратизма Римска црква покушала је да посеје још у XI веку, и то у време док је ова земља представљала срце српске државе (са Скадром као престоницом), између осталог и формирањем Барске надбискупије (1089), али и касније подстичући и саме припаднике немањићке династије да се туку са својим рођацима на престолу (пример Вукана). Римску политику према приморским Србима, касније радо су преузеле таласократске англосаксонске силе (Енглеска и САД), као и њихови хрватски и комунистички експоненти у Југославији. Стога и не чуди што је отцепљење Црне Горе које се збило 2006. године било само питање времена. Но, поставља се питање како ће се даље кретати политички процеси у овој држави, нарочито након уласка у НАТО, половично формираног новог идентитета, као и победе опозиције на овогодишњим изборима?

Иако су српски устаници Црне Горе, Брда, Старе Херцеговине, Боке и Старе Рашке вековима тежили ослобођењу од туђинског ропства, нико од њих није сањао ништа друго до обнову Душановог царства. Зато, када се први пут указала прилика, они су својом слободном вољом одлучили да укину Црну Гору и припоје је матици Србији (26. 11. 1918. године). Као резултанта деловања различитих вектора горепоменутих играча за последњих сто година рађено је све како би се Црна Гора поново истргла из своје матице. Стога, данашња Црна Гора има капацитет да буде независна само уколико буде славила Олују и певала Томпсона. У супротном, ње неће бити. Извесна нова влада чије су вође ових дана потписале коалициони споразум, покушала је да избегне одговор на суштинска идентитетска питања, фокусирајући се на умиривање сада већ отворено усташког дела јавности који не оличавају само ДПС, СДП и СД, него у добром делу и поједине мањинске партије.

Учесници Подгоричке скупштине 1918. године (Фото: Википедија)

Нова власт извесно ће релаксирати међунационалне тензије, као и увек, највероватније на рачун Срба, додворавајући се пре свега Црногорцима хрватске провенијенције. Међутим, поред тога њој следују велики економски, социјални и безбедносни изазови са којима неће моћи тако једноставно да изађе на крај. Ови проблеми готово увек буду главни разлог у разочарање након промене конкретног аутократског режима. Посебне изазове представљаће попис становништва наредне године, али и наредни председнички избори након истека мандата Мила Ђукановића. Зашто? Разлог је једноставан. Просрпска влада и антисрпски шеф државе су у овом тренутку колико-толико прихватљиви за Запад, али просрпска влада и просрпски председник никако. А пошто све иде ка томе, врло је вероватно да ће светско замешатељство ићи ка некој врсти украјинског сценарија. Да вас подсетим, кад год је на власт у Кијев долазио „проруски“ Јанукович, имали смо револуцију. Како је то изгледало. Руска већина изабере Јануковича, а онда га фашистичка унијатска мањина обори насилним превратом. Резултат је био избијање грађанског рата у Донбасу, и то у тренутку када поменута мањина више није желела да контролише свој нацизам. У Црној Гори је ситуација слична. Имамо вештачку државу стварану вековима од стране Рима и Англосаксонаца. Већински живаљ је окренут својој матици Србији, али ратоборна, из иностранства потпомогнута, радикално фашистичка мањина, влада уз помоћ странаца и мањина дуго година. На крају, већински народ смени такав апартхејд режим, а на власт дође мирољубива политичка опција која пружа руку пораженима (у православном духу, по коме поражено зло више није зло). Након неког времена, нова власт не може да реши нагомилане социјално-економске проблеме, а као „спасиоци“ појављују се стари добри екстремисти са својом нацистичком иконографијом (свастике, Томпсон итд). Припадници западног обавештајног апарата затим инсценирају грађанске немире, на којима непознате особе у полицијским униформама почну да пуцају снајпером на окупљену масу. Запад онда делегитимише постојећу власт, а на њено место долази најгори људски и политички отпад. Овакав сценарио је некако једанпут прошао у Украјини, али други пут је већ морао изазвати руски народни устанак. Међутим, сверуска трпељивост никада није красила српски народ, нарочито не њен динарски део. Стога, не само да треба бити опрезан, него се треба припремати за најгоре. Државно-политичке творевине у којима Срби живе са Антисрбима покушавајући да са њима постигну друштвени консензус завршавају онако како су окончале Краљевина Југославија (пример Бановине Хрватске) или СФРЈ (пример СР БиХ или СР Хрватске). Зато се не треба заваравати да ће овог пута бити другачије. Брзина поменутих процеса натераће наш народ у Црној Гори да ради убрзано на задобијању већине која ће једног дана моћи да поново уједини Црну Гору са Србијом (макар и за 20 година). Иначе, у случају недовољне организованости, расплинутости на заблуде о два ока у глави, црногорској посебности и слично, и њих, а и нас у Србији и РС чека много крвавија верзија Донбаса.

Молитвено окупљање у Подгорици (Фото: Лучић фото)

Ко је веровао у миран суживот Срба и Хрвата под истом државном капом 1918. године, тај био кратковиди идеалиста. Ко је у то веровао 1945. године, тај био истински хришћанин у души. Ко у то верује данас, тај је или плаћен или у политичком смислу представља будалу. Ако неко верује да има разлике између Старчевићевих/Павелићевих/Туђманових Хрвата и Црногораца који певају Томпсона, нека унапред научи да користи пушку или да вози трактор, јер ће имати само те две наведене солуције. Ако Србија, али и Српство у целини жели да има мирну будућност, мораће не само да ескивира ударе из Приштине, Загреба и Сарајева, где су Срби већ почишћени, него и да свим силама ради на повратку Црне Горе у свој састав и то у наредних 5-10 година, иначе моћи ће само да посматра како за неку годину нека нова верзија ДПС-а ради исто оно што и њихова браћа у Загребу и Кијеву. У нашу корист иде то што је већина грађана ове земље ипак православне вере, Срба има око трећине становништва, али има и Црногораца који су везани за Српску цркву и културу, а који представљају око петину популације. Заједно, то је преко 50% грађана, који ће бити много тврђи орах од Срба у Крајини или Руса у Украјини. Стога ће и могућност понављања украјинског сценарија бити можда нешто мања, барем док се не повећа број слушалаца Мирослава Шкора или Марка Перковића. Зато ваља максимално искористити неколико наредних година. И ако се једног дана Црна Гора врати тамо где припада, у састав Уједињене Србије, никада више не смемо себи дозволити да због две фотеље правимо федерацију/државну заједницу са самим собом.

Душан Илић, Институт за европске студије



Categories: Српске земље

Tags: , , ,

1 reply

  1. Аутор је из Института за европске студије, научно-истраживачке установе где ради, каже сајт Института, као истраживач-приправник. Не знам ко је уз име и презиме аутора додао и назив институције, али није учинио услугу ни аутору ни Институту. Не пише се тако научно-истраживачки рад, па ни новински чланак за озбиљне новине. Sine ira et studio, младићу.

    5
    7

Оставите коментар