Слободан Самарџић: Чудо у Црној Гори

Остаје питање – како се догодила победа? Одговор је једноставан: у Црној Гори су се девет месеци пре избора одвијале масовне црквено-народне литије

Избор: ФБ страница Србска Црна Гора

Победа опозиције на републичким изборима у Црној Гори била је пожељна, али не и очекивана. Пожељна је била за неке а неочекивана за све. То што су опозицији биле даване извесне шансе, много веће него икада раније, није много значило у режиму који је контролисао и јавну и приватну сферу. Ако су пре референдума о независности 2006. године сви инсајдери знали да ће победити политика независности Црне Горе, тим пре су биле извесне све потоње изборне победе главне режимске странке.

Чињеница да се опозиција политички консолидовала пре ових последњих избора није обећавала преокрет. Овакви режими увек имају примарни резервоар „гласова“ у виду проблематичних бирачких спискова, материјалног подмазивања сиромашних гласача, уцењивања запослених у јавним службама, обавезе бирача да фотографишу изборни листић, „бугарског воза“, да не говоримо о буџетској злоупотреби јавних средстава и сл. Оваквим резервоаром располагала је машинерија Мила Ђукановића и овог пута, и не треба сумњати да га је обилато користила. Захваљујући срећној околности да је опозиција сада победила, никада нећемо сазнати шта је са оних око седамсто прибележених неправилности током ових избора. Жалбене поступке ове врсте подносе увек поражени, а не победници, и добро је да је тако. Али, остаје знатижеља о томе колика је била стварна разлика у броју гласова између победничке опозиције и владајуће странке.

Остаје питање – како се догодила победа? Како се кумулирао тако велики број гласова за опозицију који ни сви изборни марифетлуци режима нису могли да спусте испод победничког нивоа? Одговор је једноставан: у Црној Гори су се девет месеци пре избора одвијале масовне црквено-народне литије против највећег могућег непочинства режима. Овај неочекивани след догађаја имао је учинак моралног катализатора огромног броја људи у једном поретку/непоретку у којем је морално понашање служио још само за подсмех. Литије су додирнуле праг људскости свих оних који тај праг нису прешли у бројним социјалним искушењима унутар темељно корумпираног поретка. То нису били само непосредно угрожени верници Српске православне цркве, већ и широк спектар људи који је пришао из виших разлога него што би то били само разлози солидарности. Изгледа да људи универзалну правду осете најбоље онда када се суоче са универзалном неправдом. А када се ова друга појави, опажа се независно од повода, тј. повод може да јој буде свакојак. У конкретном случају, то је био опаки наум режима радикално антитеистичке провенијенције да духовно и културно благо једне верске заједнице и државе на чијем тлу оно постоји подреди свом владалачким обрасцу.

Фото: SPUTNIK/Небојша Поповић

Литије су најпре на хуманом плану објединиле моралну реакцију људи различитих светоназорних оријeнтација, да би тек приближавањем редовних избора ова димензија добила свој политички израз. По изборним резултатима знамо да је реч о победничкој тројној коалицији која и по програмско-политичким оријентацијама и по бројности изборних присталица политички изражава спектар групација које обједињује воља за обарање дехуманизованог режима. Њихово бирачко тело, без обзира на поменуте програмско-политичке оријентације, одсликава колоне побуњеног народа на литијама.

Све што ће се у Црној Гори надаље одвијати јесте прича о терету слободе. Она јесте златна, али познато је да злато има највећу специфичну тежину. За политичке делатнике, који успеју да у најтеже време и под најтежим околностима направе преврат, следи задатак да друштво из стања освојене слободе преведу у стање поретка који ће бити способан да очува слободу. Данас ће сваки писменији човек умети да издекламује тзв. европске вредности под којима се генерално разуме савремена политичка слобода. Хајдемо редом: демократија, владавина права, гаранције људских права… Можда на овом апстрактном реторичком нивоу неће бити разлике међу нашим тројним победницима, али то неће бити довољно за градњу новог поретка. Разлог је једноставан, реч је пре о полемичним него универзалним вредностима, те разумевање њихове конкретне примене у новој градњи институција може бити основ унутрашњих спорова, чак и сукоба. Па зар се није режим, који треба заменити поретком слободе, такорећи свакодневно позивао управо на ове „вредности“ и зар га није ауторитет (западног) центра у томе подржавао.

Мој је утисак да су учесници великих промена у Црној Гори свесни својих унутрашњих разлика у практичном разумевању многих наводно саморазумевајућих појмова („вредности“) и да су стога своје могуће спорове превентивно пацификовали у идеји о „влади стручњака“. Али, та идеја је крајње магловита. (О томе мој прилог овде.) Зар нису они, као историјски победници над једним опаким режимом, не само најпозванији него и најодговорнији да се суоче са задатком изградње новог поретка. Зар у том послу стручњаци нису довољни у својству саветника, а не креатора добрих услова „за прве наредне фер изборе“. Зар није управо политичарима, а не стручњацима, мандат дало бирачко тело пуно поверења да су управо они у стању не само да победе него и да изграде. Како стручњак може бити члан владе а да не буде политичар, особа одговорна за своје послове. Јер, коме стручњак треба да одговара. Шта ако стручњак не задовољи бирачко тело својим стручним делима будући да као неполитичар не познаје простор примене свог стручног знања, итд.

Слободан Самарџић (Фото: Соња Ракочевић)

У Црној Гори, као у свакој ситуацији после дубоког политичког преокрета, питање које претходи питању изградње новог поретка јесте, шта претходно повезује градитеље. У светлу оног заједничког, ако оно збиља постоји, спорови идеолошко-политичке природе лакше се превазилазе, тј. налазе форму свог решавања. Није се још завршило пребројавање гласова, у јавности се појавило питање о унутрашњем спору између националног и грађанског, између верског и лаичког (секуларног), између моно- и мултикултурног. Као да је ова изборна победа исход неке случајности коју режим Мила Ђукановића није могао да отклони због неког баналног превида. То је последица олаког, премда можда и намераваног, медијског заборава тешких месеци када су литије повезивале људе темељним људским а не изведеним политичким разлозима.

Довољно је да се победнички актери приликом сваког спора присете тог недавног времена и промисле да ли је спор вредан одрицања од најдубљих вредности покрета који је објединио Црну Гору. Ако су приликом објављивања победничких резултата избора руку пружили свима у Црној Гори, не рачунајући виновнике опаког режима, онда је отворена прилика за довршетак деценијских поларизација и дискриминација и настанак нормалног друштва и његове државе.

Опрема: Стање ствари

(Србија и свет, 1. 9. 2020)



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

3 replies

  1. Овде се таква ситуација неће десити.
    Тамо је Црква уз Народ.
    Овде је Иринеј уз Лава.

    16
    1
  2. @Кобајаши, upravo tako.
    Valjda ce Bog dati da docekamo Amfilohija za sledeceg srpskog patrijarha.

    8
    4
  3. @Кобајаши – да је само један Иринеј ни по јада, но су два – онај бачки и овај нишки (чачански). Кад је Мило донео онај назови закон о отимању црквене имовине упитах свога пароха има ли наде, има ли излаза, а он ми рече: „Не брини, добри Бог је већ спремио решење!“. Захвалан сам Богу што нам је сачувао положаја достојног митрополита Амфилохија да поврати углед СПЦ у народу. Надам се да више никада један владика неће носити име Иринеј.

    8
    3

Оставите коментар