У стварности, краде не онај што нема, већ онај што мисли да може
Небојша Малић (Извор: RT)
Када је реч о криминалу, свима је на уму Жан Валжан, робијаш због крађе хлеба из Игоових Јадника. Проблем је што његова прича нема везе са животом, јер је романтична фантазија Француске од пре двеста година.
У стварности, краде не онај што нема, већ онај што мисли да може. Како вели амерички новинар Џон Хејворд:
„Ако хоћете да упрете прстом у једну друштвену појаву која узрокује криминал, то нису ни сиромаштво, ни неједнакост, ни незапосленост, саме по себи, него осећај ЗАСЛУГЕ. Осећај да имате право да узмете туђе, да игноришете правила неправедног друштва, да занемарите права других.“
Проблем са социјалним програмима, наставља Хејворд, је што подстичу тај осећај, док су сви друштвени механизми који су га раније држали под контролом – од брака, породице и традиционалних вредности до вере и стида – замењени глорификацијом комплекса жртве. Па онда није ни чудо што криминал цвета.
If you want to isolate one social force that truly drives criminals, it's not poverty, inequality, or even joblessness per se. It's ENTITLEMENT. It's the sense that you're entitled to take what isn't yours, to ignore the rules of an unjust society, to ignore the rights of others.
— John Hayward (@Doc_0) August 7, 2020
Његово запажање се превасходно односи на Америку, где већ месецима гледамо „сиротињу“ како пљачка не бакалнице већ продавнице луксузне одеће и технике, а све у име „расне правде“. Али примените га на домаће политичаре и партијске послушнике, и савршено пристаје, зар не?
Опрема: Стање ствари
Categories: Сиви соко
Криминал, корупција, неморал и неправда су средство управљања потлаченим државама и народима. Њима се разара осећај за правду и своје право и убија могућност побуне.