Владимир Димитријевић: За лично и национално достојанство – Црна Гора на великој прекретници

Црна Гора је у 19. веку била независна држава, као и Србија, и она може остати независна држава, под условом да није антиправославна и србоубилачка

Владимир Димитријевић (Фото: Соња Ракочевић)

Тридесет две године касније

Године 1988, Црна Гора је устала против Титових кадрова који су њоме владали из (а одакле би друго?) Титограда, и народ, који је страховито злостављан да се одрекне своје братске везе са Србима из Србије и других крајева СФРЈ, запевао је под прозорима комунистичких фосила: “Ко то каже, ко то лаже Србин нема море, / има море, има море док је Црне Горе.”

Тада је командант милиције код места Жута Греда, на путу између Никшића и Титограда, радницима и студентима који су пошли да се придруже демонстрантима на митингу испред седишта Савеза комуниста Црне Горе рекао: „Другови, будите парламентарни, вратите се јер у Титограду нема митинга, ради ваше личне безбједности, грађана… нападнуте су темељне вриједности Југославије од појединих група…“ Полиција је растерала и раднике из осталих делова Црне Горе који су пошли на митинг, али и демонстранте у Титограду. Било је: “Милицијо, поступи по наређењу“.

Ипак, народ је био незаустављив. Фосилни тројац у саставу, Видоје Жарковић, Миљан Радовић и Марко Орландић, своја места уступа младим снагама које предводе Момир Булатовић, Мило Ђукановић и Светозар Маровић.

Титоград ће, ускоро, постати Подгорица.

Један текст из времена оног

У свом тексту „Право и милост: Фрагменти о држави, грађанину, демократији, репресији” писаном поводом народне буне код Жуте Греде и полицијске репресије против народа, у чије име се владало, наш философ, др Богољуб Шијаковић, бранио је право на грађанску непослушност: ”Грађанска непослушност је једно фактичко право на јавни и ненасилни политички чин заснован на осјећању већине за правду и усмјерен на непокоравање закону и то обично у границама поштовања закона. Да се ово код Жуте Греде догодило 1981, што би иначе било много боље јер бисмо сада дисали још лакше, онда бисмо могли на прави начин прославити 400-годишњицу правног постојања овог природног права на побуну (ius resistendi из 1581). И ово право треба да буде ствар закона, као што и демократија треба да буде ствар закона да не би била ствар благонаклоности или милости.

Демократија прије свега подразумијева то да је легална власт утемељена на неком ауторитету рационалних правила. И ту нам Вебер још увијек има штошта да каже. Услов легитимитета власти која жели себе да зове демократском јесте, осим легалитета, и рационалност демократски организоване јавности, на чему понајвише инсистира Хабермас.

Богољуб Шијаковић (Фото: ТВ Храм/Митрополија црногорско-приморска)

И слободу, у смислу у ком о томе данас говоримо, ваља одредити као ствар права да не би била ствар ничије добре воље и милости. Правно-политичка слобода је оно што пише у уставу и закону да је слобода, наиме могућност да се ради оно што закон дозвољава (libertas est potestas faciendi id quod iure licet) а не оно што властодршци овом или оном згодом подаре да буде слобода, као што то бива у тзв. социјалистичкој демократији.  (подвукао В.Д.)

Могућност нелегитимног стања код нас је више него реална, па се због тога залажем да право на побуну треба да буде уставно зајемчено: Уколико је неки облик владавине деструктиван по циљеве ради којих је успостављен „право народа је да га промијени (to alter) или укине (to abolish)“, како се каже у америчкој Декларацији о независности из 1776. Нелегитимно стање којег смо свједоци, што је заправо поредак који подржавају само његови непосредни репрезенти и извршиоци, јесте стање перманентне могућности репресије. Када је та могућност на Жутој Греди постала стварност, и то брутална, до краја је постало јасно шта значи то кад је народ схваћен као објект политике, предметност изложена манипулацији или едукацији или репресији. У томе је тајна тзв. „друштвено-политичког рада на масама”: народ се предочава као massa confusa коју треба обликовати или обманама или едукативним поступком свезналаца или репресивном васпитном палицом. Ово понижавајуће објектно стање народ је побуном кренуо да измијени; ради се о грађанској непослушности као покушају да се поново задобије политички субјективитет тј. политичка сувереност чији је један израз и слободно формирана воља народа. (подвукао В.Д.) Притом смо могли очитавати занимљив парадокс преименовања народа у „улицу”: онај ко је у свакој демократској држави извор суверенитета наједном постаје „улица”, а нелегитимне отуђене институције које репрезентују голу власт постају наједном демократске и легитимне! Овај трик на сву срећу није прошао.”

Народ није прихватао да, како је писао Александар Солжењицин, живи у лажи. И срушио је фосилократију.

Репресија се правда ”историјском нужношћу”

Шијаковић је описао и начине на које је репресија над народом оправдавана у датом историјском тренутку Црне Горе, у сутон прве фазе брозоморе: ”Теоријска занимљивост у вези с репресијом је и у томе што тзв. „нужност Историје” или „Смисао Историје” служе да легитимишу сваки, ма колико бруталан, чин репресије. Сви репресивни поступци се разумију чак као саможртвовање за „нашу ствар”. (Репресија је урачуната: водећа личност југословенске комунистичке партије више пута је истицала да је револуција „сурова ствар”). Дијалектика жртве је наиме у томе да се жрец, који је централна улога у обреду, предочи као жртва, као да се он жртвује за све нас и на тај начин добија светост, док се права жртва тумачи као техничко помоћно средство у процедури жртвовања. Изван своје метафоричке употребе, социјални појам жртве подразумијева међутим утврђивање (и признавање) кривице и личне одговорности за противзаконито штетно понашање према другим људима.

Али:

Репресија као политички злочин или политички терор може дакле да за своје креаторе има сасвим извјесно оправдање зато што је дио неког општег смисла. Као да је тај терор неки порез који сакупља свјетски дух јездећи на црвеном коњу кроз историју. Отуда је често у оптицају једна фраза као псеудо-објашњење: „закон је закон”. Ова таутологија заправо значи да је темељ закона у безакоњу. Ако се за закон не може рећи ништа друго него да је закон, онда је то танко покриће закона; закон би увијек морао да подразумијева неко рационално оправдање: због чега је то закон, свакако уколико се ради о уставно-правној демократској држави. (подвукао В.Д.)

Митинг солидарности у Титограду (Фото: Архива Вијести)

Оно што је претходило самом чину репресије код Жуте Греде јесте једно симулирање ситуације опсадног стања, њено вјештачко произвођење, што је требало да послужи као довољан разлог за репресију: тако се производи легитимитет репресије, – а на другој страни: одатле, из репресије, происходи сигурност главних актера, па чак и релаксација у опсадном стању! (подвукао В.Д.) Чувена сједница властодржаца након чина бруталне репресије, на којој је дух заједништва у побједи прелазио с лица на лице раздраганих и пријатних персона, парадигматична је: они који предузимају репресију због наводног опсадног стања у свему томе се заправо релаксирају: оно што је за друге репресија, то је за њих „салон за масажу” од политичке пренапрегнутости. Све што је за њих битно јесте како сачувати власт као једино социјалистичко добро.

Ако и ову ситуацију посматрамо кроз модел права и милости, онда на устима властодржаца можемо очитати: Ми никад не тучемо свој народ, јер онда када га тучемо то више није наш народ.  (подвукао В.Д.) Изгубити притом милост, односно пасти у немилост, значи фактички изгубити могућност да жртва која се властодршцима (за њих саморазумљиво) нуди буде примљена. Народ је био изгубио право на милост!”

Како онда, тако и данас.

Вечно враћање истог

Страшно је што се, на овим просторима, вечно враћа исто. Један од оних, који су, у време оно, на власт дошли рушећи комунистичке фосиле – србомрсце, успео је да себе претвори у НАТО грабљивца, хрватског и арнаутског савезника, који је ударио на саме темеље Црне Горе – њене светиње. Китећи се најдемократскијим законима у региону, и легализујући, између осталог, политички хомосексуализам као меру и проверу стварности, Мило Ђукановић је ударио на Светог Василија Острошког и Светог Петра Цетињског. Кидисао је на душу народа којим влада. Народ је реаговао – грађанском непослушношћу, и то религиозно утемељеном, као у доба римских прогона ранохришћанске Цркве. Динарци су, уместо пиштоља и пушака, у руке узели иконе и црквене барјаке. Чудо над чудима, незамисливо без Христа, Бога смиренога.

Taj, наново рођени, хришћански народ у свом устанку против неправде иде за Христом, а Ђукановићев режим настоји да га прогласи за опасну „великосрпску“ руљу.

Некада су комунисти правдали обрачун са инакомислећима близином ”скока из царства нужности у царство слободе” (Енгелс), а данас њихови монтенегрински потомци имају ново оправдање. Историјска нужност репресије према сопственим грађанима оправдава се чланством у НАТО и путем у Европу, а закон о одузимању светиња СПЦ се, упркос томе што није истински закон, него пуко безакоње, проглашава законом који мора да се поштује. Имамо и симулацију опсадног стања, са позивањем НАТО слама да штите свог мезимца сред Монтенегра. Симулирање ситуације опсадног стања Ђукановићу, као онда Жарковићу, Радовићу и Орландићу, помаже да се, са својим мафијашима, релаксира, и да ”кулира” док око њега све гори. Све као некад, када је Богољуб Шијаковић писао поводом Жуте Греде.

Са мраком мржње и зла нема компромиса

Са Ђукановићевим режимом, очито, нема и не може бити компромиса. Ко год буде правио компромис, био у мантији или у грађанском оделу, не мисли добро свом народу и не схвата да ускоро излаза неће бити – Црна Гора ће, заиста, постати ”Црвена Хрватска”. Слободе ће бити, или народа неће бити. Јер, народ без слободе није народ, него био-маса. Смисао и појединца и народа је увек у Христу.

Др Марко С. Марковић

Марко С. Марковић, у предговору за ”Истину о Француској револуцији”, писао је: ”Понекад нас читаоци и пријатељи подсећају на Христову реч пред Пилатом: „Моје царство није од овога света“ (Јн. 18,36). И заиста, ако је у питању политичка моћ, ми знамо да Христос није дошао на свет да преузме земаљско царство нити да својим ученицима обезбеди светску превласт. То су још за живота Исусова схватили и његови савременици па су га, разочарани, зелоти због тога напустили. Али то не значи да сву Христову науку треба свести на ту реч и приписивати јој смисао који она нема. Јер Христос је такође рекао: „Дајте цару царево, а Богу Божје“ (Јн 16,33). Хришћанска јавна делатност обележена је свим тим истинама и треба да се креће у тим оквирима.

Заповест „Дајте цару царево, а Богу Божје“ налаже несумњиво да се Христови свештенослужитељи и богослови првенствено посвете верском животу, препуштајући политику онима који су за то позвани. Али Христос није тиме само разграничио духовну власт од световне него је и утврдио човекова права у односу на политичку власт. Он се одриче светске политичке власти, али не дозвољава ни власти да тотално пороби човека. И зато човека делимично отрже од власти, усправља га, успоставља као личност, захтева од њега у ствари слободу мишљења и савести. Ето зашто Црква не може у том случају остати скрштених руку него ће ићи до мучеништва да би се успротивила деспотији тирана над људским душама. Прва хришћанска Црква је могла избећи прогоне римских царева, да је овима хтела приносити жртве као боговима и пристала да Христов кип буде смештен поред осталих божанстава у римском Пантеону. Али хришћани нису могли признати друге богове осим Бога Јединога и радије су полазили у смрт него што би погазили своју веру. Може ли се то назвати политиком? Свакако, то је у извесном смислу била политика, па су је и Римљани били тако протумачили, али то је била прва политика отпора тиранији у име достојанства човекове личности.“

Црна Гора данас на ту борбу позива, и том борбом се крепи. Такву борбу нико не сме и не може издати, јер би издао Бога Који је постао Човек, Онај Који, између осталог, Својом жртвом штити наше достојанство. Није Његош случајно говорио да је довођење тирјанства „к познанију права“ најсветија људска дужност.

То, међутим, уопште не значи србијанске претензије према Црној Гори. Црна Гора је, у 19. веку, била независна држава, као и Србија, и она може остати независна држава, под условом да није антиправославна и србоубилачка. Честита браћа Црногорци не треба да се плаше Србијанаца – нама је, као и њима, на уму само пут Христов, јер је то једини пут наше крстоваскрсне историје.

Владимир Димитријевић (Фото: Соња Ракочевић)

Да Бог дâ, молитвама Својих угодника из нашег рода, да се сви вратимо Њему и себи, да нас, како рече Свети владика Николај, не покрије језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.


Коришћена литература:

  1. Јован Гајић, ”Разрока браћа”, Политика, 11. 10. 2008
  2. Богољуб Шијаковић: Зоон политикон: подаци из личне легитимације, 1994.
  3. Марко С. Марковић, Истина о Француској револуцији, Београд, 2012.


Categories: В. Д. читач

Tags: , , , , ,

1 reply

  1. Уз незамисливо жртвовање генерација, кроз вишевековну борбу, Срби су дошли до својих држава. Вољом великих сила и њиховог поткусуривања на мировним конференцијама. Црна Гора је тако дошла до државности, уз неколико малих услова. Услов „самосталности и државности“ је да држава буде антиправославна и антисрпска. У супротном, гаранције о „суверености и територијалној целовитости“ не важе, а заинтересовани сусједи могу да се договоре и да се послуже. Италија, Хрватска, Албанија и „Санџак“ могли би да се прошире до својих „природних граница“. Србија то не би мирно гледала. Власти би изразиле дубоку забринутост, док би се народ у десетинама, стотинама, можда чак и у броју од читавих хиљаду патриота, окупио испред зграде Скупштине да изрази своје неслагање. И у метафизичкој, духовној равни, победа би била наша.

Оставите коментар