Драгана Трифковић: Тачијева пречица до Хага

Вучић и Тачи обезбедили подршку Трампове администрације која је у брзом решавању косовског питања пронашла сопствени интерес

Драгана Трифковић (Фото: Лична архива)

Нико није очекивао да ће састанак Александра Вучића, председника Србије, и Хашима Тачија, такозваног председника Косова, заказан за 27. јуни у Белој кући, бити отказан.

Посебно што се о његовом значају говорило у званичним круговима Београда и Приштине са великим оптимизмом. Тачи је 18. јуна за приштинске медије изјавио да се ради о историјском сусрету који ће бити прекретница у даљем процесу мирног решења и да „Будући споразум треба једном заувек да затвори једновековно поглавље сукоба Србије и Косова“.

Међутим, уместо Беле куће у први план је избила „жута кућа“. Само три дана пре најављеног сусрета у Вашингтону, Специјално тужилаштво у Хагу је подигло оптужницу против Хашима Тачија, Кадрија Весељија и других лица за ратне злочине против српског, албанског и ромског становништва на Косову и најмање 100 убистава. Подсетићемо да је тачно пре десет година, специјални известилац Савета Европе Дик Марти, поднео извештај у којем је навео да је Хашим Тачи „шеф албанске групе налик мафијашкој, која је одговорна за кријумчарење оружја, дроге и људских органа у источној Европи“. Извештај је направљен на основу дугогодишње истраге током које су прикупљени докази и узете изјаве сведока. Лица из Тачијевог окружења идентификована су као преступници који су киднаповали Србе на Косову и Метохији и одвозили их у Албанију где су им у импровизованој клиници познатијој као „жута кућа“ вађени органи, који су затим продавани на црном тржишту.

Извештај Дика Мартија је шокирао светску јавност, али након тога, годинама ништа није предузимано по питању привођења злочинаца правди, због тога што су западне силе игнорисале чињенице желећи да заокруже процес косовске независности. У годинама које су уследиле, они су Хашима Тачија третирали као неког државника, иако су знали да се иза леденог осмеха и скупог одела крије бивши командант терористичке ОВК, одговоран за тешка зверства над цивилима.

Кадри Весељи и Хашим Тачи 

Нажалост, те чињенице је игнорисао и српски председник Александар Вучић, који је технички дијалог из Брисела подигао на ниво преговарачког процеса два председника.

Противуставним Бриселским договором из 2013. године је српска власт демонтирала институције државе Србије на територији Косова и Метохије и наставила у правцу проналажења решења под окриљем Брисела, иако предузети кораци нису били у српском интересу.

Српска страна је испунила све преузете обавезе из Бриселског споразума, док албанска страна није испунила ништа, чак ни формирање Заједнице српских општина у складу са Уставом независног Косова.

Последњи састанак у бриселском формату, између Београда и Приштине, одржан је 8. новембра 2018. године, а две недеље касније је косовска Влада увела стопостотне царине на робу која долази из Србије и Босне и Херцеговине, под образложењем да жели да јача косовску домаћу производњу, економију и државност.

Уместо да руководство Србије уведе контра мере или барем повуче своје царинике са границе коју је само успоставило између Косова и остатка Србије, оно није предузело никакве кораке. Коначно, српско руководство је могло чак и да обори косовску Владу која је донела такву одлуку јер су представници такозване „Српске листе“ која заступа интересе Српске напредне странке у паралелним сепаратистичким институцијама, чинили део те Владе.

Уместо тога, председник Србије Александар Вучић је са Хашимом Тачијем покренуо дипломатску акцију преко бившег британског премијера Тонија Блера, једног од највећих заговорника бомбардовања Југославије, у циљу придобијања подршке великих сила за свеобухватни мировни договор који подразумева и демаркацију границе.

Александар Вучић и Хашим Тачи (Фото: European Forum Alpbach/Andrei Pungovschi/Flickr)

Они у Бриселу нису наишли на превелико неразумевање, ако изузмемо немачку канцеларку Ангелу Меркел, која се оштро успротивила идеји промена граница. Немачка канцеларка сматра да је промена граница опасна идеја за Европу и да би могла да покрене сличне процесе и у другим регионима.

Крајем новембра 2018. године сам учествовала у раду конференције о Западном Балкану коју је у Москви организовао Фонд Горчаков, близак МИП-у Русије. Уводно обраћање на конференцији је одржао Владимир Ђукановић, посланик Српске напредне странке. Дипломатским тоном се трудио да каже таман толико, како не би изазвао никакву сумњу. Међутим на питање руских колега да појасни план разграничења за Косово и Метохију о коме се говори, одговорио је да нема потребе да разјашњава такав план, јер он није добио подршку и од њега се одустало.

Како сам имала реч после г. Ђукановића, одговорила сам уместо њега и објаснила да план подразумева да се Србија одрекне 15% своје територије на Косову и Метохији, придода независном Косову још неколико села са Југа Србије, а за узврат добије назад пар села са Севера Косова. Овакво решење би председник Србије представио као велики успех, јер тобож Србија нема ништа на Косову, а тиме би добила нешто.

Ову реченицу је председник Србије поновио и пред министром иностраних послова Руске Федерације, Сергејем Лавровом, рекавши да Србија не може да пристане на косовску независност, уколико нешто не добије. То је сасвим погрешна конструкција, јер Србија заправо тиме даје све, а оно што може да добије назад је некаква милост која би послужила као смоквин лист да се ствари представе на другачији начин.

Сергеј Лавров и Александар Вучић у Београду, средином јуна 2020. (Фото: Танјуг)

У сваком случају, Вучић и Тачи су обезбедили подршку Трампове администрације која је у брзом решавању косовског питања пронашла сопствени интерес. Медији под утицајем Трампа су већ увелико најављивали како ће амерички председник успети да реши политичку кризу коју ЕУ, а ни бивше америчке администрације, нису успеле да реше већ двадесет година.

То би уједно био ситан поен за америчког председника, јер већина Американаца није ни чула за Косово, а са друге стране историјска катастрофа за Србију и историјски добитак за Албанце.

Сва срећа овакав развој ситуације спречила је оптужница против Хашима Тачија, која није дошла благовремено, али је дошла у прави час. Један од разлога је свакако и европска резигнираност односом Вучића и Тачија који су занемарили бриселски оквир и потпуно се окренули Трампу, заборавивши на све претходне договоре и обећања.

На крају треба споменути и најважнију ствар, а то је руски став. У очигледном сукобу ЕУ и САД око начина решавања косовског питања, Србија је могла да бира између мање катастрофалног решења. Јер оба решења подразумевају легализацију косовске независности и завршетак насилног одвајања јужне српске покрајине. ЕУ прижељкује независно Косово у садашњим границама Аутономне покрајине, због сопствене безбедности. За Америку, која је далеко, промена граница не представља проблем и она је прихватила такво решење у циљу стицања капитала за предизборну кампању. За Србију је решење са променом граница најопасније, јер оно доводи у питање читаву границу земље и може да подстакне сепаратистичке структуре на југу или северу које су и до сада биле активне. Једини добитак од таквог решења био би алиби за доносиоца такве одлуке, односно председника Србије и његову могућност даљег опстанка на власти.

Приликом недавне посете министра иностраних послова Руске Федерације, Сергеја Лаврова, могли смо да чујемо јасан и недвосмислен став Русије. Русија не прихвата наметање датума за решавање косовског проблема, подржава дијалог у оквиру међународног права и Резолуције 1244 и сваку иницијативу која штити државне и националне интересе Србије. Русија је до сада уложила велике дипломатске напоре како би помогла Србији да очува територијални интегритет, а питање статуса Косова може да се реши једино у СБ УН. Не постоји ниједан разлог зашто би Русија прихватила оно решење иза којег не стоји подршка већине грађана Србије и Српске православне цркве и која би била противна интересу Србије.

Александар Вучић и Владимир Путин у Москви, крајем јуна 2020. (Фото: Sputnik/Михаил Климентьев)

Коначно, од председника Србије смо на заједничкој конференцији за новинаре са г. Лавровом чули да је он најавио тешка, тешка времена за Србију. Срби већ пуних тридесет година живе у тешким, тешким временима, али ни једног тренутка нису помислили да ће предајом духовне колевке – српског Косова, живети боље. А ево, у то нас убеђују непрестано.

Драгана Трифковић, директор Центра за геостратешке студије

Опрема: Стање ствари

(ИА Регнум/ЦГС, 1. 7. 2020)



Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , , , , , , ,

3 replies

  1. Од госпође Трифковић која има огромно искуство у спољњој политици и предводи центар који се бави геостратегијом смо овим текстом добили мало, или прецизније готово ништа. Ради се о обичној хронологији догађаја коју познаје сваки просечан грађанин ове земље. Већина нас, као и госпођа Трифковић није очекивала да ће састанак Вучића и Тачија, заказан за 27. јуни у Белој кући, бити отказан, али за разлику од нас она би морала да има какву-такву информацију о томе зашто је до отказивања дошло. Али о томе нема ни речи у тексту. Ко стоји иза објављивања информације о оптужници, која узгред није подигнута (ступила на правну снагу) као што пише госпођа Трифковић, већ само поднета на преиспитивање суду (што значи и да може да буде одбачена), чиме је фактички миниран већ заказани састанак у Вашингтону? Као што знамо тужилац је Американац и тај назови суд је дефинитивно под контролом Америке? Такође иако сам и сам русофил као и госпођа Трифковић не могу са њом да се сложим у томе да је став Русије по питању КиМ јасан и недвосмислено у корист Србије. Наравно, неспорно је да је Русија на страни Србије, али на основу онога што видим и чујем (а пратим и руске медије и имам информације од пријатеља из Русије) нисам сигуран да је Русија спремна да иде против одлука званичних институција Србије. А све институције Србије имају једно једино име и доносе одлуке из једне једине главе и очигледно немају никакве додирне тачке са стварном вољом народа по питању КиМ.

    Свиђа ми се

  2. Вучић није изненађен развојем догађаја. Не пада му на памет да таласа тако што ће да прекине „преговоре“. Он зна кога да слуша и зна да никад није шанса за Србију. Све постоји само због њега, његовог руковања са америчким преседником и његове Нобелове награде за мир. А Драганин текст је обична празна шупља прича. Ничим није образложила оно што је морала. А то је да је ово била шанса да се све заустави, поништи и врати у УН.

    Свиђа ми се

  3. Русија је ушла у игру. Сама.
    Из Србије није имао ко да је позове.
    То што немамо новинаре који би нас обавестили о разговорима Лаврова и Путина са Вучећем је наш проблем али званична САД га нема и јако добро чује. Нарочито кад Путин говори.
    Зар мислите да би Бела кућа правила циркус са Тачијем и осталима тек тако, и то баш сада? Како да не.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s