Војислав М. Станојчић: Ни Европа ни Косово

Нема сумње да је Европској унији веома стало да Србија призна Косово, али је питање да ли јој уопште одговара да нашу земљу прими у чланство

Фото: Владимир Живојиновић

У првој деценији овог века, док су радикали и они који су од њих претрчали у напредњаке, били у опозицији, а Аца Србин огорчени противник приступања наше земље Европској унији, странке на власти смислиле су слоган „И Европа и Косово“.

Он је требало да улива наду како, и поред пораза од НАТО снага и америчке војне базе Бондстил у близини Урошевца, Света српска земља, ипак, није изгубљена, док је, у исто време, могуће и приступање Србије Европској унији…

Међутим, да народ није без разлога смислио пословицу „Што је баби мило, то јој се и снило“, а и да је оптимистичко гесло „И Европа и Косово“ на веома климавим ногама, грађани Србије могли су да схвате и без иједне изговорене речи ако су гледали разговор Ангеле Меркел и Бориса Тадића 23. августа 2011. у Београду.

Тада су са нагло поцрнелог лица председника Србије могли јасно да прочитају поруку коју је он управо чуо од своје гошће: да се у Европу може само без Косова.

После избора 2012, и доласка напредњачке коалиције на власт, наводне преговоре са Приштином под надзором Европске уније постепено је преузимао А. Вучић. Од самог почетка плашио је српску јавност како је његов задатак веома тежак, да није оптимиста и да не види како се може стићи до неког повољног решења за Србију.

Пролазила је година за годином, „преговарачи“ се састајали у Бриселу да се рукују и закажу нови састанак, а да се ништа није чуло о тим наводним разговорима и преговорима, какви су њихови резултати и има ли на видику ишта од најављеног и обавезујућег споразума за Косово.

Из сталног лелекања А. Вучића могло се само наслутити како „преговори“ уопште не напредују, а не и о чему се заправо воде. Непрестано је наговештаваo да ће објавити свој предлог за решење – тек што није – али му се то све до дана данашњег никако није дало. Једино што се заклињао како никада неће погазити Устав Србије и признати Косово.

С друге стране, од готово свих политичара са Запада (не само Дивљег), који нас „снажно подржавају на европском путу“ увек се могла чути порука коју је Ангела Меркел упутила Борису Тадићу: да Србија не може постати чланица ЕУ ако не призна Републику Косово.

На што AV, који је, иначе, откако се поново дочепао власти 2012. године (сада већ и апсолутне ) постао фанатични присталица ЕУ, као да их не чује, изјављује да никада неће потписати предају Косова.

А Народна скупштина изгледа задовољна и преговарачем и његовим успешним одласцима на преговоре. Не пита га шта је постигао за све ове године преговарања, докле је стигао и како мисли да настави и до неког исхода повољног за Србију. Скупштина има важнија посла и не пада јој на памет да уопште пита шта је досад постигнуто, односно, изгубљено за Србију.

Данас , скоро пуних девет година од оног састанка Ангеле Меркел и Бориса Тадића, у односима ЕУ и Србије све изгледа исто, али можда и није.

Нема сумње да је Европској унији веома стало да Србија призна Косово, али је питање да ли јој уопште одговара да нашу земљу прими у чланство.

Данашње прилике на нашем континенту разликују се од оних из 20011. Нарочито после најезде миграната из Азије и Африке који су се упутили у како сматрају – Обећану земљу, Европу.

Она их, међутим, не дочекује раширених руку, већ се труди да их на све начине задржи што даље од својих граница. Ако закораче у било коју од њих, стићи ће и у осталих 27.

Зар онда није много корисније за ЕУ да се мигранте зауставе и остану у земљи која је на њиховом путу као што је Србија или Босна и Херцеговина. Што све наговештава, како мисли мој сусед Деда Божа, иначе, велики присталица теорија завере, да нас ЕУ неће примити у чланство ни ако признамо албанску државу на нашој Светој земљи. И још нешто, додаје он, нису, ваљда луди да приме земљу са овако развијеном корупцијом и угроженим људским правима. Судови би им полудели од посла.



Категорије:Судбина као политика

Ознаке:, , , , ,

1 reply

  1. Срцем за срце

    Свим срцем истину зборим,
    Сладак к’о мед, к’о пелин грк.
    А кад се са сумњом борим,
    Правац ми каже ђедов брк.

    Ја нећу сивило твоје,
    Слаткасте, серијске снове.
    Хоћу живот, пуне боје,
    Јер мене дивљина зове.

    Нудиш ми своје излоге,
    Свјетла, рекламе што сјаје.
    Нема ту за ме улоге,
    Ја срце за срце дајем.

    Момчило

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s