Александар Апостоловски: Текст о ћирилици пишем латиницом

 Прагматично сам одлучио да себи скратим муке: пиши ћирилицом, куцај на латиници!

Илустрација: Драган Стојановић

Текст о ћирилици пишем латиницом. Као и све остале. Кад их завршим, евентуално их конвертујем у ћирилицу или ту радњу препустим колегама из Деска, због чега је мој статус изузетно неомиљен. Не чиним то намерно. Када попуњавам белину екрана на лаптопу или сличној справи, пут од моје главе до прстију који лупкају по тастатури нешто је бржи када пишем на латиници.

Али, када бих текст писао као старовременски писци, оловком или наливпером на хартији – наравно, не мислим на шкрабање по екрану – позвао бих у помоћ стару, добру ћирилицу. На папиру, латиница је за мене поприлична мистерија. Колико пута сам хватао белешке на терену, правећи репортаже или радећи интервјуе, и заиста се не сећам када ми је последњи пут пало на памет да користим латинично писмо. Тешко и да бих се снашао. Направио сам мали експеримент. Узео сам оловку и пробао да брзо и понешто напишем на латиници. Тест је био крајње неуспешан. Наиме, мешао сам слова, понеко је написано на латиници, понеко на ћирилици, што би ужаснуло сваког учитеља. Сличан резултат, дакле никакав, показао сам и при покушају да пишем штампана латинична слова оловком. Укратко, или бих добио кеца, или бих био проглашен за шифранта почетника.

Када треба да ставим свој потпис на било који документ, без обзира на то да ли је написан на ћирилици или латиници, користим искључиво ћирилицу. Зато сам прагматично одлучио да себи скратим муке: пиши ћирилицом, куцај на латиници!

Како објаснити ову подвојеност? Осим инфантилног покушаја да се вадим на то да су оба писма равноправна, те да ту једнакост демонстрирам у пракси, рекао бих да је реч о нечем другом. До појаве компјутера, нисам био лингвистички Доктор Џекил и Мистер Хајд. Али, чекирање у виртуелни свет обавља се тастатуром која је по правилу латинична. Потражите компјутер или лаптоп са ћириличном тастатуром. Озбиљно ћете се намучити. Несвесно, типкањем по латиничној тастатури, или лупањем по њој, ако разумете ову игру речи, постајемо визуелни зависници. Замолимо ли компјутер за ћирилична слова, он ће нам их одмах подарити, али се ту конфузија тек наставља. Посматрамо латиничну тастатуру, док се на екрану ниже елегантна ћирилица.

Александар Апостоловски (Извор: Политика)

Коме је, међутим, до психоанализе када истичу рокови? Касније могу до миле воље да изучавам Јунга. Глобализација је учинила своје и произвођачи ИТ опреме покривају велика латинична тржишта и немају суптилност за прилагођавање ћириличним зонама. Слично је и с мобилним телефонима. Готово да вам је потребан хакер како бисте апарат, продужену руку за излазак у спољни свет, пребацили на ћирилична слова.

Виртуелна реалност и модерна технологија која се претвара у вештачку интелигенцију јачају империјалну латиницу која додатно потискују ћирилицу. Све док се не докопамо обичне писаљке, хемијске или наливпера. Тада рука одбија сваку прагматичност, наметнуту брзину и стечену, програмирану навику. Бранко Ћопић је писао, рецимо, обичном, школском писаљком с малом гумицом на врху, што је била његова претеча компјутера. Одмах би избрисао словну грешку или дотерао реченицу. Писао је ћирилицом, користећи те оловке с гумицом, све док не би постали патрљци. Биле су то незаборавне, магареће године из баште сљезове боје. Ни он, ни Иво Андрић, Милош Црњански или Момо Капор, нису желели да куцају на писаћој машини.

Вероватно су такав начин писања сматрали скрнављењем литературе и увођењем тешке индустрије у књижевност. Ваљда зато после њих није било таквих, великих писаца, без обзира на то да ли су писали ћирилицом или латиницом. Књижевност и новинарство постали су роботизовани. Није ли доказ за то овај текст? Замишљам Бранка Ћопића како отвара лаптоп. И, ту је крај.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Политика, 10. 6. 2020)



Categories: Преносимо

Tags: , , , ,

8 replies

  1. Г. Апостоловић је солидан новинар солидних текстова. Овде се оклизнуо. Физичке тастатуре се праве за одређене језике, само држава Србија не мари за свој државни језик па их ми немамо. Сем тога, већ дуго се производе налепнице за тастере код нас и свако може да своју тастатуру тако прилагоди, ако то хоће.
    Када је реч о виртуелним тастатура, практично свака баба данас зна да у неколико кликова изабере или инсталира српски.
    ЉВЈ

  2. У службеној употреби је ћириличко писмо српског језика. Када би они који производе службене акте (општа држава) извршили јавну набавку физичких ћириличких тастатура, појавио би се конкретан, финансијкси, интерес да се оне праве…. Што каже српски сељак: „Држава д` уради нешто!“

  3. Онај што је скакао салто на Родосу…

    У нашој верзији није опрао ноге.

  4. Старовремски српски писци су писали како су писали – ћирилицом, руком, и то је било, па прошло, а ововремски новинар Апостоловски с тим нема ништа, и о томе пише само да би имао дужи текст. Има се утисак да му је требало тек нешто да истртља о ћирилици латиницом на својој латиничној тастатури држећи се оног: „Добар изговор пара вреди“, па да тако убије две муве једним ударцем: ем да добије хонорар, ем да се “оправда“ за своју духовну лењост и отаља свој посао, па добије и јаре и паре…. Можеш мислити – јадник нема ћириличну тастатуру, па је “принуђен“ да куца латиницом? Ко је блесав да поверује у тај изговор? Ја већ скоро тридесет година немам ћириличну тастатуру, немам ни налепнице за додатак ћириличних знакова на дирке, па ми опет како-тако полази за руком да куцам српском ћирилицом уз дефиницију језика који желим преко дирки АЛТ – ШИФТ, а куцам и на руском, који има тотално други распоред знакова од западне тастатуре (уз употребу пар “пречица“ за убацивање преко КОНТР-АЛТ руских симбола я-й-ы- Щ-ѣ- ю итд.). Не ради се ту код оних који наричу да им “само фали“ да им држава набавља ћириличну тастатуру о томе да је нема – они су неизлечиво оболели од virus iugoslavitis – a, који подразумева вечито куцање латиницом уз евентуалну кукњаву да ето – нема ћириличне тастатуре, па шта ја ту могу, морам да куцам латиницом, шмрк…шмрк…. Шио ми га Ђура, бре!

  5. За “ манекенка “ кројача Ђуре вееелики плус за коментар… Новинарчић који нема ћирилични “ кејборд „, заиста није достојан и вредан да се појављује на @стањествари… Јефтин кичерај александра празносламовског јесте ниво потопљене “ политике “ и малограђанског “ недељника „, нека га тамо, бре !

  6. Зоране Николићу свака Вам част што сте навели своје име и презиме , па таман и да оно није право. Ми бисмо хтели да чувамо ћирилицу, а при томе не смемо да напишемо своје име. Има већ три деценије како се оглашавам у новинама и на интернету поводом одбране ћирилице од Срба под пуним именом и презименом , и још нисам осетио никакве последице. Као да су сви други коментатори министри за културу па се плаше да не наљуте врховног вођу.
    Слао сам своје текстове Апостоловском , као и многим другим, али никада није реаговао. Реаговао је
    ( позитивно ) само др Владимир Димитријевић.
    Пре доласка на власт ДОС-а Политика је радо објављивала моје текстове . Готово по правилу , пошаљем текст факсом данас после подне ,а он прекосутра осване у новинама. Ја сам остао исти , али је Политика прво нешто пожутела, а у задње време и поцрнела. Кад сам пре десетак година организовао седмодневну представу у Кнез Михаиловој , између САНУ и њеног Института за српски језик,тражећи одговорност академика Клајна и проф. др Мате Пижурице због уласка хрватске латинице у српски правопис, позвао сам све главне медије. Кад сам ушао у Политику и предложио уредници рубрике за културу да та новина испрати поменути догађај , гледала ме у чуду као да сам тражио да се друг Тито пресели у Загреб. Ни један медиј није написао ни једну реч, нити показао слику.
    Овај Апостоловски се руга напорима да ћирилица буде макар отворена тема, као што се томе ругала и цела Политика.Тако је она знала да објави текст под насловом „Рачунари ће докусурити ћирилицу“ , иако је тих дана у Београду одржан научни скуп с главним закључком да је ћирилица компатибилна са новим информатичким технологијама. Ја сам јавно предлагао СПЦ да одликује Била Гејтса јер је он вратио ћирилицу из мртвих. Наиме, у време комунизма биле су повучене ћириличке писаће машине из државне администрације , уз истовремени прекид производње нових ( у фабрици „Славко Родић“ у Бугојну ). Али се онда појавише рачунари , чак и са монголском ћирилицом.
    Друг Тито више не влада Србима , сада влада другарица хрватска латиница !

  7. @Немања Видић

    Поштовани,
    Другога и другојачијега имена немам. Истинито је баш колико и лепота и словесност ЋИРИЛИЦЕ, баш колико и Ваше подвижништво и сведочење јединога и јединственога Србскога слова… Свако Вам добро од Бога Сведаротавеља…

  8. @Немања Видић: Драги Немања, ја сам, што се ове теме тиче већ подуже „покојник“ и зато се – само кад ми разна – најчешће злонамерна и тупава лупетања дозлогрде, као што је ово огавног Аполстоловског, повремено повампирим и јављам се под разним „nom de plume“ да збуним противнике, у залудној нади да ће помислити да нас има више, а нема…
    Још како се сећам свих Твојих акција на којима сам и сам (истина углавном из даљине) сарађивао…

Оставите коментар