Слободан Самарџија: Муке председника Русије и Америке

Корени немира су много дубљи и довели су наш свет, очигледно заснован на давно превазиђеним постулатима, у опасну зону самоуништења

Фото: Кремлин.ру

Председницима Русије и САД Владимиру Путину и Доналду Трампу у последње време много шта не иде од руке. Први се суочава са све озбиљнијим падом поверења својих поданика, док другог муче расни немири који се Америком убрзано шире попут серије недавних катастрофалних торнада. Неко би рекао да је узрок томе нервоза која прати глобалну пандемију вируса корона. Ипак, много шта указује да прави корени невоља нису медицинске, већ друштвене природе и да су много сложенији.

Путина 1. јула чека референдум о изменама Устава којима би му се омогућило право да се 2024. поново (практично неограничено) кандидује на функцију коју, с мањим прекидом од 2008. до 2012, обавља већ 16 година. Али, у околностима кад је подршка грађана првом међу њима са некадашњих 76 одсто пала на свега 25 процената, питање је како ће се окончати изјашњавање о овако драстичној промени највишег државног акта.

Хаотично деловање надлежних служби суочених са смртоносним вирусом, пад плата и све већа незапосленост тешко могу да се вежу за ону политику коју је Путин водио од 2000. наовамо, а која је Русију винула у сам врх светских моћника. Истини за вољу, земља није суочена с побуном и демонстрацијама сличним онима у САД, Француској или Хонгконгу, иако је пад запослености и животног стандарда великог дела становништва и овде присутан.

Како би додатно осоколио гласаче, председник је за 24. јун заказао велику војну параду у част Дана победе у Другом светском рату, исту ону која је отказана 9. маја након увођења опште изолације због претње опаке заразе. Подизању морала грађанства могла би да допринесе и информација да је почетком јуна вредност рубље порасла у односу на амерички долар, а то сваком Русу и те како прија.

С друге стране Атлантика, оружје је већ на улицама, иако није заказана никаква парада. Насилна и неоправдана смрт Афроамериканца Џорџа Флојда усијала је атмосферу, па и приморала Трампа да спас потражи у бункеру Беле куће.

Војска и дреге федералне на улицама Вашингтона (Фото: Том Бренер/Ројтерс)

Снимци спаљених кућа и аутомобила, пљачки продавница, људи који падају под мецима, бивају гажени полицијским колима или хапшени само због тамне боје коже вратили су Америку у помало заборављене дане борбе за права оних од чијег јефтиног рада и на чијем сиромаштву опстаје бели део становништва. Не само они најбогатији, већ и они који припадају средњој класи, а који су деценијама уљуљкивани причама о „универзалним људским правима и демократским слободама”.

Како преносе медији, више од 11 милиона Американаца већ је потписало петицију којом се тражи суђење убицама несрећног Флојда. Чувени произвођач коцки „Лего” избацио је из свог програма фигурице полицајаца који спроводе ухапшене. Нема сумње да ће уследити и друге сличне реакције. Ипак, тешко је веровати да ће се много шта у САД променити. Надлежни у Вашингтону то себи неће дозволити. Не толико због чињенице да би они сами могли да буду угрожени, колико због тога што би било каква драстична промена означила и опасан удар на западну цивилизацију какву данас познајемо.

Можда су болештина и увођење изолације као превентивне мере утицали на то да се живци појединаца затегну до пуцања, али свакако нису прави узрок свега што се данас дешава у Русији и САД. Корени су много дубљи и довели су наш свет, очигледно заснован на давно превазиђеним постулатима, у опасну зону самоуништења коју многи неће прећи. Без обзира на то да ли су на тај пут кренули ракетом Илона Маска или босоноги и у ритама.

Владимир Путин ни са једним претходним америчким шефом државе, а током његових мандата продефиловали су и Бил Клинтон и Џорџ Буш и Барак Обама, није толико био политички везан као с актуелним колегом Доналдом Трампом. Питање је колико је томе допринела чињеница да обојица морају добро да се замисле у суочавању с председничком будућношћу. Трамп већ на јесен, Путин за четири године. И све то уз убрзани успон Кине…

Можда после пандемије која је већ однела десетине хиљада живота наш свет и неће изгледати као данас. Ипак, тешко је веровати да ће глобализам и поделе које осликавају савремено људско друштво нестати тек тако. Неће нестати ни оног часа кад број оболелих или умрлих достигне далеко веће размере. Једноставно, то је наш свет, онај у којем смо рођени и који ћемо напустити без шансе да спознамо шта чека оне после нас.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Политика, 8. 6. 2020)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , , , ,

Оставите коментар