Слободан Антонић: Безумне мапе ума

Због Милановићевог протестног напуштања прославе „Бљеска“ грађански Београд пао у транс и само што Милановића није истетовирао на задњици

Слободан Антонић (Фото: Соња Ракочевић)

Мапе ума су наши мисаони претинци за организовање података из света око нас. Посебно су важни за стављање нових дешавања у одговарајући контекст.

Да нешто с нашим мапама ума није у реду видело се недавно по томе како је грађански Београд дочекао Милановићево протестно напуштање прославе Бљеска.

Подсетићу да је председник Хрватске дошао у Окучане на прославу годишњице Бљеска, како би одао „почаст онима који су пали за Хрватску“. Напустио је свечаност јер се, како је објаснио, „један од учесника скинуо у униформу с грбом За дом спремни“.

Због овог Милановићевог потеза грађански Београд пао је у транс и само што Милановића није истетовирао на задњици.

Борис Тадић: „Честитам Милановићу на данашњем храбром гесту отпора усташтву и јасном вредносном опредељењу“! (4.500 свиђања)

Миливој Бешлин: „Гест Милановића врло храбар и врло важан“!

Антонела Риха: „Милановић одржао лекцију свим политичарима у региону“ (3.400 свиђања)

Срђан Драгојевић (на Риху): „Истина“!

Балша Божовић (на Риху): „О да!

Весна Пешић: „Увек неколико корака испред. А постају и километри…“

Ранка Чичак: „Браво!“

Мирјана Малишић: „Ово је прави Председник. Да сам могла гласала бих за њега“.

Значи, дођеш да прославиш етничко чишћење Срба (уз ликвидацију ухваћених стараца, жена и деце). Али, ипак напустиш скуп због нацистичког поздрава. Јер, може НДХ патриотизам, али баш усташлук – ипак смо у ЕУ 2020.

И то је било довољно да грађански Београд умре од среће.

Поука: Србе можеш да протерујеш и истребљујеш колико те је воља. А онда направиш тек један мали гест. И Београд једва дочека да узвикне: „живело регионално помирење“.

Исто је било и приликом последњег полагања венаца у Јасеновцу. Београд је био сав одушевљен што су, ове године, хрватска, јеврејска и српска делегација биле у једној колони.

„Нису више под Богдановићев цвет стизали у неколико колона“, егзалтиран је коментатор листа Данас, „него у смерном поретку добрих ђака неке школе Добра. Главну улогу, по свему судећи, одиграо је нови хрватски председник“.

Међутим, управо те вечери на ХТВ приказан је документарац у коме се слави Алојзије Степинац. То је онај прелат који је уочи Покоља писао: „Шизма (тј. православље) је највеће проклетство Еуропе, скоро веће него протестантизам. Ту нема морала, нема начела, нема истине, нема правде, нема поштења. (…) Најидеалније би било да се Срби (у Хрватској – С. А.) врате вјери својих отаца, тј. да пригну главу пред намјесником Кристовим – Св. Оцем. Онда бисмо и ми коначно могли одахнути у овом дијелу Европе (…) Жалосна је, али изгледа по свему истинита народна пословица: нит у мору мјере, нит у Влаху вјере” (в. овде 352).

Дакле, на дан када се обележава Јасеновац, хрватска државна ТВ слави војног викара геноцидне нацистичке хрватске државе (1941-1945). А актуелни хрватски председник – управо тај који је најзаслужнији за велелепну и светскоисторијску „једну колону“ – познат је по томе што се хвалио дедом усташом и славио Анту Старчевићаутемељивача хрватске идеологије србоцида која је и довела до Јасеновца.

Али, Београд ће, у својој акцији Браво Зоране, све то лепо да гурне у страну. Видеће само оно што жели да види. Као жена коју муж сваки дан туче, а када један дан прескочи, она сва срећна закључи: „Ипак ме воли“.

* * *

Иста прича је и с геноцидном акцијом Олуја. Хрватска сваке године слави „беспрекорно чисту војничку победу“ – у којој је четири пута бројнија и упола млађа хрватска војска, уз обилату помоћ НАТО-а, поразила разоружане и остављене територијалце РСК (нису смели да користе авијацију и ракете, а Милошевићу је стављено до знања да би покрет српских тенкова преко Дрине довео до НАТО бомбардовања; в. овде 163-170).

Парастос Србима страдалим у „Олуји“, 5. август 2019. године (Фото: BETAPHOTO/MILOS MISKOV/DS)

У тој геноцидној акцији, Срби који су преживели Покољ (1941-1945) били су протерани, а две хиљаде затечених цивила је побијено. Тиме је окончана друга фаза троделног плана србоцида: побити, протерати, похрватити.

Геноцид је управо то што се десило у Олуји: побијеш сваког кога се домогнеш. „Честитам Хрватима велику победу“, саркастично је написала Марија Тодоровић, „када је хрватска војска претукла до смрти мог деду Станка Наранчића, из Глине, јер није хтео да напусти кућу, одневши му фрижидер. Имате се чим дичити“.

Из судбине побијених цивила, јасно је да све оно „што је избјегло пред Олујом у ствари умакло испод каме“. А Хрватска сваке године управо то слави.

Дочим, Београд? Већ сам описао менталне претинце у које наша медијска и културна елита смешта Олују: крив је српски национализам који је нахушкао Крајишнике, да би, потом, њихове тракторске колоне „слао на Косово и продавао им воду за 10 марака“.

Ови претинци, као што сам већ показао, почивају на обичним лажима. Народу који је 1941. мирно чекао да га званичници НДХ 1.0 одведу до јама, нико 1991. није морао да објашњава какав ће му бити третман у НДХ 2.0. А „насељавање Крајишника на Косово“ и „флаша воде од 10 марака“ – то су урбане легенде унапређене у стандардне (ауто)шовинистичке алате за виктимизацију Срба (и прећутно скидање кривице с данашње Хрватске).

Ни званични Београд није ништа бољи. Он сваке године жали све жртве, „тихо и достојанствено“. И то је све.

Суседна држава прославља масовно етничко чишћење, масакр заробљених цивила, те завршетак геноцида над нашим народом. А ми – „тихо и достојанствено тугујемо“?

А да помислимо да уложимо неки дипломатски протест због слављења геноцида? Да кажемо да то нећемо више ћутке да трпимо и да ће се њихово некрофилско радовање србоциду морати одразити на наше економске односе? Да поменемо могућност да хрватске фирме третирамо исто као они наше? Да запретимо да ћемо приупитати српске туристе који се спремају на летовање у Хрватску – а да нећете и ви, са својим домаћинима, да прослављате Олују?

Прелазимо преко Олује као да је то ништа. Тако шаљемо поруку охрабрења и другим шовинистима из комшилука који маштају да „српско питање“ реше по хрватском моделу. Јер, нема казне за то.

Уосталом, грађанистички Београд већ има спремљену менталну матрицу у коју ће сместити сваку нову Олују: за све је крив српски национализам.

Као што ових дана рече Иван Виденовић, физичар београдски и некадашњи помоћник министра науке (из Г17): „Црногорци су пета ex-YU национална заједница с којом Срби долазе у сукоб. С нама (Србима – С. А) нешто озбиљно није у реду. Показујемо потпуну неспособност за миран живот у мултиетничким државама у којима нисмо већински народ“. „Ниједно од људских права `нашег народа` у БиХ и ЦГ није угрожено. Угрожено је једино умишљено колективно право да од тих држава правимо Велику Србију“. „Политичари који кажу да ћемо увек бити уз `наш народ` тамо где је угрожено искључиво то умишљено право, исказују претњу да силом одвајају територије суседних држава. Зато је Србија, подстицана у томе Русијом, фактор нереда и нестабилности у региону“ (слично пише и Срђан Пухало).

Србе само протерују, што их се затекне побију, књиге им спаљују, табле им лупају, гробове растурају, цркве им узимају, а децу преверавају… А сва остала права имају – но су Срби неспособни за миран суживот. Не могаше ни с Турцима, ни с Аустроугарима, ни с Рајхом – све њима нешто смета…

Због таквог нашег става, неким комшијама иде вода на уста кад се помене Олуја. „Хрватска је уз подршку свјетских сила искористила повољан тренутак“, објашњавају идеолози унитарне БиХ, и „протјеривањем српског становништва завршила сукоб као грађанска држава, чиме је постигла висок степен политичке стабилности“.

Хрватска – грађанска држава?! Може још неки виц?

А коментатор Радио Сарајева чак директно прети Републици Српској помињањем нових „колона српских избјеглица (…) на тракторима“, уз опаску да ће „са собом понијети дио БиХ само колико се закачи на опанак, ципелу и тракторску гуму“, а „и то је превише“.

Проблем је што исто то из Србије најављује, рецимо, и Павле Радић (Autonomija info), предвиђајући „егзодус Срба из парадржаве РС“, само „буде ли се наставило противбосанско лудило Додика, подржаваног из Београда и Москве“. За ЦГ то љубазно најављује Кишјухас (Danas): „Срби из Црне Горе могли би да приупитају Србе из Хрватске колико је трагично завршила њихова одбрана и заштита из Београда“.

Извор: Autonomija info

Менталне матрице за оправдавање Злочина су ту. Чека се још само Злочин.

* * *

Колико су ове мапе ума безумне види се по томе какав третман у грађанском Београду има Република Српска, а какав Република Хрватска.

Српска је, наравно, геноцидна творевина, а Хрватска нормална ЕУ држава.

Биљана Србљановић је, уз слику књиге Историја Републике Српскенаписала: „прво је био геноцид, а онда `држава` – крај историје“.

Бранислав Јелић се хвалио да у Е новинама „третирамо Републику Шумску као геноцидну творевину“, „парадржаву створену на лешевима људи по којима (данас) некажњено газе њихови џелати”, најавивши да ће њен „рок трајања одређивати правдољубивост читавог демократског света“ (значи: што РС пре нестане, то је више правде у свету?!).

Теофил Панчић Српску назива „гнусном Караџићевом државоликом крастом”, „гломазном цркотином, разјапљеном насред пута”, „’Розмарином бебом’, прекомандованом из пакла међу живе људе”, „нељудским Неместом”, „перверзном творевином без историјског, географског, демографског или било којег другог сувислог утемељења”. Српска, по Панчићу, „нема ’бољу страну’: то је настало путем зла и зарад зла, и у вечном одржавању пламена зла и мржње исцрпљује се његов смисао, и ту помоћи нема”.

А Хрватска? Грађански Београд за Хрватску не дозвољава било шта да се каже. Геноцид? За Јасеновац су криви фашисти, а за Олују Милошевић. Хрвати рушили Југославију два пута? Криви политичари. Бацају Србе у море? Свуда има будала. Славе усташе? А код нас четнике.

Ове менталне матрице су толико погрешне да су просто перверзне.

Најпре, као што је приметио Александар Ламброс, „држава може бити геноцидна творевина на два начина: 1. онако како су то САД или Хрватска; 2. или онако како су то Израел или Република Српска; дакле, 1. држава настала на геноциду, или 2. због потребе да се он спречи – тј. због гаранта опстанка једне нације у условима јасно изражених истребљивачких намера непосредног окружења“.

Српска има везе с геноцидом само утолико што је настала из борбе да Срби не заврше поново у јамама. А Хрватска је створена управо на тим на јамама – иза којих је уследило протеривање и асимиловање.

Ево шта кажу бројке. Срба је 1890. у Хрватској и Славонији било 26%, а у Далмацији 16% (овде ХХVII; овде 150); после Покоља (1941-1945) остало их је 14%, до 1991. пали су на 12%, а после Бљеска и Олује има их тек 2% – али, „90% српске деце у школи похађа католичку веронауку“.

У „геноцидној“ Републици Српској, пак, Хрвата и Муслимана је 17% – наспрам „мултикулти“ БХ Федерације, где је Срба тек 2%. А и у „фашистичкој“ Србији (чак и без КиМ) удео националних мањина је 17%.

Како то да је геноцидној Српској и у фашистичкој Србији удео националних мањина осам пута виши него у еуропској Хрватској и мултикулти ФБиХ? А да није можда неки проблем у нашим менталним матрицама?

У тој еуропској Хрватској, да подсетим, легализован је поздрав Za dom spremni – што је исто као да је у Немачкој нормализован Sieg Heil. Срушено је 3500 споменика антифашистичкој борби у 2. св. рату, а подигнуто мноштво споменика усташкој војсци и припадницима тог нацистичког и геноцидног покрета (овдеовде или овде; да не говоримо о усташким именима улица).

Усташе су, још од 1993, добили државне пензије, а напади на Србе се не кажњавају („нови детаљи напада на Србе у Вуковару: тукли их чекићима и палицама, судац их одбио послати у затвор“).

„Замислите следеће“, пише Ламброс: „У највећој берлинској катедрали држи се миса за Хитлера док испред протествује шачица Немаца с транспарентима на којима опомињу да је то ипак човек који је у гасним коморама побио милион и по Јевреја. Фудбалери немачке репрезентације поздрављају навијаче нацистичким поздравом. На немачким трговима рок групе певају песме с рефреном `чујте бандо Јевреји, стићи ће вас наша рука и у Израелу`. Организоване групе младих Немаца ломе табле с натписима на хебрејском. Немачка држава плаћа пензије нацистичким официрима. Немачка пред међународним судом тужи Израел за геноцид. А Јеврејима се сугерише да престану да помињу холокауст јер ће у супротном Немачка да искористи свој дипломатски утицај у међународним организацијама да спречи израелски приступ“.

Опасна је заблуда да је данашња еуропска Хрватска нормална држава с проблемом екстремизма. Не, она је савремена верзија НДХ онолико колико јој околности допуштају.

Данашња Хрватска је, заправо, ефикаснија од Павелићеве – спустила је удео Срба у Хрватској више него Павелићева НДХ.

Данашња Хрватска личи на нормалну државу – али није. Створена је на троделном геноциду, а њен главни тренутни циљ је довршавање (асимилација, као трећа фаза) и иреверзибилност геноцида.

Смешно је када наши грађанисти кажу да „Хрватска данас и НДХ нису исто“, те да „српски националисти покушавају да спрече развој специјалних односа између Србије и Хрватске“, као што постоје „између Израела и Немачке“.

Немачка је: 1. темељено денацификована и територијално кажњена; 2. изградила културу кајања због геноцида на Јеврејима.

Хрватска није ни једно, ни друго.

Александар Ламброс (Фото: Лична архива)

„Шта би ме убедило у то да се (данашња) Хрватска суочила са својом нацистичком прошлошћу и коначно је се недвосмислено одрекла?“, пита се Александар Ламброс. И одговара: „Убедило би ме:

  1. закон о забрани негирања геноцида;
  2. споменик побијеним Србима у центру Загреба (онакав какав су Немци подигли Јеврејима у центру Берлина);
  3. суочавање с почињеним геноцидом кроз образовни план и програм у хрватским школама;
  4. измештање Степинца из загребачке катедрале;
  5. повраћај имовине свим протераним Србима и омогућавање њиховог повратка;
  6. активна дипломатска подршка Србији од стране Хрватске у свим међународним политичким телима, посебно у ЕУ;
  7. хрватски председник на коленима у Београду – и Папа на коленима у Београду“.

Има ли ичега од тога?

Како, онда, можете данашњу криптоусташку Хрватску да поредите с денацификованом Немачком? И с којим правом је проглашавате за нормалну државу?

Само један карактеристичан детаљ. Ево како је хрватски N1 страним гледаоцима објаснио шта се десило у Јасеновцу: „Ustasha-led camp in Jasenovac in which thousands of Jews and members of other ethnic group as well as Croatian anti-Fascists and democrats were killed“.

Нигде Срба у Јасеновцу?

А Олуја? За N1 Zg то је била „ослободилачка акција“!

Како је могуће да новинари београдског N1 немају проблем с таквим „извештавњем“ својих загребачких N1 колега? То је стога што су менталне матрице београдских новинара подешене на два аксиома: 1. чистимо само своје двориште; 2. српски национализам је најопаснији.

И зато, да се види N1

Скуп подршке телевизији N1 (Фото: N1)

* * *

И последња наша заумна ментална матрица о којој ћу овде да говорим тиче се даљих планова хрватског национализма.

Хрватски адмирал у пензији Давор Домазет Лошо, иначе саветник претходне председнице Хрватске, недавно је изјавио: „зна се да је цела БиХ заправо хрватско краљевство, то је хрватска земља. Хрватска земља је и Бока Которска, све до Улциња“, а „хрватска земља су и Срем, Бачка и делови Баната“.

Грађански Београд на овакве „инциденте“ одмахује руком. „И код нас има будала – ено га Шешељ“, био је најчешћи коментар испод ове вести.

Али, тих „инцидената“ у Хрватској је толико много да слободно можемо да говоримо о доминантној култури. Сетимо се, рецимо, манифестације „Сријем Хрватској“, тврдње Матице Хрватске да су Сријем и сјеверозападна Бачка“ „олако препуштене хрватске територије, и скандалозне чињенице – због које се званични Београд никада није бунио – да Хрватска једну од својих жупанија зове „Вуковарско-сријемска“ (као да ми свој округ назовемо Бачко-барањски; да ли би официјелни Загреб то прећутао?).

То су за нас све „одвојени инциденти“ – као онај када хрватска председница говори о „Војводини и Србији“ као о две „сусједне земље“; или, када говори о радости „цијеле Хрватске” – „од Виса до Купреса“ (а Купрес је у Ливањском кантону, у БиХ); или када министар одбране Хрватске изјављује да је „Хрватска војска спремна на нове Олује“?!

У наше стандардне менталне матрице улази и непрестано потцењивање опасности и непријатеља. Немарно се односима према чињеници да је  уништење Републике Српске и излазак на Дрину следећа етапа хрватског Великог пројекта. Као што је добро уочено, „премда су Хрвати направили етнички чисту Хрватску, и даље им сметају Срби – и сметаће им догод не допру до Дрине и не подбоче се под Београд“ (овде ХХV).

Морамо, најпре, себи да разјаснимо у глави, а потом и да своју децу подучимо, да ће се, ма шта да кажу бео-инфлуенсери, свако попуштање хрватској политици троделног геноцида завршити с неким новим, мањим или већим, Јасеновцем или Олујом.

Не решимо ли се што пре тих сулудих менталних матрица, постоји реална опасност да део нашег народа поново заврши било у камионима за Јасеновац, било на тракторима за Србију.

Слободан Антонић (Фото: Соња Ракочевић)

Хрватска се спрема да, за пар месеци, прослави 25 година Олује. Шта ћемо тим поводом да урадимо? Још једном да седнемо и отплачемо – тихо и достојанствено?

Опрема: Стање ствари

(Искра, 25. 5. 2020)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , , ,

10 replies

  1. Nikome u Sremu ne bi trebao nikakav Milosevic da „podstice“ na pobunu, kada bi npr. Srem trebalo da postane deo i ovakve Hrvatske u EU, a kamoli je neko morao da podstice Srbe u Hrvatskoj pocetkom devedesetih.Oni su preziveli i genocid i maspok, i bilo im je mnogo jasnije sta je Jugoslavija nego Srbima koji se nisu nalazili u „krajinama“, a posebno „Beogradjanima“.Kontinuitet izmedju genocida ’41-’45 i „Oluje“ prosto cine oni koji su preziveli oba i imali ubijene najblize u oba. Pa, ipak, autorova analiza pokazuje niz slabosti.Prvo, autor je davno napustio politicku ravan borbe, okrecuci se kulturi (secanja) (tu je tekst o Koci dijagnoza).Mislim da je Malaparte rekao da su porazeni osudjeni da vode borbe u proslosti.Vise puta sam pisao o mehanizmima izmestanja „identista“ i “ drugosrbijanaca“ u proslost, sto politicku ravan zivota otavlja, prvo deideologizovanu, a samim tim okrenutu pukoj borbi za mobilizaciju stranackih vojski, preko medija i zaposljavanjem.Elem, moglo bi se raspravljati da „kultura“ od Veberovog „Duha protestatizma i etike kapitalizma“ (duh-etika-kapitalizam !!!!) sve do Hantingtonovog sukoba civilizacija, pokusava, teorijski neuspesno, u praksi dosta delotvorno, da stvori alternativu nenadmasnoj Marksovoj krici klasnog drustva.U nasoj politickoj stvarnosti, borba oko kulture je prosto predaja politike i odlucivanja strankama koje su u stalnom sukobu koji zahteva „prevazilazenje ideoloskih razlika“, cime je politika izgubila programsku dimenziju, a time i veze sa sirim sklopovima poput kulture, i svela se na tehniku osvajanja i zadrzavanja vlasti.Otuda u autorovom tekstu domira dimenzija okrenutosti sebi i sta mi mozemo da ucinimo.Ali, avaj, iz navedenih razloga poluge odlucivanja su daleko od kulturnih borbi.

    Ono sto nedostaje jeste sta raditi spolja.Ovako, kako je napisano, „Oluje“ su i dalje moguce, a nase mogucnosti da ih sprecimo nepostojece.Zato se postavlja pitanje zasto nemamo pametniju spoljasnju politiku.Mi zaista stalno govorimo o ujedinjenju, cime stalno impliciramo nestanak susednih drzava.Nije mi jasno zasto se u BiH, oci u oci, ne utvrdi unutrasnje uredjenje koje ce BiH garantovati celovitost, Srbima konfederalni status, (jasno je da mit o „Srebrenici“ ima cilj da Bosnjake vicito drzi u neprijateljstvu spram Srba, ali i mi smo presli preko Jasenovca, a sada se ceo region nalazi u situaciji koja se uporno imenuje kao gubitak i stvaranje identiteta, a zapravo se radi o ugrozenosti egzistencije) cime se Hrvatska direktno izbacuje iz igre i u nekoj daljnoj buducnosti primorava da se ponovo okrene Srbiji.Pisao sam kako BiH sustinski zavisi od Srbije, a ako je zajedno sa njom, onda i Hrvatska automatski zavisi, to vazi i za Makedoniju, ali su nam tu vaznije veze sa Bugarskom, dok u CG verske litije, moraju da se pretoce u gradjanski protest, kako ne bi otisao sporni zakon, vec nesporni diktator.

    Dakle, mi sami sa sobom iz svega ovog ne mozemo da se izvucemo nikakvo „kulturom secanja“, vec stvaranjem pravne drzave i agresivnom diplomatijom koja ce nastojati da BiH celu, CG, i Bugarsku ucini saveznicima i time olaksa i povratak Rusije.Pritom je kljuc BiH, ili cemo je okrenuti nama uprkos Zapadu, ili cemo je predati u ruke Hrvatske, a tim putem krece i CG.

  2. Sto se mapa uma tice one su neobicno povezane sa „kulturom secanja“.’Mapiranje“ vec sugerise neko oprostorenje.Anhri Bergson je razum nazivao prostornim -kategorizacije, seme, dijagrami, sve su to prostorni cinovi, a njihov temelj je oprostoreno – punktualno vreme kojem dominira Sada. O ovome sam vec pisao, pisuci o demonskom i istoriji, mislim na tekst istog autora.Ali, prva veza prostora i secanja, bile su mnemotehnike koje su ucili retoricari, kako bi upamtili govor, a koje su se sastojale od zamisljanja palate u kojoj su smesteni predmeti koji asociraju na delove govora (ovde, mozda, prvi put nalazimo asocijativni sklop kao spoj predmeta, onoga za sta on stoji i setaca kroz palatu (ovo kretanje kroz palatu nije nimalo teorijski neutralno, naprotiv), a koji dominira estetikom).Ova veza prostora i secanja se jos vise osnaznila kada se javio problem sistematizacije i prenosa znanja.Seme, crtezi, tabele, spiskovi – sve je to postalo dominantni oblik saznanja.Tako se iz tog spoja secanja i prostora, izrodila ideja, s jedne strane cuvanja (znanja ili umetnickih dela) za u-buduce, a sa druge strane i samog uma kao prostorno strukturisanog.Sama kultura secanja, nema veze sa secanjem, jer ona nije secanje, vec secanje za-u-buduce, projekcija koja uvek nastaje iz dominacije Sada u vremenu.“Kulturi secanja“ treba to Sada snazno oseceno od proslosti.Zato nekada nisu postojale „kulture secenja“, vec predaja.

  3. Не бих се сложио са Антонићем.
    Сматрам да је Зоран Милановић урадио праву ствар.
    Што више таквих ствари и таквих људи, пре ћемо стићи до мира између браће.

  4. Ко још очекује да грађански Београд ишта добро чини за српско национално биће? Пошто су починили чистку, данашњи грађански Београд чине потомци колега и другара Коче Поповића, за кога је господин Антонић изказао отворене симпатије. Не може се бити Србин и комуниста. Мислим, може, али то је противприродно.

  5. До јуче је било незамисливо то што је Милановић учинио. И то је накаква чињеница. Чињеница је и да је паметније да из Србије долазе охрабрења тога, а не шамари. Суштински Антонић је дубоко у праву. Он није министар спољних послова да глуми дипломату. Сасуо им је истину. Срби треба да знају истину, само не треба сваки пут да је набијају свима на нас.

  6. Када сам прочитао мој коментар, схватио сам да је погрешан. Ове сасвим погрешно називамо грађанским Београдом зато што воле да се тако представљају, а заправо им треба рећи да знамо да су плод семена партизанско-терористичких хорди које су окупирале Београд и Србију у сврху искорењивања српства и православља, да знамо да им је светски газда данас исти као и њиховим прецима и да нам је до њиховог мишљења стало колико до лањског снега. Хајде да се не обазиремо на будале, пас лаје – ветар носи! Предлажем да се више простора да афирмативним текстовима о српској историји, традицији, култури, особинама и врлинама које треба да доведу до обнове нације.

  7. Ткањем, дуборезом, филиграном Заветне мапе срца сваку безумну мапу ума, сваку “ тачкасту “ мапу културе сећања, као мртву, наказну крљушт која нам не приличи, но нас безобличи, скинућемо са себе као красту, као мртвачку пегу… Тек тад се у очи можемо погледати, најпрво са собом, а онда и са непријатељима, може бити, и преко нишана, али ћемо се погледати… И проледати…

  8. Деда Ђоле ако су теби Хрвати браћа онда су ти Срби небраћа,Усташе не могу јер то није лепо пред светом а војна акција која је геноцидног карактера може. ***** ****** ****** ***

  9. Свака част за разложно и пре свега истинито сагледавање чињеница. Наш највећи проблем је у томе што све што је навео Ламброс као пожељни доказ нормалне Хрватске нисмо спровели ни ми сами, не само у Београду него нигде у Србији. Грешимо идаље и тешко нама ако те грешке не почнемо одмах да исправљамо… нека почетак буде да их најпре уочимо!

  10. @Деда Ђоле

    Било би лепо да пољубиш Милановића ** *****
    и тако заједно прославите његову победу.

Оставите коментар