Протојереј Андреј Ткачов: Реч о истини – реч о животу и смрти

Чим си рекао истину и ниси стекао непријатеље, знај да си рекао неистину. Изговорена истина те чини непријатељем половине становништва.

Пројереј Андреј Ткачов (Фото: Соња Ракочевић)

(Сајт прот. Андреја Ткачова, 11. 3. 2020)

Преносимо гостовање протојереја Андреја Ткачова у ауторској емисији Јелене Жосул „Ре:акција“ на ТВ каналу „СПАС“.

Оче Андреј, каква је Ваша реакција на то што се догађа у православном свету? Нема ли осећања безнадежности због тога што је све зашло у такав мрачни ћорсокак?

Немам такав осећај. Имам осећај да Русија, како у црквеном, тако и у политичком, и економском смислу, треба – можда први пут у наше историјско време – да се концентрише на своје унутрашње проблеме и да подигне свој положај у православном свету повећавањем црквености. Такве квалитетне црквености. Ако променимо осамдесет пет посто крштених хришћана који не иду у цркву од потенцијалних у активне хришћане; ако решимо своје унутрашње црквене проблеме или, у крајњу руку, приближимо се њиховом решавању – то ће сигурно повећати специфичну гравитацију православља у Русији, и према томе у свету, и по закону Њутнове физике, тешка тела привлачиће лакша тела.

То јест, морамо решити своје проблеме. А све остало ће се само по себи решити.

Оче Андреј, сматрају ли нас данас у свету највећом православном државом? Шта ви мислите?

– Не знам. Постоји историјско сећање, постоји историјска озлојеђеност. Постоје предрасуде. Постоје разне претпоставке. Јелини, вероватно, размишљају по критеријумима палог Константинопоља. Мали народи могу размишљати по критеријумима повређене млађе браће. Постоји много проблема које психолози морају да разматрају. Због тога се треба својски потрудити на увођењу народа у цркву и уништењу великог броја ствари које нас лишавају статуса православне државе.

Сада стојимо на прагу Великог поста. Када гледаш статистику, код нас осамдесет посто себе назива православним. А придржава се Великог поста – два посто. О чему нам то данас говори? Да ли је то тужна статистика? Да ли саморазобличавајућа?

– Наравно да је она саморазобличавајућа. Лакше је бавити се формалним стварима. Ако будемо званично у вођству по укупном броју крштења и венчања, то ништа не значи. Морамо да схватимо неке ствари. Недавно сам био у Турској, пословно, и тамо сам дознао следећу ствар. У Турској је веома лако умрети. Јако је лако сахрањивати људе. Тамо су државни закони тако направљени да нема ни отприлике неке гробљанске мафије. И јефтино је, иде на рачун државе. Тамо се од људи захтева само да се окупе у џамију и помоле се. Човек нема никакав терет када му се у породици догоди несрећа. И ја мислим, где је „света Рус“ наша, ако је код нас сахранити човека страшније од било чега другог? Људи, ако ни због чега другог, не желе да умру јер то значи да ће натоварити на своје рођаке ужасне невоље. Огроман новац, огромни проблема, хрпа папира, и крвопије на сваком кораку. Зашто је Турска боља од целе наше огромне Русије? И таквих примера има много. Само проклети абортуси колико коштају. Зато, због чега дувати мехуре или надувавати образе? Треба се бавити својим моралним животом. Чистити те Аугијеве штале руске стварности.

Оче Андреј, јесте ли Ви спремни да данас назовете Русију, руско друштво, православним?

– Зависи на шта мислите. Сваки термин захтева тумачење, и да и не. Наравно, да. На пример, ако снимате филм о крштењима у водама наше земље, онда наравно да! То је тако позната слика која се може било ком странцу показивати. Ево вам Свете Руси у свом сјају! Народ се баца у хладну воду! Сви се крштавају. Ух! Добро је, и отрче се угреју. Све је јако лепо. Али ако целу слагалицу сложите, слика ће бити с великим рупама.

А ако један другом кажемо истину. Признамо и коначно одредимо дијагнозу. Назовемо ствари својим именима, и испадне да је код нас и та два посто тешко окупити. Људе који стварно живе црквеним животом.

– Њих никада није било много. Не треба себи цртати некакву илузију. Ми смо увек имали јуродиве (…) А зашто су они били потребни? Они су били принуђени на најцрквенији живот као војници против формализма. Они су будили народну савест, почевши од цара, који се само јуродивих и бојао. Иван Грозни се бојао само јуродивих. Све остале је на колац набијао, а јуродивих се бојао. Зашто су постојали ти људи? Зато што је било сувише много лицемерја и фанатизма. Од чега је раскол кренуо?

А да ли код нас данас има јуродивих? Где су они? Где се данас могу наћи прави јуродиви?

– Тај који за своје право да говори истину плаћа својим некаквим крстом. Трудом. Јуродиви се дању смеје свету, али ноћу плаче због њега. За њега ће свет преко дана бити предмет исмевања. Пљуваће га, не боји се никог. Али он се ноћу моли за исти тај свет. Ето тај, који се ноћу моли, а дању грди – то је јуродиви.

А да ли Црква данас треба да разобличава, да назива поименце корупционаше, лопове, подлаце?

– Не знам да ли баш „поименце“. Имена нека тужиоци прозивају и судије. Али Црква која не разобличава није Црква. Црква уопште није Црква ако она све милује по длаци и боји се да писне против новинара, против главних медијских фигура друштва. Против олигарха. Црква је дужна да говори истину. А истина има такво двојако дејство. Као што апостол Павле пише: „Иста реч коју изговарамо за једне је мирис животни на живот, а за друге смрад смрти за смрт“ (уп. 2 Кор. 2,16). Ништа нарочито не говори Павле. Једнима једно, другима друго. Он свима говори исто. Али, једни у тим речима чују благоухање живота, а други смрад смрти. Ето ти и разгобличавање. Чим си рекао истину и ниси стекао непријатеље, знај да си рекао неистину. Изговорена истина те чини непријатељем половине становништва.

Оче Андреј, ако говоримо о појачавању гласа Цркве у друштвеном простору… Сада сви разматрају уношењу Бога у преамбулу нашег Устава. Шта ви мислите, какве стварне резултате, не просто номиналне, то може дати?

– То је потпуна промена свести. Бог, сакривен у орман до тренутка када треба свећа да ми се упали да бих оздравио, то уопште није Бог. То није вера. И нека људи сличног типа себе назову безбожницима и искрено то признају. Бог је тада кад је испред целе планете. Он је на челу. То јест поставите Бога на главно место, и све остало ће стати на своје место. Тако је говорио блажени Августин. Устав је главни закон земље, у којој су деведесет посто хришћани – крштени, а остали муслимани – такође верници. Сви муслимани ће вам рећи: „Бога ставите у преамбулу, у први план, и готово.“ Нема никаквих питања. То само наши. Непријатељи Бога су руски људи, и притом крштени у детињству. Ако желимо да овај не краде, онај да ради, да путеви не буду са рупама, да у продавницама буде свеж хлеб и укусно млеко, поставите Бога на чело. Иначе ништа неће успети. Колико дуго се може сркати совјетска супица?

Протојереј Андреј Ткачов (Извор: Снимак екрана)

А свест људи? Ево, рецимо, предграђе Саратова, локални тинејџери који седе на спортском игралишту и пуше, рецимо… Кад они схвате да је у уставу Бог, шта ће се код њих променити у свести?

– Не. Тинејџери који пуше у предграђу Саратова дознаће све то од одраслих. Преко измењених одраслих. Уопште, треба да оставимо бављење децом, у неком смислу. Треба се бавити одраслима. Не треба се бавити сваким војником. Треба се бавити официрима. Затим ће се васпитани, образовани официри позабавити војницима. Поставиће их на своја места. Тако је свугде. Треба се бавити родитељима, а не децом. Ако су родитељи до пола погинули, таква ће бити и деца. И у школи их нећемо исправити. Због тога, тинејџери који пуше у предграђу Саратова ће за две-три године, после постављања Бога на чело свих процеса, дознати о томе према измењеном друштвеном животу. Онда ће их тата, који се покајао, или мама, која је дошла себи, или шеф одељења за децу у полицији, који ће се за њих забринути, поставити на место.

Да ли треба било шта променити у нашем закону? Забранити абортус? Или још нешто?

– Можда. Недавно сам дознао да у нашој земљи број опорезиваних врачара, парапсихолога, шамана и других глупости жигосаних у Библији премашује неколико пута број свештеника Руске Православне Цркве. Ето вам портрет Свете Руси. Ту нечистоћу би требало истерати поганом метлом. Са државних канала. С телевизије. Погледајте само шта раде наши државни канали? Тамо ништа не може да се гледа. То су моћне полуге за промену свести, које само то и раде, показују хи–хи, бла–бла. и ништа више. А новац огроман троше. Само на хи–хи и на бла–бла. Страх Божији се не рађа одмах, и не код свих истовремено. Али признати да Бог постоји, то је неопходно ради савести народа. Зашто Ирци то могу да раде? Грузини могу?! А Руси не могу.

Ето баш у вези са Европом. Многи говоре: „Ето, молим вас, европске земље. Код њих у уставу и у законима у многим земљама је поменут Бог, али притом у Шпанији постоје геј бракови. То их није спасло.

– Да, да. То је процес кретања уназад. Ускоро ће Скандинавци скидати крстове са својих застава. Сви га имају. „Нордијци“, Швеђани, Финци имају крстове на заставама. Још увек. Али су већ далеко отишли. Нису им више потребни. А нама управо сад то и треба. Погледајте шта Американци пишу на долару, да они у Бога верују. Нико да писне о томе. Нико се не жали. Сви то користе. Свима се свиђа. На долару пише да Бог постоји. О чему даље да причамо?

Оче, Андреј, али ево Сједињене Државе, на пример. Многи социолози религије кажу да је америчко друштво много религиозније него руско.

– Изузетно религиозно друштво. Молили смо се, и ја ћу се молити: „Господе, благослови Америку.“ Тамо је свуда Исус. О, Исус! Исус. Марија. Недавно сам гледао филм о педофилском конфликту у Бостону. Новинари су начели педофилску тему у Бостонском свештенству. Тамо у Бостону има десет хиљада свештеника католичке цркве. Само у Бостону с предграђима. Ја не знам колико хиљада свештеника има код нас у Москви, али сигурно не десет. То је престоница наше домовине. А Бостон није ни престоница. То није Њујорк, ни Чикаго, ни Сан Франциско. Они свега тога имају довољно. Американци су изузетно религиозни. Они, наравно, нису православни. Они нису ни католици, иако католици тамо чине већину верујућих хришћана. Али ми од њих можемо нешто научити. Само у Лос Анђелесу има 48 религијских радио станица. Они имају и конзервативце и либерале. А код нас у целој земљи – две-три.

Ето шта је религиозност. Она је код њих распрострањена.

Опоненти ће нам рећи: „Опет ви о томе. Код нас је Црква од државе одвојена.

– Шта ће нам безбожници казати? Безбожници нека се у огледало погледају и постиде. Још да их слушамо. Нама су владали седамдесет пет година безбожници. А пре револуције 200 година су подривали наш живот безбожници. Револуција се и одиграла после двестогодишњег подривања нашег живота од безбожника. И ми да их слушамо.

То јест – Црква треба да испољава строгост?

– Кад се ради о истини – стилистика има најмањи значај. Човек мора да довикне до опонента, ако хоћеш да га спасеш. Ево, на пример, човек прелази пругу са слушалицама. А воз долази. Мора му се викати из све снаге. Са свим гадостима. Да би погледао: „Зашто онај тип виче? Шта хоће?“ – „Долази воз! Скачи у страну!“ Мораш довикати до човека. А ако ја кажем… па добро, он има маму. Нека она виче. Као… зашто бих ја дерао себи грло? Срамота је на улици викати. Ето због таквих ствари гину људи. Реч о истини – то је реч о животу и смрти. Ту се не ради о личном избору: „Хоћу – нећу, да ли има Бога или не – то је моја лична ствар.“ Ради се о твом вечном животу или о смрти твојој вечној. А тамо где се ради о животу и смрти, тамо је начин на који говоримо на последњем месту.

Толерантност – то је реч која вероватно не треба да постоји.

– Толерантност је знак равнодушности. „Ти ради тако, а ја овако. Баш ме брига за тебе. Само ме не дирај, и ја тебе нећу дирати. Иначе ћу написати пријаву против тебе у полицији.“ А неравнодушност – она уме и да се моли, и да плаче, и виче. Она уме све.

Оче Андреј, Ви вероватно имате прилике често да чујете да је Црква дужна да буде љубазна, она треба да буде удобна, комфорна. Она не сме себи да дозволи грубе изразе у проповедима пастира. Који је Ваш одговор на „наруџбу“ тог типа?

– Црква ништа никоме није дужна. Љубазан нека буде вратар у хотелу, где сте платили за собу. Ако нисте платили за собу, чак ни вратар није дужан да буде љубазан. Он ће с вама ипак бити толерантан и културан, али никако не и љубазан. И ту вратарску етику, етику „шта бисте желели?“ људи би хтели и Богу да наметну. Нека Бог стоји у углу с пешкирчићем преко руке и чека моје наредбе. То је чисто психологија старице поред разбијеног корита (руска бајка – прим. прев.). Њој није довољно ни корито, ни кућа од тесаног дрвета, ни од камена. Њој је, на крају крајева, мало и стара племкиња да буде. Она хоће да буде и владарка мора, и да има рибицу која јој испуњава жеље. „Поставите Господа у угао и нека ми он извршава жеље. И нека ме не грди, пошто сам јако грешан!“

Протојереј Андреј Ткачов (Фото: Соња Ракочевић)

Кажу ми: „Кад чујем да свештеник грубо говори о својим парохијанима, оптужујући их за грех блуда, не желим да идем у такву Цркву. Он мене одбија од Бога и од Христа.“

– Хајде да питамо тог човека – да ли он уопште често иде у цркву? Можда он уопште туда и не иде? Онда је то сувишна реторика. Истину треба рећи човеку. Зашто се развратнику не сме рећи да је развратник. Зашто се лопову не сме рећи да је лопов. Зашто треба убиство детета у утроби називати медицинским одстрањивањем нежељене трудноће? Зашто замотавати у такве поједностављене формуле грех који вапи ка Небу? Тако је и овде. Ах, вређате се! А није вас уопште срамота да је цео ваш живот филијала јавне куће. Да је сексуална тема постала главна тема у свим шљаштећим часописима. Да о сексу само и разговарамо. Фројд је маштао: „Чим слободно почнемо да разговарамо о сексу, све неурозе, психозе и слична психичка растројства ће ишчезнути.“ У ствари ми већ сто година говоримо само о сексу, а неурозе и психозе се само увећавају и увећавају. То није тај пут. То је лажни пут. Ми живимо у развратном свету. Нема ниједног филма без голотиње. Само су цртани остали без сексуалних тема.

А шта с тим што Црква треба да говори језиком љубави, милосрђа?

– Па не треба она тако да говори. Скалпел је у рукама хирурга – то исто није инструмент љубави. Крв цури, цео његов мантил је испрскан. Он човека сече. Али он није садиста, он хоће да га излечи. Ето, љубав води човека. Сав испрскан крвљу хирург, ако је пацијент спасен, он с њим води љубав три сата, и онда скине маску и сруши се од умора. А онај устане за два дана. То је слика љубави. А то што називају љубављу ти људи, прељубници и прељубнице чињеничне… Претерана тежња ка вербалној нежности – то је знак блудне душе. То Јован Лествичник каже. Блудници, на пример, воле да плачу. Они су сентиментални. По Јовану Лествичнику, то је знак блудне душе. Они не плачу због греха, већ плачу на ситнице. Они су претерано нежни. Ах, немојте преда мном о томе говорити! Иако, у принципу, све то знају. И живе развратно. И то их не вређа. Таква је наша слика. Они су такви фасадни човекољупци. А унутра, иза фасаде код њих – ој, ој, ој… Такве ствари се одвијају.

Отац Андреј, а немате осећај да данас уопште немамо никакву стварно чврсту православну мирјанску јавност? Постоје пастири, а баш мирјани – просто ни под лупом их не можеш наћи.

– Да. Имам такав осећај, да немамо довољно активних, мирних, чврстих, самоуверених, нормалних православних мирјана. Они могу бити на било каквој дужности. То могу бити државни чиновници. Могу бити продавци. Молери, зидари, баштовани, пчелари. Могу се сакупљати у нека братства просветног карактера и добротворног карактера. Или да обилазе болеснике. Братства литургијског карактера. То нам недостаје. Недостаје онога, што се на Западу назива „апостолство у свету“. Када мирјанин поред свештеника узима на себе апостолски труд за ширење јеванђеља. Код нас тога још увек нема.

А зашто? Шта мислите?

– Па обогаљени смо двадесетим веком. У двадесетом веку руски народ је требало да нестане неколико пута. У најмању руку два или три пута је требало да нестане. Због унутрашњих репресија, ратова и свих осталих друштвених експеримената. Нас скоро да нема. У тренутку распада Савеза скоро да нас није било. У нашим главама је била каша, и још је на нас села стварност у виду дивљег капитализма. Замало да не издахнемо четврти пут у двадесетом веку. Шта још од нас хоћете? Једва смо преживели.

Протојереј Андреј Ткачов (Извор: Снимак екрана)

Осврћући се око себе, какав бисте могли дати савет онима који нас сад слушају. Нису остали равнодушни после нашег разговора и желе нешто да учине, да промене. На неки начин да створе православну друштвену организацију. Да развију грађанску активност. Шта је потребно? Да ли имате неке рецепте?

– Да. Имам један рецепт, који ће деловати увек. Док је света и века. Док Христос не дође да нам суди по Другом Доласку. Ако хоћете нешто да учините, почните од свог молитвеног учвршћивања у цркви. Ако до сада сваке недељом не идете у цркву, као што су два пута два једнако четири, онда је рано било чиме да се бавите. Када то постане органски део вашег живота, када црква буде тако неодвојива од вас, као ваша кожа, онда можете полако да се бавите нечим. Организационим пословима. Просветитељским послом. Издавачким послом. Пре тога не мрдајте. За почетак – недељом у цркву. Литургијска обнова народа мора наступити. Покајно-молитвена. Кроз Литургију. А свештеницима је још Исаија рекао: „О, ви који благовестите о Господу! Немојте умукнути“ (уп. Ис. 62,6). То нису моје речи. То су речи пророка из Старог Завета. А све остало ће се догодити. Најгоре је да се човек тресе од недоумице: „Шта да се ради? Шта чинити? Шта да почнем?“ Ништа не треба почињати. Седите тихо. Ваша снага је да седите тихо. То је такође Исаија рекао. Седите тихо, отворите псалтир. Седите тихо, отворите књигу Постанка. Седите тихо, размишљајте да у недељу треба отићи у храм Божији. На почетак службе. И не изаћи пре него што пруже крст да се целива.

То јест, када машташ о неком великом делу, да измениш живот свог народа…

– … то су блудна маштања горде душе. Тако је Тихон Задонски говорио о томе. „Горди маштају цео свет да преокрену, а сами с дивана не могу да устану“. То су блудни снови горде душе. Почните од малог. А, узгред, мајка Тереза из Калкуте је говорила: „Ми не можемо да чинимо велика дела. Заборавите на велика дела. Све што можемо, то је да чинимо мала дела, али с великом љубављу.“

… уметност малих корака…

… јако добре речи. Заборавите на велика дела. Чините мала дела, али с великом љубављу. Могу се прихватити те речи као упутство за деловање.

То јест, планирати и сањати да се преокрене свет… Не треба?

– То је гордост. Маниловштина. Духовна маниловштина (Манилов – један од ликова Гогољевих „Мртвих душа“ – прим. прев.).

А сви бизнистренери саветују да се то ради. „Сазнај своју мисију у свету!“

– То је да вас насамаре и да вас опељеше. Плати ми триста долара за лекцију, и ја ћу ти испричати како да преокренеш свет. Онда још триста плати – и још једном ћу ти испричати. Кад ми даш све паре – преокрећи свет, а ја одох. Тако глупаке насамаре.

То јест, овако или онако, али пре свега, под један – то је лична дисциплина?

– Под један је то да је Христос васкрснуо и васкрсење (рус. воскресение – недеља – прим. прев.) мора бити у цркви. Ако не читаш Васкрслог Господа сваког васкршњег дана, онда ниси никакав хришћанин. Молитвено-покајна дисциплина и литургијско уцрковљење.

Управо наступа Велики пост. Да ли бисте могли да дате нашим гледаоцима главни савет за Велики пост. Треба ли изабрати некакву главну унутрашњу страст и проблем, и са њом се највише у ове дане борити?

– У информационом свету треба пре свега ограничити количину информација пред очима. Што је могуће мање седети пред екранима. Телефон исто подесити. и то је све. И то ће бити главни посао за време Великог Поста. Прочитати Јеванђеље онима који га нису читали. И научити напамет барем пет-шест-седам-осам псалама. Сваке недеље бити у храму. Електронске справице сматрати главним непријатељем.

Све остало је ситница. У кобасици данас нема меса.

Са руског посрбио: Светозар Поштић



Категорије:Посрбљено

Ознаке:, , ,

1 reply

  1. Запитаност, под чијом надстрешницом (кровом/кишобраном) је ко — свеприсутна је.

    У свакој земљи, по свакој сфери, 

    један текст на руском, занимљив и актуелан, овде, 

    http://katyusha.org/view?id=13962

    …»Сила «крыши» наших героев действительно велика, так как бывшего директора направления сделали спецпредставителем Президента России, а он не возразил — зачем мне магистр, проученный в Манчестерском университете (1998–1999). Спецслужбы проявляют удивительную куриную слепоту. Тех, кто хотел пошалить бомбочкой в одном городе, или напасть на школу, умеют оперативно раскрыть и прикрыть, хотя те не трубят на каждом углу о своих планах. А эти откровенно проповедуют планы уничтожения целой страны и превращения её бывших граждан в чипированных биороботов, а спецслужбы ими почему-то не интересуются. У нас Президент и спецслужбы слепы или разделяют планы этих деятелей?…»

    „В 2017 году“, 1960 г. 

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s