Душан Оморац: На Сремском фронту погинуло више од 120.000 војника

Главни разлог Брозовог одбијања Толбухинове сарадње је постојање уговора с Вермахтом, који су 1944. потписали Коча Поповић, Владимир Велебит и Милован Ђилас

Фото: Дејан Цветиновић

У животу има небројених годишњица из разних области човековог делања (рат, наука, спорт, политика и др.). Једна од њих из наше блиске ратне прошлости, јесте 75-годишњица пробоја Сремског фронта, 12. април 1945. године. Нажалост, наши, и електронски и штампани медији су једноставно тај догађај прескочили, као да се није ни десио. Хвала г. Грубору што је његов напис („Политика”, 5. мај) подсетио на тај значајан датум. Као син народног хероја, узимам слободу да неке неистине у његовом  тексту, а у вези с бројем погинулих на Сремском фронту, исправим. Одавно су нам званичници, цивилни, војни и политички сервирали да је за шест месеци, од октобра 1944. до априла 1945, изгинуло само 13.400 бораца. Ако је за вајду, доста дуго смо трпели ту ноторну лаж, која једном за увек мора да се избрише из наших сећања.

А права истина је да је по званичним подацима кроз Сремски фронт током шестомесечног трајања прошло 240 хиљада наше српске младости. Такође, по званичним подацима, губици су за то време износили 50 до 80 одсто наших бораца. Према томе, по званичним извештајима о броју  наших младића погинулих за време трајања фронта и губицима (опет по званичним бројкама), проста рачуница нам казује да је Сремски фронт „прогутао” више од 120 хиљада војника. За Сремски фронт сам сазнао од своје мајке Милице, још док је он био у пуном замаху. Као жена народног хероја, одмах по ослобођењу, октобра 1944, изабрана је у Иђошу (Кикинда) да води месну организацију АФЖ- а. Мој отац Миливоје, такође и њен колега учитељ, као члан партије положио је још августа 1941. свој млади живот, заједно са својим саборцима Жарком Зрењанином и Тозом Марковићем на олтар социјалистичких идеала. Као председница АФЖ-а, своје политичко-идејно деловање заменила је с чланицама организације практичним радом: штрикање рукавица, чарапа и џемпера за наше српске младиће који нису били опремљени за зимско ратовање, јер је логистика новоформиране Југословенске армије била врло слаба.

И на крају, једно врло важно питање. Зашто нам нису помогли Руси у сламању Сремског фронта? Ево одговора. Славни Маршал Толбухин, који је водио трупе Трећег украјинског фронта у ослобађању Београда, предложио је нашем врховном команданту Брозу из Кумровца наставак операције према западу (Загреб – Љубљана) заједничким снагама. Тај Толбухинов предлог наш главнокомандујући је глатко одбио, с главним мотивом да нашу земљу треба да ослободи наша армија, и да је она за то сада способна.

Међутим, главни разлог Брозовог одбијања Толбухинове сарадње је постојање уговора с Вермахтом, који су 1944. потписали Коча Поповић, Владимир Велебит и Милован Ђилас. У Уговору је децидирано стајало да снаге НОБ-а, касније Југословенске армије, неће изводити никакве офанзивне операције на западном делу фронта на релацији Београд – Загреб, пошто је то била једина комуникација којом се извлачила главнина снага групе армија Е, које су се повлачиле из Грчке и с Блиског истока. Зато је Сремски фронт толико дуго трајао, а ту његову дужину платисмо нашом српском младошћу. Последице осећамо и данас. Ето одакле нам бела куга.

Душан Оморац,
професор у пензији,
Београд

Опрема: Стање ствари

(Политика, 22. 5. 2020)



Categories: Преносимо

Tags: , ,

9 replies

  1. Овај податак не зна велика већина наших грађана.Хвала Вам професоре

  2. Покушао сам да приложим све жртве Сремског фронта, али се попут Јасеновца, Козаре, познатих битака, јави проблем да нису сви пописани као погинули на овом фронту већ и по месту погибије, код Шида, код других места.
    На око 25 хиљада Срба из Србије, свих старих у просеку око 19 година, који су чинили више од 90% жртава на овом фронту сигурно јер било и три пута више рањених, па је то око 100 хиљада укупних жртава, погинулих и са последицама рата.
    http://www.makroekonomija.org/0-miroslav-zdravkovic/centralna-srbija-u-drugom-svetskom-ratu-statistika-stradanja-po-opstinama/
    Када овој жртвованој младости додамо око 60-70 хиљада страдалих од Озне, долази се до готово 100 хиљада погинулих (+ четници ликвидирани од Јасеновца до Блајбурга, више од 100 хиљада).
    Бела куга са Сремским фронтом нема никакве везе. Она је била последица наглог пресељења сеоског становништва у градове, а по угледу на друге земље Источне Европе након 2000, може се решавати стимулативним мерама пореске политике.
    Пописани Оморци страдали у Другом светском рату:

    Mali Iđoš Mali Iđoš Omorac (Božidar) Milivoj, rođen 1909. Srbin, ubijen 1941. u zatvoru, Kikinda (0779009007)
    Beograd-Stari Grad Beograd-Stari Grad Omorac (Rafailo) Anica, rođena 1888. Srpkinja, umrla 1944. prilikom borbi ili bombardovanja, Beograd (0871022055)

  3. Уз велике муке сам, као страни држављанин,преко дипломатских веза почетком 80-тих година добио могућност да у Историјском Архиву ЈНА покушам да добијем увид у питање о улози трупа генерала Врангела у чувању граница Краљевине СХС (што је било привремено, и по уговору од 1921-1924 г.)… нисам нашао ништа. Ти ЈНА-историчари појма нису имали, знали су, као папагаји само да рецитују “податке из НОБ-а“, и у својој архиви нису могли да нађу оне податке (које сам годинама касније нашао у САД, у Стенфордском Универзитету – Вилсонов Архив/Архив генерала Врангела), али – поента је у овом: дали су ми, пошто су чули да су се неки тамо “белогардејци“ борили на немачкој страни, и заплењене микрофилмове војне архиве Вермахта које сам из мање-више досаде прочитавао, али ме је убрзо досада прошла, јер сам видео ствари које годинама раније, као београдски гимназијалац 50-тих година, и то још заинтересован за историју, никако и уопште нисам могао да сазнам. У тим 50-тим годинама су нам, до повраћања, комунистички властодршци филовали главе својим “херојским офанзивама, неретвама, игманима и сутјескама“. Међутим, подаци из Вермахтових микрофилмова су ми показивали да Вермахту крајем 1944-почетком 1945 г. у потпуно уредном, планском повлачењу трупа из Грчке, преко западне Србије/источне Босне, Титови партизани – односно његова новопечена редовна војска уопште нису сметали… Вермахт се уредно, са свом техником, повукао из Грчке, прешао Саву у НДХ, појачао линију одбране (Сремски Фронт) – а Титова војска: ништа…
    Наравно, “ослободиоци“ Србије су у тај мах били заузети важнијим стварима: крвавом консолидацијом свог “ослобађања“/окупације Србије… После тога су, натенане и плански – пошто су побили добар део очева, мобилисали синове – гимназијалце и студенте Србије, и послали их плански на Сремски Фронт да тамо изгину. Логично – они би им само касније сметали у послератним годинама “петољетки, обнове и изградње“. И – тако: Чича Мича и готова прича… Господин Оморац је у суштини, потпуно у праву. Питање је само да ли још увек у Србији постоје сачувани ти микрофилмовани подаци у …. Бог те пита којим архивама које су преживеле, и да ли ће се наћи неки историчар да се мало удуби у то незгодно питање.

  4. Uh,Profesore,dobra Vam ova konstatacija:Imali ugovor da ne napadaju.
    Pa cekaj, ako probijaju front, kako onda ne napadaju. A ako ne napadaju kako onda
    probijaju front i ginu.
    Izgleda svi ucise istoriju iz Samardzicevih Pogleda i to na malom odmoru.
    I poginulo samo 120 hiljada. Zasto nije bar 1 2oo hiljada, licilo bi vise na
    Vuciceve govore.
    Aman!
    Makar i u penziji,valjda bi se trebalo drzati osnovnoskolske logike!

  5. (Међутим, главни разлог Брозовог одбијања Толбухинове сарадње је постојање уговора с Вермахтом, који су 1944. потписали Коча Поповић, Владимир Велебит и Милован Ђилас. У Уговору је децидирано стајало да снаге НОБ-а, касније Југословенске армије, неће изводити никакве офанзивне операције на западном делу фронта на релацији Београд – Загреб, пошто је то била једина комуникација којом се извлачила главнина снага групе армија Е, које су се повлачиле из Грчке и с Блиског истока.)

    Хвала професору Душану Оморцу на овом чланку. Значи, да је транспорт групе армија Е обављен брже, и Сремски фронт би трајао краће и са мање жртава на обе стране. Сада се поставља питање, коме је Валтер из Сарајева више помогао. Да због диверзија са горивом за транспортна возила и тенкове, није одложен пролаз ове армијске групе Вермахта, Сремског фронта можда не би ни било. Немци су журили да зауставе савезнике са обе стране у самој Немачкој.

  6. Мала грешка уговор који су партизани потписали са немцима је март 1943г. То су такозвани мартовски преговори.За Симеона Закланог Како су их нападали кад је сремско фронт пробијен истог дана када је Црвена Армија заузела Беч и завршила опкољавање Берлина.Немци и Усташе су се у реду повукли без да су их силне паризанске бригаде по Славонији ,Хрватској нешто много нападале.

  7. Колико видим ова аргументација је таман иста као и бољшевичка. Верујте ми на реч. А где су докази за те тврдње?

  8. Profesore, svaka čast na vašoj profesuri, ali, na koje se to izvore pozivate? Ne videh ni jednu referencu, osim vašeg osnovnoškolskog navođenja da je ovaj ili onaj nešto potpisao? Gde je dokument? Gde je arhiv u kom ste to pronašli? I vi ponavljate teze Miloslava priučenog istoričara o tome kako je razularena partizanska banda na čelu sa srbožderom Titom i ostalim Srbima iz njegove pratnje upali u Srbiju i pobili 50 do 70 hiljada srBskih poštenih domaćina i industrijalaca. A vi idete i korak dalje: pobili su ih da bi mogli sinove junoše da im pošalju na Sremski front!!! Ajte molim Vas, profesore, uozbiljite se. Ili je tekst primeren novom trendu svrstavanja antifašista pobednika u fašiste gubitnike? Naseli ste ko dete kad mu ukradu lizalicu, ovo je samo pričaonica zvana Facebook. Ko ovde nešto prihvata za ozbiljno?.

  9. Od komunjara samo vise lazu antikomunjare,rece jedan pametan.
    Komunisticke lazi ne bi pojeo pas s maslom,a antikomunisticke ne bi ni s maslom ni medom.
    Sjetili se majstori da dobiju bitke koje su izgubili prije sedam decenija.
    Ali,prvo su cekali nekih 30 godina da budu sigurni da se odnekud ne pojavi Titina avet.
    Toliko o njihovoj hrabrosti.
    Sad bi da su u pobjednickoj koloni,a da se klanjaju Svabovima.
    Sad bi da su antifasisti,a da su protiv Crvene Armije.
    Sad bi da su monarhisti,a njakave kralja ne zna srpski-poslije 30 godina zivota u Srbiji.
    Sad su protiv NOB a u partizanima bilo bar 85% Srba.
    Pa su sad Bosnjaci antifasisti,a bilo ih 3% u Titinoj vojsci.
    A sto ne: kad NOB nije vasa,jes nasa.Kad stecci nisu vasi jesu nasi.Kad Ljiljani nisu vasi
    jesu nasi.
    Nikad mi iz nase kaljuge necemo ispuzati.

Оставите коментар