Фахковидиоти немају храбрости да признају да су учинили нешто горе од серијског злочина: направили су низ грешака

Бранислав Ристивојевић (Фото: Јутјуб)

Једном од најважнијих од ових друштвених аспеката масовних заразних болести Филип Стронг је 1990. године дао име које је више него успешно преживело пробу времена: епидемијска психологија. Проучавајући последице великих заразних болести кроз људску историју закључио је да сваку епидемију нове, изненадне и непознате заразне болести прате и три социјалнопсихолошке епидемије: а) епидемија страха, панике и сумње; б) епидемија морализације болести и стигматизације, в) епидемија акције и деловања. Оне се шире комуникацијом са човека на човека често и брже од болести и последице су им тешке јер чине зараженог социјално дисфукционалним. Као нарочите одлике њихове природе треба истаћи да имају снажнији потенцијал од саме болести: она напада само одређене демографске слојеве у друштву док социјалнопсихолошке епидемије нападају све без разлике. Затим, оне зависе не од снаге саме болести коју прате, него од снаге неизвесности која њу прати. Поимање и доживљај болести код људи им даје обим и енергију. Чак и слабе заразне болести ако су нове и непознате могу изазвати снажне социјалнопсихолошке епидемије које изазивају потпуну дезоријентацију народа.

Епидемија индивидуалног или колективног страха и панике је прва која избија, креће се у таласима, у правилу брже, а често и јаче од саме болести. Што више људи поставља рационална питања у вези са болешћу, то бива више заражених епидемијом страха зато што не добијају одговоре јер их просто нема. Ако се човек осећа потпуно беспомоћно и рањиво пред болешћу колико год она безначајна, страх ће се увек јавити. Она је обавезно праћена и епидемијом сумње која се може представити следећим типичним питањима: „Да ли сам болестан?“ и „Да ли ћу се разболети?“. Епидемија страха, панике и сумње се усмерава на све објекте живе и неживе природе око људи. Будући да људи не знају како се болест преноси и где се све налази, све је потенцијално опасно, а што је најгоре и свако. Ту престрављени поставља питања која су најопаснија по друштвене односе: „Да ли он има болести? и „Да ли он може и мене да зарази?“. Тада почиње наглашено физичко удаљавање људи једних од других које води нестанку саосећања. Ово долази отуда што праксе физичког дистанцирања неумитно воде и социјалној дистанци која на крају окончава у емотивној. Посебна је трагедија што се највећа уздржаност, и захтева и показује, управо према онима који су људима најближи, и са којим често живе под истим кровом, децом и родитељима, зато што они најлакше могу да другом укућану пренесу болест. Тако најближи постају најдаљи, а ако кога случајно заразе и најомраженији. Тим механизмом ближњи постају туђи, непознати и опасни. Где се свако боји свакога чак и под сопственим кровом, друштво се претвара, Стронговим речима, у „медицинску варијанту Хобсове ноћне море“: здравствени рат свих против свих, па и против својих најближих и до јуче највољенијих.

Фото Justin Paget/DigitalVision, via Getty Images

Епидемија морализације болести и стигматизације је природна реакција на претходну епидемију страха, панике и сумње. Будући да нема рационалног, било научног било искуственог, објашњења за епидемију, траже се одговори у ирационалним објашњењима, а морал је кључна и најважнија ирационална категорија људског духа. Њиме се болест оглашава морално невредном, а њени носиоци прекоревају као прекршиоци моралног поретка. Отуд се стигматизирају прво болесни, а затим они које људи доживљавају као носиоце болести, и на крају друштвене групе којима ови припадају. Она почиње јавним изрицањем моралне осуде којој следи избегавање, а наставља се подвајањем. Затим следи активно одбацивање, затим прогон и у најгорим случајевима погром. Стронг каже да процес брзином и снагом подсећа на онај којим се врши религиозни преобраћај личности. Преобраћеници се попут месија разлећу по друштву да упозоре друге на моралну опасност и едукују их новој, сада једино дозвољеној етици. Свака расправа, дијалог и размена мишљења се забрањују. Ово је природно: са медицинском инквизицијом нема разговора, или је прихваташ или си обележен као отпадник. Што је морализовање болести веће то је ударање печата у процесу моралног паничења дубље, а жеља за здравственоверским преображавањем медицинских јеретика снажнија. Преобраћеници беле мантиле проглашавају за мантије, болнице за храмове, дијагнозе за молитве, поступке лечења за литургије, а вакцине за причест.

Епидемија акције  и деловања долази отуд што институције поретка немају одговор на епидемију болести. Питање које људи себи постављају је: „Како је држава могла ово да допусти?“ У недостатку одговора људи почињу да их сами пружају: из свих делова друштва стижу објашњења узрока и стања болести и њених последица. Отуд природно следе и безбројни предлози мера: шта и како да се уради да се болест сузбије. Будући да је стање дезоријентације, како моралне тако и друштвене и временско-просторне, потпуно, не треба да чуди да су предлози мера којима би се сузбила болест такође једнако дезоријентисани и у правилу контрадикторни. Држава, међутим, нема избор него да одговори на ову епидемију слуђене акције како се не би суочила са гневом избезумљених људи, а и саму власт хвата паника.

Има ли показатеља да су се ове социјалнопсихолошке епидемије развиле у Србији као пратња епидемији КОВИДА-19?

Када је у питању прва, епидемија страха, панике и сумње, показатељи су на први поглед лако видљиви. На медијске извештаје из земаља захваћених новом болешћу сам народ је реаговао великом мером стрепње. Родитељи нису слали децу у школе и пре обуставе наставе, улице градова су опустеле, а кафане су се испразниле и пре објаве ванредног стања. Међутим, тек са његовом објавом, власти су разумну дозу стрепње код народа развиле до нивоа страха. О томе вероватно најбоље сведочи „јуриш“ слуђених и дезоријентисаних српских грађана на рафове са трајним основним животним намирницама. Држањем свакодневних конференција за штампу, где су представници највиших власти давали паничне изјаве о опасности од ове болести и процене брзине њеног ширења и могућих последица („неће нам бити довољна сва гробља“…), ово стање је претворено је у свеопшту психозу у виду панике. Преломни тренутак је био 1.4.2020. када је послат сада већ чувени циркуларни СМС са поруком о „ближењу шпанском и италијанском сценарију“, када се свеопшта паника преобразила у колективну хистерију. Меру хистерије која је изазвана најбоље описује чињеница да су и неки припадници здравствене „струке“ напрасно напустили радна места (нпр. Лесковац).

Друга социјалнопсихолошка епидемија, морализовања болести и стигматизирања сумњивих, је једнако јасно видљива у српском друштву као и прва. На почетку епидемије о томе је сведочило прво уздржаност према кинеској популацији, а након тога и наглашено одбацивање, које се развило до те мере да су кинески трговци на Новом Београду морали да реагују разумним објашњењима на лошем српском: „Нису сви Кинези има вирус.“ Након што је нови микроб почео да јењава у Вухану, врло брзо су српски морални паничари пронашла нову жртву, српске држављане повратнике са рада у иностранству. Ако је за неке од њих могло да се постави разумно питање да ли су заражени (северна Италија), за највећи део то је било потпуно бесмислено. Ипак, власти су њихов повратак назвали „грешком“, а таблоиди описали са речима „опасно“ и „бахато“. Са затварањем граница на Западу Европе талас повратника се окончао, па су инквизитори моралне панике нашли следеће јеретике за ломачу, вернике СПЦ. Када се поставило питање присуствовања верским службама за Васкрс 2020. године развила се најснажније верзија моралног хистерисања у којој су верници етикетирани као душевно болесни и „биотерористи“. Додатно су вређани поређењем свете тајне причести са „лизањем кашике“, спрдањем са називом најтужнијег догађа из верског календара („Превелики петак“), и оклеветани оптужбом да свесно убијају људе ради „процента од сахрана“. Покушана је и институционализација прогона верника и свештенства захтевима за њихово хапшења, као и прогона цркве захтевима за затварања храмова.

У увођењу противепидемијских мера без најосновније процене њихове пропорционалности прокламованој сврси (“Не занима ме шта други људи кажу…”, „Баш ме брига што мислите да сам арогантан…“, „Баш ме брига за туђ комфор…“) огледа се трећа социјалнопсихолошка епидемија, епидемија слуђене акције и деловања. О њој највише говоре крајње супротстављена обавештења о болести које је власт пласирала народу у врло кратком временском периоду. Прво се власт подсмевала болести  („…најсмешнији вирус…“, „обичан грип је опаснији од корона вируса“), а после је престрављивала народ с њом („италијански сценарио“, „неће нам бити довољна сва гробља“). Међусобно супротстављене противепидемијске мере још боље одсликавају епидемију безглаве активности. Тако се границе прво затварају за „гастарбајтере“, па отварају, а шетање кућних љубимаца прво дозвољено, па забрањено. Влада прво доноси закључак о цензури информација о болести за време ванредног стања, па га за само 5 дана поништава. Док се пијаце затварају, супермаркети раде. Фабрике се затварају, али градилишта не. Кафане се затварају, али кладионице волшебно остају отворене (до 1. априла). Паркови се затварају, али шеталишта раде. Обданишта се затварају, али се по старачким домовима шета како ко хоће.

Стронгова идеја социопсихолошких епидемија се без остатка да образложити на примеру српског друштва у време КОВИДА-19. Трагично је да су власти томе, вероватно и пресудно, допринеле ослањајући се у овом безглавом махнитању на мишљење „струке“ која не схвата да су епидемијске болести друштвене и привредне појаве пре него здравствене, па никако да се макне даље од средњовековног карантина. У државама у којима је епидемилогија разумна, а не емотивна или квазирелигијска делатност, противепидемијске мере се прилагођавају („поларизују“ кажу у Немачкој) карактеристикама појединих друштвених, привредних, климатских, географских феномена и демографским разликама у становништву.

Како зараза одмиче, чини се да се противепидемијске мере више не доносе да би се Србија спасла од КОВИДА-19 него да би се „струка“ спасла од бламаже. Још једном се показује да нема ствари на овом свету која је крива за више лоших одлука него кукавичлук.

Фахковидиоти[1] немају храбрости да признају да су учинили нешто горе од серијског злочина: направили су низ грешака.

[1] Прим. СС: У наслову и овде аутор користи игру речи – фахидиот, фах(ков)идиот, фахковидиот.

Categories: Да се ја питам

Tags: Бранислав Ристивојевић, Ванредно стање, Србија, корона вирус