Светозар Поштић: Како нас је корона карантин присилио да истински заволимо ближњег

Свакодневно окренути својим укућанима приморани смо да нађемо начина да постанемо увиђавни, несебични и саосећајни

Светозар Поштић

Кад је у фебруару почела да се диже тензија и шири страх због појаве новог вируса и бомбардује јавност цифрама заражених и умрлих, знао сам да нам следи карантин, али, пошто за својих педесет година живота ништа слично нисам доживео, нисам могао претпоставити како ће он изгледати и до ког степена све људске активности могу бити заустављене.

Поучен вишедеценијским искуством и, према томе, скептичан у вези са свиме што долази са „главнотоковских“ медија, одмах сам помислио да је акција до детаља испланирана. Размишљао сам: ако су последње деценије прошлог века успели скоро цео западни свет да убеде да су Срби геноцидан народ, а почетком овог столећа да је група арапских пилота почетника успела киднапованим путничким авионима да сруши три огромне зграде у центру Њујорка, они неће презати ни од тога да зауставе цео свет и као овце нас затворе у наше мале станове.

Кад је мој десетогодишњи син први пут чуо назив новог непријатеља, одмах ми је донео стрип „Астерикс на трци кроз Италију“, у којем се римски фаворит у трци двоколица зове Коронавирус (право име Тестус Терон). Након што сазнаје да је његов партнер варао, маскирани Коронавирус одустаје од трке. Превара се увек на крају открије.

Астерикс на трци кроз Италију, 2017, шпанско издање (Извор: Твитер)

Једно време нисам веровао да вирус уопште постоји. Касније сам ипак поверовао у његово постојање, али, на сву срећу, убрзо су се појавиле озбиљне епидемиолошке студије које показују да је тај микроорганизам, иако се брзо шири, мање смртоносан од вируса грипа, који скоро никоме није занимљив.

Да бих се уверио да нисам луд, појачао сам преглед анти-глобалистичких сајтова. На њима су коментатори, исто као и ја, били у неверици шта се пред њима одвија. Извесни Томас Милтон, рецимо, након изражавања сумње у епидемију, свој коментар завршава речима: „И како ћу ја тим поводом реаговати? Малим чином пркоса. Кад будем излазио, ставићу маску, само што ће на мојој бити угравирано ՚лажни грипՙ.“

Други Американац по имену Шон, који део године проводи у Бразилу, у свом опису атмосфере у овој јужноамеричкој земљи пише да су Бразилци много сујевернији од Американаца и „COVID 19“ сматрају некаквим злим духом. Уместо да се од вируса штите крстићима око врата и светом водицом, каже он, они стављају правоугаоне крпице на уста и мажу руке дезинфекционом течношћу. Већина њих делује уверено да им то стварно помаже.

Статуа Христа Спаситеља у Рију де Жанеиру „обучена“ као доктор (Извор: BBC)

Након две недеље изолације и тражења истине о „пандемији“ и налажењу истомишљеника на Интернету, био сам приморан да почнем са предавањима преко компјутера. Пре него што сам са студентима поделио своје мишљење о целој фарси, прво сам их питао како они доживљавају карантин. Без икакве жеље да продру у суштину ствари, они су почели искључиво да ми говоре о личном привикавању на нове услове животе.

Прилично ме је изненадило то да је изолација углавном позитивно на њих утицала. Причају да иначе, у недостатку времена, обично једу у ресторанима брзе хране, а сада су, приморани да сами припремају оброке, многи научили да кувају, и почели су здравије да се хране. Једни су почели да вежбају, док су други постали организованији. Једино што некима од њих недостаје јесте лични контакт са пријатељима. Велика већина је задовољна што имају више времена да се посвете ономе о чему одавно маштају.

Тај разговор вратио ми је свест о важности приземног сагледавања ствари. И ја сам, нарочито првих десетак дана карантина, био задовољан што ћу моћи да се бавим одређеним активностима за које раније нисам налазио довољно времена. Скоро сваки дан одшетам кроз шумицу до обале реке, која ме својим незаустављивим током подсећа на пролазност свих невоља и нашег овоземаљског живот уопште. За протеклих шест недеља прочитао сам и шест занимљивих књига, за шта би ми у нормалним условима требало барем три пута дуже.

Меша Селимовић (Извор: ИН4С)

Једна од тих књига је роман „Острво“ Меше Селимовића, у којима се он из Босне седамнаестог и осамнаестог века описане у својим претходним романима, пребацује у савремену, послератну збиљу. У причи старији брачни пар живи у кућици на неименованом јадранском острву. Као и ми сада, изоловани су од спољашњег света и окренути један другом. Та чињеница у њиховим међусобним односима често проузрокује напетост и нетрпељивост, али и наглу свест о значају и емоционалној повезаности са другом особом.

Иван је са својом супругом, Катарином, углавном био груб и непажљив. Она највећи део дана кува и спрема, док он пеца или лута полупустим острвом. Међутим, приморан да се брине о њој када схвати да она због упале плућа и високе температуре неће моћи да устане из кревета и спреми му ручак, он разумева да никако не жели да је изгуби, и то не само због ручка. Када се Катарина коначно опорави, Иван скупља смелост да јој каже да му ништа друго у животу није потребно јер има њу. Ненавикла на такве речи од свог то тада безосећајног мужа, низ њене образе тада почну да се сливају сузе.

Меша Селимовић научио ме је једној истини у ово време великих психичких и духовних искушења. Свакодневно окренути својим укућанима – супружницима, родитељима или деци – приморани смо да нађемо начина да постанемо увиђавни, несебични и саосећајни. Хтели-не хтели, присиљени смо да изистински заволимо ближњег.



Categories: Стражњи дућан С. Поштића

Tags: , , ,

Оставите коментар