Александар Б. Ђикић: Аутошовинистичка фарса

Како након овога неки црквени великодостојник има образа да нас учи подвигу ђакона Авакума, који мајци каже „Срб је Христов, радује се смрти“

Александар Б. Ђикић (Фото: Соња Ракочевић)

И без статике наши стари су знали да стабилност троношца одређују три ноге. Без једне, троножац је нестабилан и пада. Свако ко, макар и овлаш, познаје српску историју лако ће схватити да се наш троножац заснива на три „ноге“: Косову, вери и ћирилици. То су стубови који држе наш народ и нашу државу стабилном. Без једног, а не дај Боже и још понеког стуба, долази до урушења и народа и државе.

Наши непријатељи не познају нашу историју овлаш, напротив, они је познају много боље од нас, између осталог и зато што су креирали поједине кључне историјске догађаје, о чему ми имамо врло оскудно знање. Због тога су, пре свега, нападнути стубови на којим почива наша стабилност, и то у овом тренутку не један по једaн, него сви заједно.

Оно што карактерише данашњи тренутак јесте да је унутар српског бића инсталирана врло добро уиграна и подмазана машинерија, која изнутра урушава стубове нашег опстанка. Непријатељи са стране се појављују само повремено, колико да јаве ко је главни „баја“, али „извођачи радова“ су наши пријатељи, рођаци, учитељи…. Неко свесно а неко по инерцији.

О Косову мало тога није речено, али је и поред тога недовољно тога познато. Косовски завет је кључно чвориште свега српског: морала, вере, културе, живота…

Још од победе атеиста 1945. године, пуштена је у оптицај мантра да је „Косово изгубљено“. Ево, безмало 80 година је „Косово изгубљено“, па ипак није изгубљено. Нема буквално ни једне политичке елите од 1945. до данас која се према Косову није односила по управо тој мантри. Све су декларативно биле за Косово као колевку, „срце Србије“ итд, али га суштински тако нису доживљавале. Није им дозвољавала атеистичка матрица.

Брдо Звечан (Фото: Јутјуб/Срби за Србе)

И поред тога Косово се брани, независно од нас. Оно је привезано за Небо, бране га најхрабрији витезови хришћанства а не ми, којима су атеисти усадили горе поменуту мантру. Да није тако, не би смео нико са малих екрана да нам говори да смо глупи, јер забога не схватамо реалност. Да није тако, први другосрбијанац који би се дрзнуо на тако нешто, не би од срамоте ни на улицу смео да изађе, а камоли да буде друштвена елита. Али, тако је. Нажалост.

Замислимо да се након 80 година зацари заиста нека српска власт, уместо досадашњих комунистичких мутаната. Питање Косова нико не би постављао. Знало би се чије је. На вјеки вјеков.

О прогону ћирилице не треба много на овом месту трошити речи. Нећемо помињати ни осуду ћирилице као „ђавољег изума“ на римокатоличком сабору у Солину 1060. године, ни прогону ћирилице у К&К монархији, ни Вуково пактирање око ћирилице, нити њен прогон након хрватске окупације Србије 1916. године, ни Брозову куповину улазнице за НАТО жртвовањем ћирилице у време тршћанске кризе, ни Новосадски договор 1954, „Бљесак“, „Олују“, „Вуковар“… ништа од тога.

Међутим треба се озбиљно замислити како се ватрено, Срби по имену и презимену, боре против ћирилице. Како ватрено потежу „аргументе“ како је: латиница српско писмо (лаж), како је ћирилица сељачко писмо (лаж), како се са ћирилицом не може у Европу (лаж), како ћирилица смета компјутеризацији и дигитализацији (лаж), и све тако лаж на лаж и само лаж. И то не раде Хрвати, Немци, Албанци… Не! То раде Срби, и то много ватреније него малочас поменути Хрвати, Немци или Албанци. Ко год покуша да се на друштвеним мрежама (јер у медијима је то немогуће) бори за ћирилицу, бива засипан салвама увреда од људи који су по имену и презимену Срби.

Сајт о „srpskoj latinici“

Какав је то зао програм загадио наше мозгове, нашу свест? Имамо ли уопште националну свест?

Крајње агресивни однос према ћирилици је довео до апсолутне преваге рогате латинице (Č, Ć, Š, Ž…) у јавном дискурсу. Наше издаваштво, медији, а што је најгоре – образовне и научне институције затроване су латиницом. Нема другосрбијанског медија, афористичара, колумнисте или сатиричара који се у првом реду неће изругивати поменутим националним вредностима и стубовима опстанка. Не треба напомињати да је све што долази из „друге Србије“ латинично. Актери политичког живота су махом људи који не схватају сву трагику прогона ћирилице, а показују патолошку толеранцију, уз изражени мазохизам – са све осмехом.

Да је Црква изложена прогону то није ништа ново. Одувек је тако и биће до последњих дана. Да је Српска православна црква изложена прогону свих ових 800 година, такође није ништа ново. Да су атеистичке власти последњих 80 година богоборачке, па и на то смо се навикли. Да нам Бог допушта разна искушења, опет није ништа ново. Да се ових дана налазимо у искушењу пандемије једне опаке болести, то јесте ново. Али ново је још нешто.

Наиме, у време Великог часног поста, православни Срби су се суочили са једним додатним искушењем, опаснијим и од саме пандемије, а то је маловерје црквених власти (намерно избегавамо термин „великодостојника“). Световне власти су подлегле притиску другосрбијанских активиста и агената од утицаја који су сва средства уложили како би се забранила света Литургија и свето Причешће. Па ни то није неочекивано из горе наведених разлога.

Део коментара на сајту листа Данас поводом „Молбе патријарху да одбрани право своје пастве на Литургију“

Међутим подлегање притиску, црквених власти, мора да забрине. Црквене власти су заборавиле да нас болест прати до смрти, а грех и након смрти.

Незамисливо је било да се верницима забрани света Литургија и свето Причешће. Било је на располагању и других инструмената и начина, много суптилнијих и примеренијих. Али свести Цркву на пуки инструмент световне власти, то је било непримерено, грубо и вероватно са дугорочним и далекосежним последицама. Ако желимо баш витешки да се понесемо, треба да пружимо руку и честитамо атеистима, јер су нас у овој рунди поразили до ногу.

Како након овога неки (хајд՚ баш да кажемо) црквени великодостојник има образа да нас учи подвигу ђакона Авакума, који као двадесетогодишњи момак, иде да страда најстрашнијом смрћу и мајци која га преклиње да одустане од Христа и спаси се набијања на колац каже: Majко мојa на мл’јеку ти хвала / Ал’ не хвала на твоме савјету / Срб је Христов, радује се смрти. / Ко се боји Бога истинога, / Нe боји се људи ни демона.

Као потписник Молбе патријарху српском да нас заштити, имам морално право да обавестим да смо сви ми потписници, на великом броју медија у Србији, „чашћавани“ најгорим могућим именима, погрдама, претњама, па се чак предлагало и наше хапшење, привођење и изолација. Зашто? Само зато што смо бранили наше основно људско право, и право свих верујућих људи у Србији (не само православних Срба).

Другосрбијанцима су пуна уста људских права, за све – само не за православне Србе.

Нажалост бројне државне институције су под притиском „друге Србије“ пристале да се антисрпски понашају. Па нису православни Срби кужни, осим у болесним главама другосрбијанаца.

Имајући само ових неколико цртица у виду, јасно је да је наш национални корпус заражен опасним вирусом, вирусом аутошовинизма. Шта нам је чинити? Шта ми можемо?

Можемо да се обратимо Богу. Он може да нам помогне. Зато нам наши непријатељи то и забрањују. Не ваља то што им се у томе прикључио и део црквених власти.



Категорије:Српско православно стање

Ознаке:, , , , ,

2 replies

  1. Боли уистину, обремењује и печали, кад у храмовима СПЦ свештенство служи Сина Бога Живога, и Сину Бога Живога, као Марта, а не као Марија… Зато нека одјекне, зазвони исцељујући, неумољиви и непоткупљиви двостих, укрепљење моје и послушање моје : “ Одступи, свете ! Марто, не кори !
    Говори Христе, само говори ! “
    Јер,
    “ Крај Твојих ногу Марија клеча

    Твоје јој речи не беху речи
    Но звезде јасне Новога Неба;
    Где су Вам звезде, пастири наши ?!
    Где сте, коме, ради чега сте добар удео Маријин продали, сакрили га, изгубили ?!
    Упамтите, опомените се, за покајни почетак, најпрво ово :
    “ Одступи, свете ! Марго, не кори !
    Говори Христе, само говори !

    Свиђа ми се

  2. Оно што карактерише данашњи тренутак јесте да је унутар српског бића инсталирана врло добро уиграна и подмазана машинерија, која изнутра урушава стубове нашег опстанка ………………
    ++++
    Давно већ, један великан мисли рекао је:

    „Нација може да преживи своје будале, па чак и амбициозне. Али нација не може да преживи издају изнутра. Непријатељ пред вратима је мање страшан, јер је познат и носи своју заставу отворено, док се издајник креће слободно унутар градских капија; његов лукави шапат шири се свим улицама и чује се … у кулоарима владе. Такав издајник нам се не појављује као издајник, он прича гласом који је жртвама близак и пријатан; његово лице и начин одевања сличан је њиховом и он оживљава ону поквареност која лежи дубоко у срцу сваког човека. Издајник разара душу нације, подрива темеље града, шири заразу у телу политике, све док она не подлегне његовој болести. Мање се треба плашити убица – издајник је куга!”

    Цицерон

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s