Свештеник Ненад Илић: Наша вера у изолацији – сигурно није довољно само то да чувамо друге могућности заразе

Нити смо већ смештени у Христовој близини због тога што смо доследни у одбрани Литургије, нити да наметнуну нам пасивност поредимо са подвигом Свете Марије Египћанке

Свештеник Ненад Илић у Холандији (Извор: Лична архива)

Литургија.

Неко ће моћи да буде на Литургији, неко неће. Негде ће моћи, негде неће.

А Христос нам се у деловима који се сутра читају из Јеванђеља обраћа живим речима Живота.

Пета је недеља Великог поста, ове године и поснијег него што смо навикли. Најављује нам Христос своје страдање али и васкрсење. Нама и својим ученицима који га прате. А Јаков и Јован, се детиње умиљато привуку код учитеља и замоле тихим гласом:

„Учитељу, хоћемо да нам учиниш што ћемо те молити. А он им рече: Шта хоћете да вам учиним? А они му рекоше: Дај нам да седнемо један с десне стране теби а други са леве, у слави твојој.“

Христос их упозори да не знају шта траже. Да траже да поделе и његово страдање са њим, а ко то може?

Јаков и Јован су убеђени да се неће уплашити страдања. Христос им верује али им каже да не иде то тако. Бог зна свакоме место.

Остали ученици кад чују, веома се наљуте на Јакова и Јована што покушавају да ураде нешто преко везе, што се издвајају од осталих.

Христос их све заједно смири једноставном заповешћу: „Ко хоће међу вама да буде први, нека буде свима слуга. Јер Син Човечији није дошао да му служе него да служи, и да да живот свој у откуп за многе“.

Слуша Христос и наше садашње расправе. О Литургији, о причешћу. Упозорава оне који не желе да се помере из Његове близине, који мисле да су спремни и на страдање да се не издвајају, да мисле и на друге да се не отимају и да оставе Богу да нађе свакоме његово место у Царству Божијем.

А свима оставља циљ да служе. Целој Цркви. Не само да се држе његових скута као Јован и Јаков него и да не забораве на друге, да помажу једни другима, да чине дела љубави и милосрђа.

Није нам лако да испунимо оно што Христос од нас очекује. Поготово кад дође време у коме ти говоре да ћеш најбоље помоћи некоме ако му и не прилазиш. Да ако седиш изолован тако највише помажеш другима. Не делује нам као подвиг.

Онда се присећамо Преподобне Марије Египћанке као примера који треба да нам помогне у чудном подвигу самоизолације. Креирање себе као заштићеног острва које не угрожава друге, за западну цивилизацију дуго није подвиг него основни модус владајућег индивидуализма.

Због тога нас Црква подсећа на житије Преподобне Марије Египћанке.

Подвиг самоизолације у коме је она провела скоро пет деценија у пустињи није за свакога. То је увек био подвиг сасвим малог броја посебних уметника аскетизма. Подвиг због љубави којој је потребна изолација да би се прочистила и проширила на читав свет.

Подвиг покајања, педесетогодишње епитимије после које ће се на крају живота, жедна Светог Причешћа причестити је подвиг саме и слабе жене у пустињи. Подвиг праве самоће, усред језивих опасности са свих страна, без мобилних телефона, рачунара и телевизора, без лаког снабдевања храном.

Због Свете Марије чита се и друго Јеванђеље у коме жена грешница сузама пере Христове ноге, брише их својом косом, љуби их и маже миром. То наравно даје простор фарисејима за згражање. А Христос им каже:

„Видиш ли ову жену? Уђох ти у кућу, ни воде ми на ноге ниси дао, а она ми сузама обли ноге, и косом главе своје обриса. Целива ми ниси дао; а она, откако уђе, не преста целивати ми ноге. Уљем ниси помазао главу моју, а она мирисом помаза ми ноге…“

А затим и „Вера твоја спасла те је; иди у миру“.

Вера грешнице је искрена и активна. Како наша вера да буде активна у изолацији? Можда ћемо тек наћи начине. Ако не дај Боже ово потраје. Сигурно није довољно само то да чувамо друге од могућности да их заразимо.

И путоказе смо чули претходних недеља:

„Господе, када те видесмо гладна, и нахранисмо? Или жедна, и напојисмо? Кад ли те видесмо странца, и примисмо? Или нага, и оденусмо? Кад ли те видесмо болесна или у тамници, и дођосмо ти?“ И одговарајући Цар, рећи ће им: „Заиста вам кажем: кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте.“

Како сад било шта од тога да радимо, кад треба да не прилазимо једни другима?

Свако време има свој одговор.

Нити можемо себе да прогласимо већ смештенима у Христовој близини у Царству Божијем због тога што смо доследни у одбрани Литургије као најважније активности Цркве, Христа на земљи, нити можемо да поистоветимо нашу наметнуту нам са стране пасивност подвигом на трагу недохватног подвига Свете Марије Египћанке, а без покајања. Нити има разлога да се у хтењу да приђемо ближе Христу сукобљавамо.

А да се радосно такмичимо у служењу – можемо. Ако то раде једни на један начин други на други – зашто да не? Али ако промашимо служење – било на једном или другом путу – и служимо само себи – промашили смо.

Пазимо. 🙂

Наслов и oпрема: Стање ствари

(Фејсбук страница свештеника Ненада Илића)

Прочитајте/подржите још



Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s