Живојин Ракочевић: Погром 17. марта – погодак Срба у срце

Три дана касније, ходајући по пепелу, питали смо на улици: „Зашто сте убили град?”

Напад Албанаца на цркву у Косовској Митровици (Фотографије Живојин Ракочевић)

Све што су Срби имали у духовном, националном и државном животу погођено је директно у срце у Погрому 17. марта 2004. године. Заједно са целим наслеђем погођен је живот који 16 година касније, противно сведочанствима, документима, извештајима и анализама и политичким решењима не може да преброји ожиљке и последице разарања. Све што је припадало граду и мултиетничности уништено је у два дана 17. и 18. марта 2004. Мале градске оазе у којима су се задржали Срби након 1999. и минимум суживота, очишћене су до последњег човека. Зграда „Ју програма” у Приштини претворена је у црну мрљу бившег града, а војске Кфора које су је чувале, од британских „Пустињских пацова” до голобрадих шведских младића, нису испуниле своју мисију.

Призренска богословија је у центру града и у њу је као у збег окружен бодљикавом жицом и чуван дугим цевима, побегао градски живот. Срби, Албанци, Роми, Турци, били су овде последњи пут у оном свом, старом, бившем граду, јер им је онај бивши, остао забрањен и немогућ. Ружа и Зећир, брачни пар Српкиња и Албанац, из Ђаковице, нису желели да се раздвоје. Живели су у собичку, с погледом на реку и у поодмаклим годинама, тврдили да имају само једно друго.

Рива Демај је имала око сто година и собичак у поткровљу богословије, била је из села Ромаја, није знала ниједну српску реч. Њеног сина Халила убио је стриц због земље и политике. Оставио је завет да га мајка сахрани у дворишту куће. Кад је стриц стигао са робије Рива Демај је напунила пиштољ и убила га. Потом је одслужила своју робију, а онда су је 1999. ослободиоци ОВК избацили из куће. Живела је једно време око текија и џамија у Призрену, да би са тешко повређеним оком доспела у Призренску богословију, где су о њој бринули као да им је мајка. „Молим те да ме сахраниш поред Халила”, рекла је аутору овог текста у последњем разговору. Завет јој нисмо испунили, а сигурно место њеног боравка, претворено је у пепео, као и све што је Србима у Призрену припадало. Три дана касније, ходајући по пепелу, питали смо на улици: „Зашто сте убили град?” Већина одговора је била да то нису људи одавде и да се ради о младим људима „који немају шта да раде, па морају да пљачкају и краду”.

Недељу дана пре тога у манастиру Светих Архангела код Призрена, Американац Чарлс Брејшоу, тадашњи заменик шефа УНМИК-а, с индигнацијом је одбацивао тврдње монаха да безбедносна ситуација није добра. Од манастира није остао камен на камену, а његов портпарол Кристијан Линдмајер је закључио: „Данас са сигурношћу можемо потврдити да се овде ради о злочину против човечности”. Та реченица је остала празно слово изнад Погрома. Кристијан Линдмајер појављује се ових дана као високорангирани чиновник Уједињених нација, задужен да спасава свет од вируса корона. Иза њега је остао гето и данашњи Призрен, десетак стараца и ученици у обновљеној Призренској богословији.

Спаљена Богородица Љевишка у Призрену (Фото: Ж. Ракочевић)

Маса вођена косовском полицијском службом прецизно је проналазила мете и циљеве. Од куће до куће, од стана до стана, избацивани су, пребијани и убијани људи. Када је испред болнице препуне рањеника у Грачаници слетео немачки хеликоптер Кфора и официр затражио да се евакуишу и добију боље лекаре, ови невољници су му одговорили: „Доктор Перић овде може и да нас убије, али ми не идемо никуд!” Начелник хируршке клинике др Драган Перић један је од хероја Погрома који је са собом односио хиљаде икона, десетине хиљада књига, стотине фресака и живот.

Организована група је проналазила Србе у Штимљу, Липљану, Гњилану, Обилићу, једнако као и слике Уроша Предића и руска Јеванђеља из Приштине, из средине осамнаестог века. Српска „Вартоломејска ноћ” није довела до промене закона, политике и односа према другима. Она је, парадоксално, послужила као нека врста катарзе и ослобођења међународне заједнице која први пут отворено, заступа тезу да би требало наградити Косово и признати његову независност. Савршени злочин није онај у ком починитељ недела нестане заувек без трага, савршеним злочином се сматра онај злочин који види цео свет који је истражен и документован и који је на крају награђен. Та награда је прво и најважније проклетство овог простора, понижење за жртве и одузета будућност.

Живојин Ракочевић (Фото: Дејан Симићевић/Радио Контакт плус)

Да ли и како живот данас даје одговоре на ове тешке проблеме и ударце? Обележавање Погрома 17. марта 2004. протеклих 16 година постало је једнодневна хроника страдања, али и дан када се сазна да су се догодиле, упорне, често мале обнове. Предано и тихо Српска православна црква кренула је у процес подизања разореног. Тако је јуче епископ рашко-призренски Теодосије, који је у Грачаници служио парастос пострадалима, поручио да се Бог показује у немоћи, а не у сили: „Живе су наше светиње толико пута нападане и толико пута спаљиване.”

Убијали и животиње

У Погрому 17. марта су убијени Јана Тучев и Боривоје Спасојевић из Косовске Митровице, отац и син Добривоје и Борко Столић из Штрпца, Драган Недељковић из Призрена, Бобан Перић, Славољуб Дабић, Југослав Савић из Косовског Поморавља и Ненад Весић из Липљана. Уништено је и оскрнављено 39 цркава и манастира, протерано око 4.000 Срба, спаљено око 800 кућа и станова. Уништене су манастирске и црквене збирке икона, крстова, књига, слика, звона, страдала су гробља и споменици. На црном тржишту појављивао се велики број ових предмета. У двориштима су убијени кућни љубимци, пси у Гњилану, домаће животиње у шталама, а свет је обишла фотографија обешене свиње у Обилићу.

Уметнички одговор рушитељима

Паралелно са обновом црквеног живота и ретким повратницима уметници развијају свој стваралачки одговор на страдање и изолацију. Већ пет година Дом културе „Грачаница” у обновљеном манастиру Светих Архангела код Призрена организује Ликовну колонију „Јесен у Призрену” која окупља сликаре из Србије и Црне Горе. „Јасно је да се снага косовског опредељења, у разноврсности његових слојева учитава кроз савремене ликовне наративе и нови, слојевити, културни и национални идентитет”, каже историчар уметности Небојша Јевтић. Радови са ове колоније излажу се 17. марта у Галерији Дома културе „Грачаница” и на Спасовдан 28. маја у обновљеном атријуму Цркве Светог Спаса у Призрену. „Многи су мислили, а нарочито рушитељи да ће тамо остати само пепео и нагорело камење а ми данас стојимо пред уметношћу и духовношћу која је тамо створена”, истакао је отварајући изложбу градоначелник Грачанице Срђан Поповић.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Политика, 18. 3. 2020)

Прочитајте још



Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s