„Али он лаже!“
„Добро, не можеш баш рећи да лаже…“
„Па, зар се нисмо јуче усагласили да оно што је изнио није била истина? Зар ти није сам признао да је говорио неистину? Зар данас не понавља то за шта је јуче рекао да је неистина? Зар није тачно да се нису појавила никаква нова сазнања која мијењају на ствари? Како би ти то назвао, осим лагањем?“
Ово је био дио разговора између Пјера, једног од уредника међународних вијести на Сиенену, и мене, помоћника у редакцији, у 11 сати навече, 21. марта, 2004. Тон је био грубљи и повишенији, наравно.
Погађате, погром Срба на Косову и Метохији, када сам из прве руке сазнао да је анти-српска склоност Сиенена и других америчких медија програмска, а не спонтана или спорадична. Да, мој став о америчким медијима није гледалачки, него се заснива на личном искуству.
Радио сам тада као помоћник програмског продуцента у главној редакцији Сиенена у Атланти. Програмски продуценти су били задужени за надзор програмске шеме у својој смјени, а ја сам за њих претраживао вијести на другим мрежама и порталима, наручивао графике, писао скрипте, прогањао продуценте емисија и одрађивао различите редакцијске задатке. Ријечју, био сам потрчко продуцента, тј. продуценткиња, Џоди и Тори. Сједио сам за централним столом редакције и осјећао се битно.
Шеснаестог и седамнаестог марта кренуше извјештаји о утапању тројице шиптарских дјечака у залеђеном Ибру, о нападима на Србе широм Косова и Метохије, о паљењу кућа, цркава, протјеривању и другим добро познатим догађањима. Видим извјештаје које објављује Сиенен – разликују се од већине изјава са терена. Прича се о утопљеним шиптарским дјечацима, а не и убијеном српском младићу у Чаглавици. Прича се о праведном бијесу Шиптара, а не и попаљеним кућама и црквама, убијању Срба и Цигана. Прочешљам српске изворе, нађем потврду већине вијести с те стране у појединим западњачким изворима и кренем да лармам по редакцији.
Тори Блејс је била програмска продуценткиња у првој смјени у петак, 18. марта. „Тори, информације које ми објављујемо или нису тачне или нису потпуне,“ кажем јој.
„Немамо извјештача са терена,“ каже. „Наши најближи извјештачи су у Лондону и Риму. Причај са Пјером, он је задужен за Европу данас.“
Пјер Мелан, Француз, ми каже: „Метју Ченс треба да пошаље извјештај из Лондона у суботу, а у недјељу ће да лети у Приштину. До тад се ослањамо на извјештаје других.“
Тада му ја наведем изјаве у том тренутку најрелевантнијег извора са терена, представника УНМИК-а Дерека Шапела, који у петак ујутру каже да истрага о утапању дјечака није завршена јер је стање на терену хаотично, те да је српска кривица само спекулација. Сиенен је, наравно, јављао о тој шпекулацији као да је чињеница, док изјаву Шапела није ни помињао. Мислим, хајде да не прихватимо причу ни српске ни шиптарске стране, па чак и да узмемо изјаве из УНМИК-а са дозом сумње, али бар за једну западњачку медијску кућу УНМИК би требало да буде најважнији извор кад је нешто овакво у питању. Не, они су узели здраво за готово само изјаве шиптарске стране.
Понудим му и изјаве америчког адмирала Грегорија Џонсона, главнокомандујућег НАТО-а за Јужну Европу, који из врховне команде у Напуљу оно што Шиптари на Косову и Метохији тих дана раде Србима назива етничким чишћењем. Мени је та изјава била чудна, али се десила, а Сиенен је игнорисао. Џонсон је пензионисан у децембру исте године.
Број жртава и уништених објеката на Сиененовом вебсајту се уопште нису слагали са наводима многих других извора. Тори ми каже да сакупим податке, па ће ми она одобрити да исправим наводе на вебсајту. У исто вријеме, за сваки случај, све те податке и изјаве, са изворима, пошаљем имејлом Метју Ченсу, дописнику из Лондона, и Алесију Винчију, дописнику из Рима.
Петак се завршио, подаци на вебсајту су били исправљени, дописници и уредници информисани, и ја сам се осјећао нешто боље. По несрећи или по дизајну, Сиененовим програмом је доминирало планирано обиљежавање годишњице напада на Ирак. За вијести из Србије, ма како крваве, није било пуно програмског простора.
Једва сам некако успио да убиједим Џоди Флејсиг, која је мијењала Тори у другој смјени, да у петоминутне вијести убацимо пар реченица о погрому. Дала ми је 11 секунди и сјећам се да сам написао да „Шиптари нападају и убијају Србе.“
Првобитно је догађаје окарактерисала као етничко насиље.
„Јесте етничко насиље,“ рекох јој, „али се зна тачно ко кога напада. Зашто не бисмо били прецизни?“
„Напиши како год можеш у 11 секунди,“ попусти послије краћег натезања. „Пуна ми глава Ирака, немам времена да се бавим и Косовом.“
Не знам да ли се Сиенен икад, прије или послије тога, овако изразио.
У суботу – бомба. Метју Ченс, који ми никада није одговорио на имејл, док Винчи из Рима јесте, шаље извјештај који не садржи ништа од тада већ опште познатих података него углавном прича о утапању шиптарских дјечака, бијесу шиптарске заједнице, изјавама Медлин Олбрајт која кривицу сваљује на српско одбијање давања независности Шиптарима итд. Ништа му није значила чак ни чињеница да је Шапел из УНМИК-а у суботу ујутру изјавио да је истрага закључена и да нема довољно доказа да су Срби из Зубиног потока натјерали шиптарске дјечаке у ријеку.
Ја полудим.
Тражим од Пјера да га зове. Некако га добијемо и ја му тачку по тачку докажем да је гријешио, гдје је гријешио и шта је пропустио. Он се почне правдати хаосом, немању приступа локацијама јер је у Лондону, ослањању на локалне изворе итд. Шупља прича. Иде сутра у Приштину, каже.
„Метју,“ рекох му, „послао сам ти имејл са подацима и изворима. Све што сам ја нашао, могао си и ти наћи.“
Пјеру је било нелагодно, Метју је обећао да ће се исправити у сутрашњем извјештају, а ја сам се бацио на тражење нових података и рупа у програму гдје би се могла угурати понека ријеч о погрому. Опет сам се осјећао боље јер сам бар имао свједока да је Метју рекао да је погријешио и да ће исправити грешке.
Ускоро је, наравно, пола редакције знало разлог мога бијеса. Чуле су се изјаве да је Метју идиот, да ли да мене утјеше, или што су стварно тако мислили. Све у свему, мало је било простора за маневрисање због проклете годишњице. Тада се захуктавала и предсједничка кампања, тако да све што није појео Ирак, појели су Кери, Едвардс, и то кога ће подржати Хауард Дин.
У то вријеме се њујоршка редакција Сиенена пресељавала у нову зграду, те су тражили испомоћ од Атланте док успостављају оперативност новог центра. Ми из Атланте смо у неколико смјена морали да проведемо по двије седмице у Њујорку. Ја сам се, наравно, пријавио да идем у Њујорк, кући, да успут видим родитеље и родбину. Летио сам у недјељу поподне.
Пошто је програмска шема викендом пуна документарног програма и специјалног садржаја, простор за вијести је био ионако сужен, а с обзиром да је, наравно, Ирак био приоритет, простора за Косово скоро да није ни било. Информативна емисија је ишла у 4 поподне, и нисам је ухватио, па наредна тек у 10 навече. Њу сам ухватио. Метју Ченс је извјештавао са сахране утопљених Шиптара. Понавља исте ствари за које је јуче признао да нису биле тачне. Ни ријечи о српским жртавама. Ни ријечи о паљењу, протјеривању, дивљању. Од мртвих, на слици само шиптарски ковчези и раке.
Ја – ван себе. Зовем редакцију.
„Џоди, чујеш ли ти њега шта он прича? Је л’ он нормалан?“
„Не знам шта да ти кажем, чула сам и видјела, али стварно немам времена да се тиме сад бавим. Причај са Пјером,“ скину ме она с дневног реда. Нисам био љут на њу, није она ни утицала на Ченсов извјештај. А и знао сам какав је хаос владао у редакцији у току информативне емисије уживо.
„Пјер, јеси ли видио Метјуов изјештај? Шта је оно, који ђаво, послије свега што смо исправили јуче?“
„Па, добро, то су ваљда информације које је сазнао на терену…“
„Како на терену, па он и не помиње ништа од онога што је утврђено… Преноси само осјећања једне стране, и то оне која је починилац.“
„Не знам шта да ти кажем.“
„Али он лаже!“
„Добро, не можеш баш рећи да лаже…“
„Па, зар се нисмо јуче усагласили да оно што је изнио није била истина? Зар ти није сам признао да је говорио неистину? Зар данас не понавља то за шта је јуче рекао да је неистина? Зар није тачно да се нису појавила никаква нова сазнања која мијењају на ствари? Како би ти то назвао, осим лагањем?“
Пјер је ћутао. Ја сам прекинуо везу.
Није се више имало шта рећи. Пјер није звучао као неко ко би ишта могао или желио исправити. Моје интервенције су само изазивале тренутне непријатности људима који су радили свој посао, ма колико он гадан био и ма колико они знали да је он гадан. Дрмао сам им кавез. Без ефекта.
Побили Србе. Чудна ми чуда. Вода испод моста, што би рекли Американци.
Писао сам етичком одјељењу Сиенена, образлажући ситуацију до хронолошких појединости. Једно 2000 ријечи. Ни ријеч одговора.
С новинарима и водитељима с којима сам био у бољим односима сам разговарао о пристрасности. Већина је сугерисала да се усредсредим на лично напредовање. Фредрика Витфилд ми је рекла да само изнутра могу нешто промијенити, јер, ипак, успио сам бар донекле промијенити извјештаје. Што будем имао више моћи унутар редакције, на више ћу моћи и утицати. Имао сам 24 године и могао сам у то повјеровати.
Као ратно дијете, и до тада сам знао да су амерички медији анти-српски настројени, али сам мислио да су томе допринијели и Срби неучествовањем у америчкој политици или неспремношћу да се са позиција од утицаја боре за српске интересе. Мислио сам да ако ја кажем дописнику Сиенена шта је истина, а не само шиптарски агенти, веће су шансе да ће његови извјештаји бити непристрасни. Мислио сам да је могуће постићи дозу утицаја, ако се бориш.
Изнутра је могуће бљеснути, али не и остварити одрживи утицај ако се противиш званичном наративу. Случај новинарке Сиенена Ембер Лајон (веза ка чланку на енглеском) то доказује, иако он говори о чисто плаћеничком, а не о режимском новинарству. Наиме, она је подигла узбуну због тога што је Сиенен приморавао да „смањи доживљај,“ тј. да режим у Бахреину, гдје је послата да извјештава, приказује мање репресивним, док је Сиенен у исто вријеме имао пословне односе са бахреинском владом. У њеном случају, бахреински режим је савезник САД-а, у мом је ОВК била претходница америчке војске, тако да ту нема много суштинске разлике. Уосталом, и у Вашингтону је неко Тачијев могао да плати Сиенену за повољан извјештај Метјуа Ченса.
На страну сва посредна искуства, мени је ово лично искуство ставило до знања да су амерички медији једна машинерија под контролом државе и пословних интереса који њоме владају. Не морају сви шрафови у тој машинерији да знају шта раде и за кога раде, важно је да држе своје полуге. Могуће су епизоде и бљесци објективног медијског присуства или учешћа и „друге стране“, али против машинерије се можеш борити само машинеријом, организацијом.
У дубини Империје, и то је тешко. Није далеко дан када ће бити ометан или забрањен рад медија независних од америчке државе, као Русија Данас, која оспорава званичне политичке и културне наративе.
Данас срећем све мање Срба – а и Американаца – који још вјерују „мејнстрим“ медијима, али ово искуство ми је годинама служило да из прве руке оспорим ставове оних који су годинама програмску пристрасност западњачких медијима подводили под српске теорије завјере. Према испитивањима агенције Галуп из 2014. само 18 посто испитаних америчких грађана вјерује телевизијским вијестима.
Сама чињеница да се понекад знала појавити информација, извјештај или новинар који је био објективан само потврђује правило да је необјективност доминирала, те се зато и сјећамо сваке епизодице непристрасности.
Categories: Поново прочитати/погледати
Оставите коментар