Уз помоћ речи се најлакше шире унутрашње тескобе. Писање ми је и задовољство и потреба и мелем и награда

Љиљана Браловић (Фото: Краљевске новине)

Из штампе је изашла Ваша најновија књига. Можете ли нам нешто више рећи о томе?

Да, крајем прошле године, у издању издавачке куће Глас Србије, из штампе је изашао роман ,,Човечице“. То је друга књига иза које је стао Глас Србије, а мени је то први роман и једанаеста књига по реду. Промовисали смо је на сајму, могу рећи да је интересовање било задовољавајуће обзиром да нисмо имали ни времена ни могућности да га рекламирамо.

Како је књига настала? Књижевни критичари су је оценили највишим оценама.

Настала је по Божјој промисли, само тако могу да тумачим сплет околности које прате ову књигу. Наиме, гостовала сам на Косову у Зубином Потоку, баш на Српску нову годину, на празник Светог Василија Великог. Тамо ме чуо један човек, пришао ми и питао, хоћеш ли да напишеш роман, зове се Зашто кукаш снао. Одговорила сам му да не могу да пишем нешто што је већ написано, има своје име. „Нема“, рече човек, „ја ћу да ти испричам истиниту причу моје породице а ти ћеш да пишеш“.

Човечице (Фото: ГМ Инфо)

И тако, чула сам причу, обишла место збивања, разговарала са људима, читала, изучавала и роди се књига. После сам са договорила са Зораном Милошевићем, како се зове човек који ми је испричао причу, да једно поглавље носи име Зашто кукаш снао а да се роман ипак зове Човечице, јер тај наслов обухвата целу књигу. И да повежем причу, главна ,,човечица“ се зове Василија, ми смо се срели на дан Св. Василија и већина сарадника је имало везе са тим именом или празником.

Што се тиче критичара, било је и похвала и критика. Било је и предлога да роман проширим, да ,,човечице“ постану српски ,,Рат и мир“. Међутим, ја мислим да не треба то да радим. Намерно сам га прилагодила данашњем читаоцу који нема времена да чита дело у три тома. Просто је време такво, сви негде журе, бирају пречице, скраћују и оно што је намењено да буде обимно. Било је и похвала и суза, и топлих писама која сам добијала од читалаца.

Углавном, ,,Човечице“ никога нису оставиле равнодушним.

Да ли је данас тешко бити писац и посебно бити жена писац?

То заиста не знам. Шта значи данас или јуче? Да ли је данас тешко бити рудар? Ако је нешто тешко, тешко је стално. Мени није тешко, некоме можда јесте. А не знам ни каква је разлика између жене писца и мушкарца писца? Мислим да ни пол ни време не одређују тежину списатељског неимарства. Ја пишем првенствено из моје личне потребе да се спасим од себе саме и суровости које су неминовне у сваком времену. Уз помоћ речи се најлакше шире унутрашње тескобе. Писање ми је и задовољство и потреба и мелем и награда. Сваки дан захваљујем Господу што је баш мене изабрао да ми подари овај ,,талант“. Можда је некоме тешко, мени заиста није.

Можете ли нашим читаоцима рећи ваше планове, где ћемо моћи да вас видимо, које промоције имате у плану?

Ја најчешће пуштам своје књиге да саме себи бирају пут. Не волим много да планирам нити да их гурам. Где треба да оду, пут ће се сам отворити. За сада знам да ће промоција бити у Чачку 17. марта. Имам договор за Рудник, Горњи Милановац, Краљево, Пожегу и Рашку, али нису датуми још утврђени. И у Београду у УКС, треба да договорим око детаља али ми времена увек зафали.

Да ли данас постоје такве жене, да ли данас постоје човечице?

Такве какве су у овој књизи, засигурно не постоје. Савремене човечице су нешто сасвим друго – ако их уопште има. Ја не познајем такве жене.

Да ли имате нешто ново у плану чиме ћете обрадовати ваше читаоце?

Има пуно тога, само што ни ја не знам шта ће прво испливати. Имам књигу прича у плану, а планирам да објавим нове и изабране песме, затим једну дечју књигу, која је при крају…

Свашта имам у плану, а шта ће прво у штампу то стварно не знам.

Где се може купити или поручити Ваша књига?

За сада на промоцијама и код издавача. Такав нам је принцип, да не дајемо књиге у књижаре док не прођемо промоције.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Глас Србије, 4. 3. 2020)

Categories: Преносимо

Tags: Љиљана Браловић, српска књижевност