Никоме у Европи не пада на памет да конфискује црквену имовину, док је француски случај последица несреће у старијој француској историји. Изузетак је Мило Ђукановић
Цетињски манастир: седиште СПЦ у Црној Гори (Фото: Митрополија црногорско-приморска)
У расправама о црногорском закону о отимању имовине СПЦ често се, као светао пример, потеже случај Француске у којој је црквена имовина државна, а по логици када може Француска може и Црна Гора. Тако, на пример, Филип Вујановић, тако професор Небојша Вучинић. Њима се одмах придружио и велики познавалац европског права о црквама Метју Палмер, амерички заменик помоћника или обрнуто, који је изјавио да многе европске земље имају сличне законе. Додуше, није се усудио да их наведе.
Па да ближе погледамо француски случај, уз разлике са савременим црногорским случајем. Тачно је да су цркве, капеле и катедрале у Француској у државној својини, али је сасвим различито све остало што је важно.
Прво, историјске околности су потпуно различите. Ово данас је нереволуционарни XXI век, када је својина заштићена од узурпације са сваке стране, па и државне. Европа, свакако и Европска унија, налазе се међу највећим заговорницима начела о праву на мирно уживање имовине, а Црна Гора наводно тежи укључењу у ЕУ.
Са друге стране, црквена имовина у Француској прешла је у државну својину у време прве фазе француске револуције, када је банкротирану државну касу револуционарна скупштина покушала да спасе конфискацијом велике црквене имовине. Потом је учињен идеолошки покушај дехристијанизације Француске кроз увођење нове деистичке вере и претварања католичке хијерархије у одељење државе, која их је запошљавала и давала им плате, али и забрањивала уобичајене верске активности. Наполеон се помирио са католичком црквом (Конкордат из 1801. омогућио је цркви уобичајену религијску активност), али јој није вратио имовину. Данас важи закон из 1905. који је такође задржао државну својину над црквама (и синагогама), а због отпора левичарских лаицистичких кругова.
Максимилијан Робеспјер (Фото: Викимедија)
Али, битна разлика између француског и црногорског случаја је следећа; француски закон јасно прописује да корисник државне имовине остаје исти, непромењен. Закон каже да ће „цркве и њихов намештај остати бесплатно на располагању јавним богослужбеним установама“, тј. црквама (чл. 13). Овај став гарантовао је верским заједницама (католичкој, протестантској и јеврејској) сигурност коришћења религијских објеката, односно обезбедило их од евентуалног одузимања цркава и синагога од стране државе кроз пренамену или давање, на пример, католичке цркве протестантској и обрнуто.
Са друге стране, у Црној Гори је по овом закону сасвим могуће да држава конфискује верске објекте СПЦ и да их препусти тзв. Црногорској православној цркви или да их претвори у нешто сасвим друго (музеје, школе, хотеле, складишта). Штавише, ово не само да је могућност већ и јасно наведена сврха црногорског закона (Мило Ђукановић о стварању црногорске цркве).
Мило Ђукановић (Фото: Танјуг)
Јасно је да је сличност француског и црногорског система само спољашња и формална, а да је суштина потпуно различита: у Црној Гори се држави препушта неограничено право располагања подржављеном верском имовином, док француска држава том могућношћу не располаже јер је се одрекла сопственим законом.
Затим, француски закон је недискриминаторан, јер потпуно једнако говори о свим тадашњим религијама (католичкој, протестантској и јеврејској, а исламских богомоља 1905. није било у Француској), док је црногорски случај јасно дискриминаторан пошто се односи искључиво на СПЦ будући да су католичка и исламска верска заједница заштићене међународним уговорима.
Постоји још једна разлика. У Француској је држава, као власник цркава и катедрала, дужна да финансира њихово одржавање и реконструкције, док се ништа слично не налази у црногорском закону. Изгледа да би садашња власт да узме цркве, али не и да има икаквих трошкова на њихово одржавање.
Бошко Мијатовић (Фото: Медија центар)
Француски и црногорски систем црквене имовине нису једнаки, као што кажу многи из ДПС-а. Разлика између њих је јасна: у Француској 1905. су држава и црква (католичка) нашле компромисно решење (држава задржава власништво, а верске заједнице настављају коришћење цркава) и тако избегле велики сукоб, док у Црној Гори садашња власт намерно иде на сукоб са доминантном црквом, тежећи да јој одузме имовину и убије утицај. Само у томе – намери уништења доминантне цркве – слична је Ђукановићева Црна Гора Француској, али оној Конвента и Робеспјера.
У XXI веку никоме у Европи не пада на памет да конфискује црквену имовину, док је француски случај последица несреће у старијој француској историји. Изузетак је Мило Ђукановић, који, на стари комунистички начин, конфискује имовину цркве у намери уреди црквено питање у Црној Гори по својој вољи.
Уколико би неко од утицаја у Црној Гори желео да француски систем заиста буде примењен, поступак је једноставан: нека се Закон о слободи вјероисповијести коригује француском одредбом да цркве и манастири остају на бесплатно коришћење постојећих корисника.
Наслов и опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Оставите коментар