Слободан Владушић: Пекић, наш савременик

Како је Пекић дошао до ове савремености? Одговор је једноставан: интелектуалним поштењем. Да Пекић није био интелектуално поштен, од њега би настао само још један опсесивни мрзитељ комунизма

Борислав Пекић (1930–1992). Фото: Арт анима

Када сам једној колегиници казао да ћу у будућности написати књигу о Пекићу (1930–1992) она ме је подржала уз напомену да је то писац који може да се тумачи у контексту актуелних феномена. Тиме је желела да каже да је Пекић наш савременик, а мене је оставила да размишљам о томе шта значи бити савремени писац.

Да бисмо одговорили на ово питање, морамо прво да се запитамо шта одликује наше време. Могући одговор је светски бестселер Homo Deus Ј. Н. Харарија, књига одушевљено прихваћена од стране водећих светских медија у којима се толико пажње поклања људским правима. Што је парадоксално, будући да се у Homo Deus-у промовише мисао која у најмању руку доводи у питање идеју људских права. У књизи се тврди отприлике ово: исто онако како је животињски свет стајао на располагању човеку, који га је немилосрдно користио и трошио, не обраћајући пажњу на животињска права, тако ће и садашњи човек стајати на располагању будућем натчовеку који, следствено, неће имати разлога да обраћа пажњу на људска права. Другим речима човек је крив према животињама, па ће заслужену казну добити од натчовека. Тиме се ствара филозофска могућност за оправдавање (будућих) великих помора људи, при чему не треба заборавити да је технологија ликвидације људи одавно превазишла стадијум гасних комора; данас имамо био-оружје односно вештачке вирусе.

Извор: Лагуна

Упоредите дакле, сплет идеја из Homo Deus-а са налогом данашњих колонијалних комесара који нам наређују да су једини дозвољени тематски оквири српске књижевности „југоносталгија” и ратови деведесетих, а да су оквири њеног простирања тзв „наши простори”. Лако ћете доћи до закључка да је југоносталгична, нашепросторна књижевност, укратко речено, замрзнута у прошлом веку и једном балканском гету. А када ти нашепросторни, југоносталгични аутори као надницу за покорност добију неку резиденцијалну стипендију или се преведу на неки страни језик у издању од 100 дотираних примерака, онда они тиме машу као да су добили разгледницу од ујака из Америке.

Та разгледница их, међутим, не чини ни савременим, а ни светским писцима. Они остају само оно што су били: наметнути модел мишљења и писања за српску књижевност којој је наређено да остане у 20. веку и да својом „садашњицом” назива више од три деценије стару југоносталгију и преко две деценије удаљене ратове, док ће за цео остали свет садашњица бити изазов антихуманизма у 21. веку.

Срећом, српска књижевност није никаква нашепросторна књижевност. Српска књижевност је светска књижевност. То знамо по томе што се у њеном канону налазе аутори, наши савременици, који кореспондирају са нашим светско-историјским временом, а нису заглављени у неком двадесетовековном југоносталгичном гету, попут литерарних трећелигаша. Један од таквих српских писаца првог ешалона је и Борислав Пекић у чијем се роману Беснило (из 1983. год.) води дијалог између најмање две врсте хуманизма и описаног хомо-деус анти-хуманизма. И све се то дешава на аеродрому Хитроу, у срцу пандемије вештачког вируса беснила, који је настао као колатерални производ генетских истраживања чији је циљ да известан број људи претвори у надљуде, а већину осталих у генетске отпатке.

Пекић дакле, истовремено поставља питање на које одговара Homo Deus, али исто тако и коментарише одговор Homo Deus-а.

Слободан Владушић (Извор: Печат)

То је разлог зашто је Пекић наш савременик, баш као што је то и Андрић који у свом недовршеном роману Омерпаша Латас испитује однос између воље за моћ и хибридног идентитета, или Црњански који у Роману о Лондону оцртава контуре Мегалополиса и економског расизма или најзад Павић који у Хазарском речнику поставља питање: зашто народи нестају?

Како је Пекић дошао до ове савремености? Одговор је једноставан: интелектуалним поштењем. То интелектуално поштење се осећа у Пекићевој интелектуалној обради сопствене биографије, наиме, периода између 1944. године, па до краја педесетих година, који обухвата ескалацију комунистичке репресије над српском грађанском класом, па и Пекићем лично, на шта је одговорио организовањем тајне антикомунистичке организације Савез демократске омладине Југославије (СДОЈ); после тога следи хапшење писца и одлазак на робију, са 18 година на животном конту.

Да Пекић није био интелектуално поштен, од њега би настао само још један опсесивни мрзитељ комунизма који би свету додијао кафанским причама о својим робијашким данима. Уместо тога, добили смо писца који је своју књижевност обликовао као невероватно прецизни сазнајно-филозофски инструмент (отуда мањак лирике код Пекића!). Тај инструмент је требало да одговори на питање зашто је нестала српска грађанска класа. Одговоре налазимо у Ходочашћу Арсенија Његована као и у Златном руну: романи показују, између осталог, да је члановима те класе недостајало солидарности и међусобно, али и са оним пониженим и увређеним, којима су као класа владали и који су се потом окренули комунизму. Зато је позни Пекић себе и могао дефинисати као десног социјалдемократу, чиме је сугерисао да суверенитет државе („десна” црта) има смисла само ако обезбеди социјалну државу („лева” црта), односно да се до социјалне правде не може доћи у условима када је држава претворена у колонију.

Борислав Пекић на робији

Бити интелектуално поштен значи, исто тако, испратити крајњи домашај сопствених премиса. Стога је Пекић питање пропасти српске грађанске класе проширио до питања опстанка материјалистичке цивилизације па је тако дошао до суморног закључка (у роману Како упокојити вампира из 1977. године) да нацизам није тек деформација филозофске традиције Запада, већ само једна од њених могућих антихуманистичких конкретизација, што ће рећи да иста традиција може да „породи” антихуманистичку политику и у неком будућем времену, под неким другим именом.

Укратко, Пекић је један од оних српских писаца који нам омогућује да у светској драми учествујемо не само пасивно, као пуке био-маса, већ и активно, као људи који осмишљају свет и траже оријентире за будуће деловање.

Довољно за понос.

Опрема: Стање ствари

(Вечерње новости/Блог Слободана Владушића, 11. 2. 2020)



Категорије:Преносимо

Ознаке:,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s