Желидраг Никчевић: Ранко Јововић (1941-2020), суза међу звијездама

Ранко Јововић је идеологизованом говору окренуо његово монструозно наличје, да би се чуо непоткупљиви глас људског протеста

Ранко Јововић (1941-2020). Фото: Искра

Не каже се узалуд да управо међу лирским пјесницима треба потражити имена која омогућавају да се одслика нешто од основне душевне, духовне и политичке ситуације нашег времена. Понекад су читави томови социолошких, психолошких и политичких анализа потпуно инфериорни у односу на готово махинално пјесничко проникнуће у атмосферу и суштинске особине савремености, у боју, укус и мирис стварног живота одређене људске заједнице.

У пјесништву великог српског пјесника Ранка Јововића Црна Гора је по свему привилеговани објекат – тамни предмет поруге, чежње и носталгије, а њени становници, Црногорци, сагледани из најапсурднијих перспектива, овом лириком лагано промичу у митској паради која се може видјети са сваког домаћег прозора. Ранко је био велики мајстор политичког неореализма, непоткупљиви пописивач чије ће анексе на збиљу морати да узме у обзир сваки будући аналитичар. Као и увијек у нашој историји, као код свих наших врхунских лиричара, и овдје су на заједничком послу и револт и покајање, и тамни призори националне драме у пуном обиму, и праштање, и бескрајна њежност – и вјера у понајбоље што овај народ има: у душу и чисте ријечи племена.

Притом, Ранко је био један од оних ријетких дијагностичара који нигдје себе не изузимају, него напротив – свједоче својим животом једнако као и својим стиховима. Он је писао на равној нози са стварношћу, примајући и узвраћајући ударце, али не узмичући никада. Идеологизованом говору окренуо је његово монструозно наличје, да би се чуо непоткупљиви глас људског протеста. Јововићева пјесма коначно и неопозиво ослобађа песничку субјективност, бавећи се оним што је најинтимније и најкрхкије, без компромиса са малограђанском фантазијом. Мало је код нас пјесника који су тако непосредно отворили пјесму за тзв. непоетско градиво, који су истовремено тако романтични, што значи узвишени и патетични, и тако реалистични. Мало је српских пјесника који су свој идеалитет тако немилосрдно и плодотворно изложили свом реалитету, као што је то учинио Ранко Јововић.

Иза његових жестоких стихова назире се огромна љубав према окупираном, скоро изгубљеном завичају. И огромна туга. И вјечна оданост сну о некој друкчијој земљи, топлијој, мирнијој, људскијој… Ранко је такву Црну Гору носио у себи од рођења, у сваком свом даху, сваком стиху, у крвотоку, и зато је његов очај био тако неустрашив. Зато је било могуће да из данашње политичке агоније настану неке од најзаноснијих фантазија српске лирике. Притом: овај човјек је био прилично усамљен; много је више оних који се не усуђују да именују оно што им се дешава пред очима, као да су хипнотисани. Овај човјек, међутим, свједочио је да нас није баш сасвим напустила храброст говорења.

Драги наш Ранко, вјечнаја памјат.

Опрема: Стање ствари

(Искра, 10. 2. 2020)



Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s