Дјеловање академских олигархија и академски клијентелизам постају, нажалост, „заштитни знак“ Филозофског факултета, што је тамно наличје универзитетске аутономије
Како је случај Милоша Ковића показао да дјеловање академских олигархија и академски клијентелизам постају „заштитни знак“ Филозофског факултета?
Милоша Ковића, угледног професора Одјељења за историју Филозофског факултета Београдског универзитета, у јавности препознатљивог и као изузетно честитог човјека, четворо његових колега (Љушић, Самарџић, Стојановићева и Станковић) у кривичном поступку тужило је за тобожњу увреду, покренувши упоредо и парнични поступак. Он их никада није омаловажавао као особе, већ је само јавно проговарао о недостојностима које се дуже времена дешавају на његовом одјељењу, што је морални дуг сваког човјека, а посебно професора.
Омча за непослушне
Тамо су, наиме, толико поремећени међуколегијални односи да оно више не функционише као аргументативна заједница у којој ваљани разлози одлучују у разликовању исправног и неисправног, због чега је постала увријежена пракса доношења сумњивих и неправедних одлука, усмјерених против колега који из неког разлога нијесу по вољи неформалне интересне коалиције која га контролише. При томе српска јавност треба бити упозната са правим стањем на најстаријем српском одјељењу за историју, јер од историјске науке зависи саморазумијевање нације и њено опхођење са својим идентитетом.
Милош Ковић (Фото: С. Гарић)
Постојање те коалиције видљиво је прије свега по кадровској политици чије су главне „ставке“ (не)послушност према утицајнијим колегама и/или идеолошка одступања од а(нти)националног „мејнстрима“ које се испотиха на Одјељењу успоставља. На тај начин угрожена је могућност поштене, непристрасне оцјене научних, академских и педагошких резултата чланова Одјељења, будући да је интересно спрегнута, а акционо добро уиграна скупина развила механизам држања колега под контролом, по потреби и активирањем „гласачке машине“ приликом избора у научна звања, што је директно повезано са задржавањем радног мјеста.
Неки од „непослушних“ већ су изгубили посао, а неке су, као Ковића 2017, упркос научним резултатима, покушавали да отјерају. Они други, застрашени, који не спадају у „тврдо језгро“ неформалне академске олигархије Одјељења, гласају према диктату – да се и њима не би исто десило.
Наличје универзитетске аутономије
Дјеловање академских олигархија и академски клијентелизам постају, нажалост, „заштитни знак“ Филозофског факултета, што је тамно наличје универзитетске аутономије, која се злоупотребљава за академско-научни, морални и радноправно-економски прогон колега који само раде свој посао или који поврх тога, као Ковић, стоје и на бранику части – личне, професионално-академске и националне. Када институције не функционишу, а институт аутономије Универзитета, видимо, овим се неприхватљиво злоупотребљава, треба их макар модификовати. Стога ваља озбиљно испитати могућност увођења независне академске контролне инстанције за провјеру стручне непристрасности избора у звања на факултетима – макар тамо гдје се појави озбиљна сумња у злоупотребу аутономије.
Часлав Корпивица (Фото: Медија центар Београд)
Тужбом за увреду, лишеном било каквог правног основа, ЉССС-четворка настоји и да у широј јавности угуши критички, разобличујући говор о себи, као што га је на Одјељењу учинила безначајним. Тражењем осуђујуће пресуде настоје да прошире домен застрашивачко-дисциплинујуће, на Одјељењу већ добро уходане праксе. На тај начин свима би се послала убједљива порука да се залагање за истину, правду и честитост „не исплати“. Најпослије, осим слободе критичког говора, кршења академских слобода, те удовољавања личним идиосинкразијама и ресентиментима, ЉССС-четворка злоупотребљава правосуђе и ради кажњавања Ковића због његовог титанског националног ангажовања – за неотуђиво српско Косово и Метохију, суштинска права црногорских Срба и за све друго по чему је он одавно познат. И умјесто да настави с напорима на националном и академском пољу, он мора да се бави овим(а) – да би они који „разграничавају“ Србију од КиМ, који се не „мијешају у унутрашње ствари“ Црне Горе, БиХ, који нас вуку у ЕУ/НАТО… – лакше све то завршавали.
Аутор је професор филозофије на Факултету политичких наука
Допуна наслова и опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Оно што је за Н1 ПЉЖ, за ову катедру је СЉ-СС. Филозофија ниских удараца антиисторије.
Нема аутономије на универзитету. Он је у потпуности под влашћу државних власти, НВО и челника који иду по мишљење у амбасаде, исто као и САНУ. Да нема часних изузетака који износе истину у јавност, о томе се не би ни знало. Зато је наша обавеза да одбранимо то мало поштених људи. Тек кад њих сачувамо, можемо да се објаснимо са историчарима који фалсификују историју, докторима који убијају, правницима који учествују у криминалу. Универзитет не сме бити расадник оних који руководе за туђ рачун. Као што је пао докторат Малог, пашће и самовоља плаћеника. Ови су опаснији од Малог, Слине, Брнабићке, Николића, Табаковићке и осталих кловнова који ништа не знају. Они су врхунски образовани људи који су злоупотребили своје знање и окренули га против будућности своје земље. Зато морају бити кажњени оштрије од простих купаца титула.
Zanimljivo je da medju „progoniteljima“ nema Cede Antica, koji je prvobitno bio u ekipi.Valda iz centrale javili da ne dira njihovog coveka.
Profesor Kovic treba da angazuje dobrog i skupog advokata, cije bi onda sudske troskove platili oni koji izgube. Mislim da bi onda malo vise razmislili da li da nastave sa sudskim postupkom, ili da odustanu. Ovako, nista ih ne kosta.
Хвала професорима Ковићу, Копривици као и Ломпару, Антонићу, Самарџићу, Мировићу, Чавошком, Душанићу и многим другим за њихову дуготрајну тешку борбу за истину и правду. Борба је дуготрајна неизвесна захтева пуно жртве и одрицања, карактера и храбрости али ће неминовна победа бити већа и слађа. Светлост ће бити сјајнија у тренутном безнађу . Има све више људи који вас подржавају и узимају вас за узор. Још једном хвала и пуно среће.