Никола Н. Живковић: Банкрот спољне политике Москве

Стиче се утисак да спољну политику Москве воде интереси „Гаспрома“, а не национални интереси Русије. Једино тако можемо разумети и одликовање које је недавно Путин доделио Александру Вучићу

Никола Н. Живковић (Фото: Соња Ракочевић)

Недавно је свечано пуштен гасовод „Турски ток“. Он повезује руску обалу Црног мора са Турском. Русија се тиме обавезала да ће снабдевати гасом Турску у следећих неколико деценија. Свечаности су присуствовали и највиши представници Србије и Бугарске. Већина посматрача се сложила да „Турски ток“ представља не само привредну, него и геополитичку победу Анкаре, а још више Кремља.

Да успут приметим, још увек није извесно када ће Бугарска да испуни свој део обавезе, односно, није сигурно када ће да заврши изградњу гасовода од турско-бугарске границе па до бугарско-српске. Руска страна је у више наврата изразила сумњу да ће Бугарска уопште и извршити свој део обавезе. Разлог је прост. Познато је да бугарска спољна политика не постоји, те да у потпуности зависи од Брисела, а још више од Вашингтона. Тај пројекат, да подсетим, прво је и био договорен са Бугарском и требало је да гасовод – испод Црног мора – директно повезује Русију и Бугарску. Но, после притиска Европске уније и Сједињених Држава, Бугарска је морала да откаже тај договор.

Другу велику победу Москве многи су видели у договору Русије са Турском у вези са мирним договором око регулисања сиријско-турске границе. Пред огромним бројем новинара из читавог света, Ердоган и Путин су у руском црноморском граду Сочију свечано потписали тај договор. Пре тога, Ердоган је од Русије добио комплекс ракета С-400 и то уз веома повољан кредит.

Но, крај те идиле између Анкаре и Москве ускоро је почео да се назире. Појавиле су се прве пукотине. Прво је Турска демонстративно изјавила да ће послати војску у Триполи и тиме се јасно стала на страну непријатеља Кремља. Путин, као што је познато, подржава власт у Бенгазију и либијског генерала Халифа Хафтара.

Истовремено су последњих недеља постојали све гласнији протести у Дамаску да Турска свакодневно крши договор кога су недавно, у Сочију, пописали Ердоган и Путин. Врхунац кризе између Анкаре и Москве догодио се пре неки дан, када је турска армија бомбардовала сиријске положаје. Руски медији говоре да су у тим нападима погинула и четири руска војника, те отприлике сто сиријских војника и цивила.

Извор: Блиц

Штампа Запада једва је дочекала такав развој догађаја. Један од најзначајних листова немачког говорног подручја „Ноје цирхер цајтунг“ јавља: „Ердоган губи стрпљење са Путином. Ердоган ризикује да тиме дође до кидања веза са Русијом“ („Erdogan verliert die Geduld mit Putin Erdogan riskiert damit einen Bruch im Verhältnis mit Russland. Eskalation in Syrien: Erdogan verliert die Geduld mit Putin | NZZ). У сличном тону говоре и остали најутицајнији медији Запада као што су „CNN“, „BBC“, „Шпигел“ и „Њујорк тајмс“.

Све је почело пре извесног времена, са сиријском офанзивом на последње веће упориште исламских терориста, на град Идлиб. Са становишта међународног права, војна акција Дамаска потпуно је легитимна. Терористи се налазе на њеној земљи и Сирија има пуно, суверено, право да успостави своју власт над целокупним територијем своје државе.

Москва се од почетка сукоба стала на страну изабраног представнике те државе. Захваљујући подршци Путина, Асад данас контролише преко 90% територије Сирије. Кремљ би сада требало  да се одлучи. Он не може више да мирно толерише упаде турске војске у Сирију. Тиме Путин губи углед не само у Сирији, већ и у читавом свету, нарочито исламском, али и у самој Русији.

Ово, међутим, није први случај „неспоразума“ Москве са Анкаром. Да подсетим. Русија је претходно олако прешла преко неколико турских крајње непријатељских акција. Споменућу два најубедљивија доказа: Турски војни авион „F-16C“ 24. новембра 2015. уништио је руски „Су-24“, који је летео над Сиријом, недалеко до турске границе. Пилот авиона Олег Пешков погинуо је када се спуштао падобраном и то од исламских терориста које – ово није тајна – подржава Турска. Други пилот Константин Мурахтин је преживео, и то захваљујући храброшћу руских специјалаца, као и помоћи припадника Хезболаха, који су га безбедно пребацили до руске војне ваздушне базе „Хмејмим“.

У Анкари је 19. децембра 2016. убијен руски амбасадор Андреј Карлов. Страдао је у руској амбасади. Убио га је полицајац Мевљут Алтинташ, а припадао је обезбеђењу самог Ердогана.

Руски амбасадор Андреј Карлов уочи атентата (Принтскрин Твитер

Када већ говоримо о Сирији, морам споменути да се највећи руски губитак у људству у току једног дана догодио 17. септембра 2018. године. Тада је погинуло петнаест руских војника. Био је погођен руски извиђачки авион „Ил-20“, снабдевен најмодернијом електроником. Војни руски извори тврде да је то било „током провокације војног ваздухопловства Израела“ („в ходе провокации ВВС Израиля“). Већина погинулих били су висококвалификовани инжењери електронике. Остало је у сећању многих како је службена Русија млако реаговала и на тај велики губитак. Руски генерали били су далеко оштрији у осуди израелског злочина. Сем тога, Израел редовно бомбардује Сирију, а Русија, како се чини, упорно и понизно ћути.

Сиријска армија заробила је ових дана двојицу сиријских терориста. Обојица су грађани Сирије. Један, по имену Махмуд ал Наџим, рођен 1985, испричао је сиријским новинарима да је заједно са породицом побегао у Турску. Но, турска полиција га је ухапсила и отворено му казала: „Ако нећеш да се бориш за Џебхат ан-Нусри, убићемо ти породицу. А мене су предали у руке исламиста. Турска моју фамилију држи као таоце. Исламске терористе у Сирији снабдевају новцем и оружјем Турска и Саудијска Арабија.“ Породица и родбина Махмуд ал Наџима налази се у Турској, у логорима за избеглице.

Ердоган је управо стигао у Кијев и поздравио је домаћине речима „Слава Украине!“ Ердоган је такође одбио да призна Крим као саставни део Русије. Анкара редовно организује конгресе Кримских Татара и веома бучно захтева њихова национална права. Са друге стране, у Турској живи двадесет милиона Курда. Они немају ни најелементарнија национална права. Истовремено, ево, Турска тражи национална права за Татаре у Русији!

Било је у Русији немало оних који су упозоравали да са Турском ваља бити опрезан. Она никада у историји није била савезник Русије. У последње две стотине година Русија је много пута ратовала и, од десет већих битака, Турци су увек од Руса били поражени. Са стајалишта руских националних интереса, било би далеко боље, да Москва подржава Курде и то не само у Сирији, него и у самој Турској.

Читао сам о томе велик број студија руских историчара, политичара и официра. Сви су они скептични према Турској. Нажалост, превагнула је она друга, либерална-прозападна страна. Стиче се утисак да спољну политику Москве воде интереси „Гаспрома“, а не национални интереси Русије. О томе сведочи и недавни уговор Гаспрома са Украјином. Москва је изашла усусрет свим потраживањима Кијева.

Једино тако можемо разумети и одликовање које је недавно Путин доделио Александру Вучићу. Убеђен сам да је највећи део Срба то разумео као понижење за Србију, али и Русију. Јер, како разумети да Русија додељује признање човеку који доследно спроводи политику која је у интересу Вашингтона и Брисела?! Влада Александра Вучића и Ане Брнабић није ништа дуго већ сервис Соросу и осталим „невладиним организацијама“ из САД и ЕУ.

Једино објашњење видим – као и у случају Украјине – да Кремљ пре свега води рачуна о интересима Гаспрома. Но, интереси Гаспрома стоје, као што сам показао, у супротности са интересима руског и српског народа.

Путин уручује Вучићу орден Александра Невског (Фото: Марина Лопичић)

И после те великодушности, која је показао Гаспром, Кијев и даље води жестоку русофобску политику. Са новцем који је Кијев добио од Гаспрома, он купује оружје у Сједињеним Државама и тиме свакодневно бомбардује Доњецк и Луганск, те тако убија руско цивилно становништво. Русија је немоћна да одбрани свој, руски, народ.

Анкара је најзад показала право лице. Турска гласно, пред светском јавношћу, упућује најтеже речи оптужбе против Кремља. Како дуго ће Русија да трпи ове увреде и понижења? На несрећу руског народа, Москва није водила само неодговорну политику према Анкари. Далеко теже последице по Русију има дилетантска политика Кремља према Украјини.

Бољшевици су створили Украјину у садашњим границама. До године 1917. у данашњим границама Украјине живело је мање од 20% Украјинаца. Већина становника су били Руси. Горбачов и Јељцин су наставили са бољшевистичком политиком дерусификације Украјине. Како је могуће да држава, у којој су 60% становника Руси, постане русофобска?

Американци су са сто пута мање новаца, уз помоћ „невладиних организација“, направили од Украјине државу, која је једнако тако непријатељски расположена према Русији, као Пољска. За то време Кремљ је у време Јељцина, а у великој мери и Путина, прилично пасивно посматрао мешање Вашингтона у кијевску политику. Не треба заборавити, да Руси Кијев зову „мајка руских градова“ («мать городов русских»).

Путин је већ две деценије председник Русије. Његовом заслугом данас је Крим руски. Но, може да се уради далеко више. Шта је са Харковом и Одесом, где и данас у незнатном броју живе Украјинци? Путин је наследио сувише много људи из државног апарата и то из доба Јељцина – нарочито из сектора финансија, приватног капитала, банака и културе – који слепо подржавају Запад, а пре свега Сједињене Државе и Енглеску.

Ситуација на фронту Украјине и Новорусије за 16. јануар 2020. (Извор: Карта украјинских снага/Восток.рс)

Оно што запрепашћује да због ових пропуста у току последње две деценије нико због тога није позван на одговорност. Ни за пропуст у Украјини, а ни за катастрофалну политику Москве према Анкари. Добра је ствар да је сада Ердоган најзад јавно казао да је он непријатељ Русије. Турска ратује против руских интереса и у Сирији и у Либији, те јавно подржава русофобски режим у Кијеву.

Можда ће сада ојачати они људи из политичке елите у Кремљу који размишљају пре свега о националним, руским интересима. Шта је још потребно да се догоди, па да данашња владајућа елита у Москви схвати да је Турска непријатељ Русије?

У наслову нисам написао „банкрот руске политике“. То није случајно. По мени, руска политика не постоји од фебруара 1917. године. Од Лењина па до данас води се совјетска политика, а она је у својој суштини антируска. Тек у последње две деценије почињу да се стварају зачеци руске политике. Но, да би се то остварило потребно је да се превали још дуги пут.

Зато ми је смешно када неки у Србији причају, како нам „Руси опет нису помогли“. Из овог кратког текста сам, верујем, довољно убедљиво показао да Москва не води рачуна ни о руским националним интересима. Како онда да очекујемо да ће водити о српским?

Две момента која уливају наду за све оне који нису равнодушни за судбину Русије и који је воле, што је случај са већином Срба, укључујући и аутора ових редова: Путин је сменио Димитрија Медведева, а такође је најавио је да ће ускоро доћи до измене у Уставу Русије.

Владимир Путин и Дмитриј Медведев 2017. године (Извор: vladtime.ru)

Медведев је био један од најмање популарних политичара у земљи. Устав Русије писан је у време Јељцина, а писали су га амерички саветници. По том Уставу, који је још увек на снази, Русија је практично сведена на америчку колонију. У том Уставу, на пример, спомињу се сви народи земље, само не и – руски!

Надам се да ће у измењени или нови Устав Русије ући две ствари, које, колико видим, највише занимају огромну већину људи у земљи: да се нагласи „социјални карактер државе“ и да се каже да у земљи живи „руски народ, који је заједно са Руском православном црквом“ створио ову државу, те да су сви остали народи и вере равноправне пред Уставом и законом.

У Естонији живи око 60% Естонаца, у Израелу око 50% становника чине Арапи. Па ипак, у естонском Уставу стоји да је то држава естонског народа, а у Уставу Израела стоји да је то држава јеврејског народа. Ваљда је онда могуће да се Русија дефинише као држава руског народа, где 83% одсто становништва кажу да су Руси.



Категорије:Писма из Жумберка

Ознаке:, , , , ,

39 replies

  1. Грешка Николе Николајевича Живковича у оцени ситуације у Украјини лежи у чињеници да је „украјинску“ русофобију он идентификовао са „западно украјинским национализмом“.
    Ово је основна грешка.
    Русофоби у Украјини (и у Белорусији) су руско говорећи, и споља веома мало подсећају на украјинске етнонационалисте.
    Стога, чињеница да врло мали броj украјинских етнонационалиста у Одеси и Харкову не чини ове регије проруским. Баш тако

    Свиђа ми се

  2. Шта се тиче Јељциновог Устава, кога код нас не презирамо само лењи, постоје нијансе.
    Ситуација је била таква да би се, уколико се Руски народ у Руској Федерацији одвојио од укупно Россиjске политичке нације, ово омогућило да се говори о повлачењу из Руске Федерације Татарстана, Башкирије, Чувашије, Мордовије, Мари-Ел-а, Јакутије и република Северног Кавказа. Дакле распад русиjе отишао би до краја.
    Не говорим. Каква је мудрост Јељцина. Не.
    Највероватније, Американци нису били заинтересовани за „југославизацију“ ситуације у Руској Федерацији. Вашингтону није исплативо потпуно уништити Русију – јер би то оштро ојачало Кину.
    Међутим, морате да схватите да је Јељцинов Устав био мање зло од пропасти Руске Федерације по узору на вашу земљу.

    Свиђа ми се

  3. Шта се тиче турског смера, Никола није поменуо ни црквени фактор – апсолутно уједињени демарш грчких хијерарха по украјинском питању.
    То је психолошки разумљиво.
    Грци су разочарани што се Москва ослањала на вечне непријатеље Грчке – Османлије.
    Али шта да радим.
    У случају урушавања тог система међународних односа, оно што се развило након рушења Берлинског зида, нео-Османско царство ће постати фактор геополитике, а нимало братско од нас Јерменије, Грчке и Србије.
    Кажем то без цинизма, али само предлажем да сагледате ситуацију из друге опциjе.

    Свиђа ми се

  4. одличан текст г-дина Живковића…Путин и Русија што се Србије играју прагматично..ко је нама крив што већина Срба подржава Вучића и његову власт…Руси то прихватају и чувају своје интересе..али сам сигуран да је Русија највећа препрека Вучићу везано за „компромис“ око Косова и Метохије..и не заборавимо да је Русија спречила да се Срби због Сребренице прогласе геноцидним народом..хвала им на томе…

    Свиђа ми се

  5. Руси (Путин) наравно нису веверице да верују Ердогану. Турска је друга по величини земља у НАТО, на врло важном стратешком месту. Било какав раздор између њих и Амера је од користи за Русију. Русија није довољно моћна да удари шаком у сто и заводи ред по свету, али покушава да са својим ограниченим ресурсима уради нешто за себе. Бирањем између два зла умањује се непосредна блиска претња, не решава се проблем. Али то је исто као што сви знамо да својим радом директно одржавамо Вучића на власти. Сви знамо да бисмо га једном великом побуном одували, али једноставно таква побуна тренутно није реална. И Руси би вероватно да сведу Америку на бриге о граници са Мексиком и Канадом, да овладају Босфором, да у Украјини поставе своје људе. Вероватно им је и дељење ордења сваком олошу огавно. Али, ако је ово најисплативији начин да се нешто оствари, онда нема друге.
    Једно је сигурно, нико нормалан у Русији се не узда у пријатељство Турске или таквих љигаваца какав је Вучић. Само их трпе док морају.

    Свиђа ми се

  6. @Павел Вячеславович Тихомиров
    Стога, чињеница да врло мали броj украјинских етнонационалиста у Одеси и Харкову не чини ове регије проруским. Баш тако

    Ovo jednostavno nije tačno, to se vidi na svim izborima u Ukrajini, u Odeskoj i Harkovskoj oblasti su ubedljivo pobeđivale pro-ruske partije. Ne onako ubedljivo kao u Donjeckoj i Luganskoj oblasti, ali svakako ubedljivo, u odnosu 2:1 najmanje. I te dve oblasti su takođe pro-ruske, osim ako se traže izgovori zašto nije uopšte pomognuto narodu tamo.

    @Грци су разочарани што се Москва ослањала на вечне непријатеље Грчке – Османлије.
    Али шта да радим.

    Ovo nema ni smisla ni logike. Dakle Grčka je razočarana odnosom Rusije i Turske, iako u tom odnosu ne postoji nikakav „trougao“ dakle ta saradnja nije anti grčka, a sa druge strane podržava Ukrajinsku crkvu sa kojom nema nikakve veze, eto tek da se napakosti drugome. Ako ćemo tako, zapad i Amerika su prećutno podržali okupaciju severnog Kipra, a to Grcima i patrijarhu izgleda ne smeta ni najmanje, i još se utrkuju da za njihove interese nanose štetu Rusiji i celom pravoslavlju.

    Свиђа ми се

  7. Мијо Медићу, хвала вам за коментар.
    Никола Николаевич Живкович посоветовал мне отвечать по-Русски, ибо мой Сербский очень слаб.
    1. Что касается Греции, возможно, Вы правы, я просто провёл параллели с общественными настроениями в Армении.
    2. по Украине – вы должны понять простую вещь:
    – из того, что люди голосовали ПРОТИВ западноукраинского этнонационализма,
    – вовсе не значит того, что они голосовали за Россию.
    Я занимался предметно Русским Движением Украины и даже некоторое время (до отъезда в Россию на постоянное жительство) возглавлял одну из городских организаций. И немного знаю ситуацию изнутри.

    Свиђа ми се

  8. что касается Ельцина и параллелями между культурной самоидентификацией „Русский/Россиянин“ – „Серб/Югослав“. В принципе, есть такая опасность. Но вы на Балканах, и вообще – в Европе, не совсем понимаете принципов исторически обусловленных процессов формирования культурного стандарта, соответствующего критериям принадлежности к Русской нации.
    В Сербии этот вопрос был решён ещё Свт.Саввой, в Европе вопрос бурно решался после 1849, у нас он так и не был решён.
    „Русская народная культура“ была изобретена Российскими дворянами – начиная от Пушкина и оканчивая менее гениальными писателями, драматургами, композиторами и художниками. Позже – при Сталине – дело формирования „Русско культуры“ продолжили русифицированные еврейские композиторы и кинодеятели. Ну и ладно.
    У вас, Сербов, есть отличтельный критерий сербскости – Крестная Слава. У нас такого нет. У нас люди всегда позиционировали себя „подданными Его Высочества императора Всероссийского“ и „исповедающими Закон Греко-Российской Православной Церкви“.
    Как сейчас отделить Русских от не совсем Русских, но искренне воспринимающих те СМЫСЛЫ, которые заложены в Русской Культуре? Черепа измерять? Кровь брать на анализы?
    Поэтому такм у нас не всё просто. Это я вам говорю как человек, который всю свою молодость был искренним Великодержавным Шовинистом. а сейчас понимаю, что нужно искать другой выход. вы не смогли сербизировать Югословенство, потому что имели опытного врага – носителей идей „Хорватского Державного Права“. А нашими врагами, врагами русификации Обще-Российской политической Нации являются вещи вполне преодолимые. Если, конечно, на то будет державная воля Кремля. И вменяемость политических технологов.

    Свиђа ми се

  9. Никола, ала сте га претјерали…

    Свиђа ми се

  10. Текст Николе Живковића врло мало узима у обзир реалност у Русији. Русија има исувише мало становништва, сувише слабу економију (у односу на своје непријатеље) и врло велике проблеме наслеђене из прошлости. Таква земља није у ситуацији да свако непријатељство и сваку провокацију кажњава сурово и брутално. Екстремним реакцијама Русија би само закомпликовала ионако тешку ситуацију. Русија има највећи арсенал нуклеарног наоружања на свету али то је оружје резервисано само за безизлазну ситуацију, за екстрене мере у ситуацији крајњег очајања. То је оружје бескорисно за „стандардне“ ситуације преме непријатељима.

    Ја највише замерам Русији што је врло лако и неодговорно окренула леђа свом идентитету и традицији, и прихватила левичарску идеологију насталу на Западу. Штету коју је Русија учинила сама себи није могуће компензовати. Једино што Русија може да ради је да врши контролу те штете. Није реално да Србија очекује чуда од Русије. Русија је много лутала по „беспућима повесне збиљности“. Она је себи дозволила да у Савету безбедности гласа за економске санкције Србији. То је пад на дно. Срећом, Русија се некако извукла из живог блата и стала на ноге али је она још јако далеко од тога да може силом да намеће решења. Лично мислим да је Путин губитке својих војника схватио као провокацију да предузме неки непромишљен корак и одустао од реакције. Он има право да буде прорачунат у својим реакцијама. То не значи да је он заборавио и опростио непријатељима. Он само бира прилику и време за реакцију. Може се догодити да се таква прилика никада не укаже.

    На крају морам да кажем да се овде у Србији претерује у негативним оценама Вучића. Он је годинама покушавао да „прода“ патриотску причу али Срби је нису прихватили. Он није више љигав од осталих Срба. Било би потпуно бесмислено да се Вучић залеће у неким патриотским гестовима само зато да би убедљива мањина бирача рекла да је он прави националиста. Морамо поштовати вољу већине и онда када нам се она не свиђа. Ако смо изабрали западни либерализам. У источњачкој деспотији сви раде оно што нареди султан. У западном либерализму мора да се поштује воља већине ма како погрешна она била. Српски народ је дозволио да Мило Ђукановић призна независно Косово само неколико дана након проглашења али ја нисам видео никакву ракцију у Србији, нити од стране власти, нити од стране грађана. Ако у том тренутку није било реакције то значи да српска јавност одобрава Ђукановићеву политику. Не можете ви да очекујете да Вучић после 12 година исправља ваше грешке. Србија је имала у том тренутку широк репертоар реакција на црногорску провокацију и манифестно непријатељство, од дипломатске ноте до економских санкција према Црној Гори и излазне таксе којом би онемогућила трошење српског новца на црногорском приморју, чиме Србија директно финансијски помаже непријатељску земљу. Ако српски народ није реаговао на ту провокацију и непријатељство, зашто очекујете од тадашње или садашње власти да буде мање „љигава“? У либерализму је власт огледало народа, какав је народ таква је и власт.

    Свиђа ми се

  11. Захваљујем се Павелу Тихомирову на објашњењу разлике између српског критеријума припадности нацији и руског. Морао сам да се концентришем на текст јер нисам никад учио руски језик, али сам углавном разумео. И сам се чудим да сам разумео. На тако великом простору, где јединствена идеја нације тешко добацује до сваког удаљеног кутка, није ни чудо да нема јединственог и једноставног критеријума. Много је лакше у малој земљи каква је Србија да се формулише таква идеја и да се примени у пракси. Али и овде је та идеја нације у великој агонији и мала је шанса да преживи ударе глобализма.

    Свиђа ми се

  12. Ивану Лукићу с поштованьем (Николе, опрости, шта опет пишем ужасно Србски)):
    Руска национална свест формирана је у фундаментално различитим условима у поређењу са националним свестима европских народа – и великим и малим.
    Јасан пример националног буђења и националног разграничења може послужити као Дунавска монархија.
    Раст Мађарског идентитета био је реакција на Германизацију, Хрватског – реакција на Мађаризацију, Српског – на Хрватизацију. Међутим, Српски идентитет није формиран у оквиру борбе против носилаца идеологије „хрватског државног права“, према којег су бановинске Србе позиционирали као „православне Хрвате“.
    Српска самосвести је нераскидиво повезана са традицијом Крсне Славе, због чега би, по мом мишљењу, било тачније, светог Саве назвати не само „учитељем Србије“, већ, заиста, „творцем Српства“. За основу етногенезе ново-Србског народа је прихватанье духовног и културног стандарда који је развијен у оквиру Свjатосавльа. Другим речима, свака особа која је постала носилац културе прославе Крсне Свете – постала су припадник Србског црквено-националног корпуса. И обрнуто.
    Основа етногенезе новоХрватског народа је претапльиванье јужних Славена, који су исповиједали римокатоличку вјеру, у „Хрватску политичку нацију“.
    Пре нас Руса није било таквих проблема.
    Упркос чињеници да је у последње време хоби за доктрину хаплогрупа постао невероватно популаран, ипак држим застарело мишљење да је припадност одређеној нацији пре свега свесно укорењена личност у одређеном националном миту .
    Нико не зна шта се заправо догодило пре хиљаду година: током последњих 30 година, Овертонови прозори разбили све и свашта до те мере да нико ништа не може са поуздањем рећи. Међутим, ако се обратимо здравом разуму, можем да кажем шта древни Руски народ – jесте симбиоза Словена, Угро-Финаца и Викинга.
    Условни „средньовековни Руски народ“ који је настао у доба Златне Хорде је симбиоза древног Руског елемента са Тjурrским елементом, када су сви који су служили великом московском кнезу и веровали на исти начин као што је митрополит московски – ушли у Hуски национални корпус.
    Касније, у доба Петра Првог и након ньеговог преобразованьа Московсе државе у Руску империjу, „Немци“ и крштени Јевреји ушли су у нову Руску националну заједницу.
    Говорити о томе која је врста самоидентификациjе била својствена нашим прецима који су живели у 18. веку је прилично тешко. Ако говоримо о вишем сталежу, јасно је да су се представници те класе позиционирали као поданици круне Њеног/Његовог величанства Царице/Цара Руске, који је признавао закон Грчко-Руске Православне Цркве.
    До почетка 19. века наши руски племићи комуницирали су француским језиком и читали романе на француском језику. Опере су – као и сви други образовани Европљани – слушали италијански. Техничка литература коришћена је на немачком, медицински термини латински. И само са представницима нижих слојева комуникација се одвијала на једном или другом локалном дијалекту руског језика.
    И требало је да се појави генијалном Александру Сергејевичу Пушкину, који не само да је показао да можете да пишете на руском, него је уствари створио овај Руски језик у облику у којем га још увек познајемо.
    Професионални руски писци оплемењивали су народне приче, претварајући хаотичне шале у класична књижевна дела. Професионални руски композитори оплемењивали су мотиве, претварајући симпатичне мелодије у класичне музичке композиције. Професионални руски уметници створили су импресивне слике које приказују неке легендарне личности, чији су подаци о изгледу и гардероби били веома збуњени. На основу архитектуре пред-Петровске Москве створени су величанствени преправљачи који су дошлу уместо барок-стила 18. века, ампира и бидермаера 19. века.
    Тако је Руски национализам попримио облик тек у добе Александра III.

    Свиђа ми се

  13. Грешка тестатуре:
    откуцао -Hуски национални корпус.
    треба – Руски национални корпус

    Свиђа ми се

  14. Економска, политичка и културна ситуација у Русији је далеко гора по руски народ и по рукке интересе од онога на шта нас упозорава госп. Живковић.
    Од Горбачова до данас, никада подлијег антинародног режима у историји Русије није билио.

    Свиђа ми се

  15. Раније је господин Дубињин данашњу Русију назвао Постсовјетиа. Да ли је био у праву?

    Свиђа ми се

  16. @Јанко. То је апсолутно нетачна и претерана оцена.

    @Павел Тихомиров

    Изложићу укратко моје схватање појма „идентитет“.

    Једини „органски“ идентитет који човек има је персонални идентитет, идентитет појединца. Тај персонални идентитет је неуништив. Сваки колективни идентитет је вештачки производ, укључујући национални идентитет. То је и разумљиво, јер у колективном идентитету човек треба да се повеже са онима који му нису ништа и које не познаје. Познат је такозвани Данбаров број који одређује број људи за које је људски мозак пројектован да остварује интеракцију. То је број 150. Људски мозак је пројектован за интеракцију са 150 других појединаца, односно пројектован је за живот у малом селу (не у мегалополису од милион становника). Свака заједница већа од такве је „предозирање“ за људки мозак. Након „неолитске аграрне револуције“ створене су неприродне градске заједнице са великим бројем појединаца. Појавио се проблем манипулације и управљањем таквом заједницом. Елите су морале да створе идеологије које повезују масу појединаца. Тако су настале прво политеистичке, а потом и монотеистичке религије.

    Мале заједнице, сеоске и племенске, су у почетку створиле аутентичне полу-органске колективне идентитете. Створиле су своје аутентичне религије. Шта је то „аутентична религија“ заједнице? То је наратив којим група појединаца објашњава свет у коме живи. Наши преци су били свесни да је природно окружење извор њиховог опстанка и у њиховом наративу је све било везано за природни годишњи циклус, односно за природни животни циклус. (Како кажу еколози колапс и смрт није грешка него природна особина система). Зато су наши преци славили и поштовали природне феномене: воде, дрвеће, биљке, животиње. Све оно што омогућава живот. Они нису знали за једног Бога који је створио свет. То је дошло касније када је феудална класа требала да објасни порекло своје друштвене супремације. Није чудо да се постепени нестанак Хришћанства поклапа са нестанком феудалне класе. Хришћанство је религија и идеологија феудалне класе. Хришћанство је уништило једини органски колективни идентитет који су словенска племена икада поседовала. Наметање Хришћанства је извршено насиљем. Словенска племена нису то прихватила без отпора. То је разумљиво јер то значи да вама неко на силу одузима ваше аутентичне наративе и замењује их туђим наративима, и то веома друкчијим од оних аутентичних провобитних наратива. Такав губитак не пролази без последица. Последице се осећају и хиљаду година након насилне промене колективног идентитета. Када би идентификација на основу крсне славе била заиста чврст критеријум за групни идентитет Срба, никада не би неки Срби постали Хрвати, Црногорци, Мађари, па чак и Шиптари. Овде се ради управо о томе да нестаје снага идентификацијског критеријума. А снага идентификацијског критеријума нестаје зато што је он део насилне промене идентитета, од „паганског“ ка „хришћанском“. Народи света нестају зато што више нема никога ко би могао да креира колективни идентитет заједнице. Нема више харизматичних визионара какав је био Свети Сава. Или Пророк Мухамед. За мене је настанак Ислама најиндикативнији феномен. Гледајте шта је урадио Пророк Мухамед. Он је од једне аутентичне паганске заједнице створио монотеистичку. Зашто је он предузео тај подухват? Зато што се хаотична и разједињена арапска паганска заједница суочавала са моћним и развијеним монотеистичким заједницама, попут Византије. Пророк Мухамед је схватио да је арапским племенима потребан колективни идентитет да би опстали у свету у коме доминирају монотеистичке заједнице. Он је схватио да је Арапима потребан монотеизам да би опстали. И шта је он урадио? Он је адаптирао постојећи монотеизам на такав начин да се довољно разликује од претходних монотеизама, да обезбеђује посебност арапског идентитета. Ислам је у потпуности политички пројекат једног харизматичног појединца.

    Колективни идентитети су потребни само из функционалних разлога, као кохезиони елеменат који помаже заједници у сукобу са конкурентским заједницама. Наши преци су били принуђени да се одрекну свог аутентичног колективног идентитета да би били способни да пружају отпор конкурентским заједницама. Њихов колективни идентитет је био инфериоран у односу на колективни идентитет непријатеља. То је изнуђен потез. Без тога би супериорније заједнице савим лако прегазиле примитивне заједнице, као што су и учинили европски досељеници америчким староседеоцима. Али је много боље креирати свој вештачки колективни идентитет (као што је учинио Пророк Мухамед) него прихватити туђи, као што су учинили Руси и Срби. Прихватањем Хришћанства, Руси и Срби су постали део „Византијског Комонвелта“, а то је и била интенција Грка, да културним утицајем потчине Словене, ако већ не могу чистим насиљем. То је лукавство Грка.

    Глобализам је нова религија креирана од стране моћних манипулатора. У њој имају сви састојци који гарантују моћну манипулацију: идеализовано обећање да ће сви људи једног дана бити исти, да ће нестати разлике међу људима (слично као и у Хришћанству и Исламу), понуда благостања у виду материјалне потрошње (консумеризам) као подстицај за прихватање нове религије и претња санкцијама (за оне који хоће издвојен идентитет).

    Свиђа ми се

  17. Иван Лукич, простите, но Вы исповедуете совершенно атеистические вещи (точнее, пантеистические). Вы воспринимаете религию как некую манипулятивную идеологию, а Ваши рассуждения об органической идентичности – это просто воспевание родо-племенной магии, мистического материализма – если позиционировать эти явления с т.зрения религиозно-философской классификации.

    Свиђа ми се

  18. русија пропада, пензије од 9.000 рубаља се добијају посмртно, морталилет је ужасан, криминал и неморал такође, безработица је тотална…
    а ми се бавимо философирањем…

    Свиђа ми се

  19. Павел,

    Апсолутно тачна оцена моје позиције. Ја сам у одређеном тренутку запазио да ми се не свиђа обичај инхумације покојника који је дошао са Хришћанством. Много ми више пристају погребни обичаји прехришћанских Словена, спаљивање са ритуалним тумулусом. По томе сам одмах знао да мени не пристаје да будем Хришћанин. Такође немам страх од смрти који је карактеристичан за цивилизоване људе. За мене је смрт потпуно природан феномен и не осећам тежњу ка вечном животу. У ствари у ја посматрам веру у Васкрсење као неку врсту ароганције, као жељу да човек постане Бог. Ја сматрам да је живот по себи дар и не тражим да се он продужава после биолошке смрти. За мене је смрт потпуно исто што и спавање и сан, један одмор. Само што код смрти заспиш и више се не пробудиш.

    Занимљива ствар коју сам запазио је да људи који живе на селу немају страх од смрти као градски људи, односно да много лакше подносе ту чињеницу. Када сам сахрањивао оца у његовом родном селу, који је пре смрти захтевао да га сахране по православном ритуалу, али и уз служење хране и пића, на примедбу да служење хране и пића није по православним правилима, један комшија је рекао да је служење хране и пића прикладно по прехришћанским обичајима и да смо ми имали религију и пре Хришћанстава. Ништа нисам гласно коментарисао, само сам у себи помислио: „Занимљиво! И други људи, који не знају ништа о мојим схватањима, мисле потпуно исто као и ја.“ Сувише се прећуткује чињеница да у душама људи није потпуно нестало сећање на старе религије. Мој отац је био атеиста, исто као што сам и ја. Није ми баш најјасније зашто је тражио православну сахрану, али ја сам његову жељу испунио. Свештеник је служио опело. Ја нећу тражити православну сахрану.

    Сасвим је тачно да ја религију схватам као манипултивну идеологију. Најбоља индикација да религија то јесте је чињеница да се многи људи плаше да признају да су Словени некада имали своју религију. Њихова религија је систематски и насилно затирана на исти начин како су конкистадори затирали религије америчких страоседелаца. Хришћанство је изразито нетолерантна религија, религија ексклузивитета. Хришћанство не подноси никакву конкуренцију. Нестанак хришћанства је потпуно природна ствар. Као што људи умиру, тако и све његове заблуде и схватања умиру са њима. Мене много занима како ће Срби у Црној Гори да изграде будућност везујући се за неку религију која нестаје. Они виде да њихова група са својим идентитетом умире пред њиховим очима и покушавају да се ухвате за сламку као дављеник који тоне. Ако они угрозе монопол Мила Ђукановића, то ће за мене да буде тауматургија.

    Свиђа ми се

  20. Сада ја олигархији из Кремља приоритет да преко ГАЗПРОМА, РОСЊЕФТА и СБЕРБАНКЕ опљачка и разори богате белоруске заводе и институте. Да и Минск, као што је већ Москва, буде престоница корупције, криминала, дроге, коцке и проституције…
    Да и Минск освоје Чечени, Црногорци и Јермени…

    Свиђа ми се

  21. Данбаров број је просечна величина мреже пријатеља и родбине било којег појединца. Тај просек је, како рекосте, сто педесет људи. Из тог броја је Робин Данбар извукао закључак да је то вероватни лимит броја могућих стабилних веза које један појединац може да одржава.

    То је као да вам ја дам фото-модел женског лица створеног компјутерски на основу масовне анкете о привлачности фотографија разних лица. И да кажем, то је научно најбоље нагађање вашег подсвесног идеала женске лепоте. И да се цела јавност тиме одушеви. И да онда сви мушкарци траже жене чије је лице најприближније том на слици, јер кога брига за нешто мање „научно.“

    Свиђа ми се

  22. Српски Вам је одличан , не стесњајтес !

    Свиђа ми се

  23. @Иван Лукић
    Све саме глупости.

    Свиђа ми се

  24. @Јанко
    Претерујете. Да ли је можда у америчком демократском тоталтаризму спас?

    Свиђа ми се

  25. Ама, какве везе има криминална Америка са криминалним капитализмом у Русији?
    Па она га је и ДОВЕЛА НА ВЛАСТ У МОСКВИ.
    Дакле, шта вам није јасно?

    Свиђа ми се

  26. Данбаров број вам говори да људски мозак није неограничен у свом капацитету да ствара стабилне везе. А да би неко био припадник нације треба да се повеже са милионима непознатих људи. То је оно што сваки дан видите у свом окружењу, да Срби (ма шта то значило) имају врло низак ниво међусобне солидарности. Потребне су технике манипулације да би ви једној тако великој групи „продали“ идеју заједништва.

    Свиђа ми се

  27. Овај интересантан чланак Николе Живковића изазвао је бројне реакције
    Поздрављам коментаре Павела Тихомирова и Ивана Лукића. Посебно ми се допала Лукићева визија идентитета (личног и колективног), доласка хришћанства и ислама, васкрсења . . .

    Свиђа ми се

  28. Није Америка довела капитализам на власт у Русији, него су Руси капитулирали у хладном рату. Руска идеологија марксизма-лењинизма је била сувише слаб противник за западни капитализам. Западни кунг-фу је био супериорнији.

    Свиђа ми се

  29. @Деда Ђоле
    Како безбожно и бездушно трабуњање може бити визија?

    Свиђа ми се

  30. Америка и ционизам су довели до неочекиване капитулације СССР. Тиме су све главне руске фабрике прешле у руке америчких корпорација, а 26.000 завода и комбината је неповратно уништено.
    Дакле, шта је спорно?

    Свиђа ми се

  31. Jанко: Америка и ционизам су довели до неочекиване капитулације СССР. (С)
    „….и́же созда́ хра́мину свою́ на песцѣ́
    и сни́де до́ждь, и прiидо́ша рѣ́ки, и воз­вѣ́яша вѣ́три, и опро́шася хра́минѣ то́й, и паде́ся: и бѣ́ разруше́нiе ея́ ве́лiе.“ (Мф. 7: 26-27)
    ___________________________
    Совјетски Савез била је кућа, саграђена на песку.

    Свиђа ми се

  32. Није него! СССР је био непобедива тврђава славјанства, а Горбачов, Јелцин и остали Чубајси и хабадовци су СССР и Русе уништили и свели на црну рупу планете Земље.
    СССР није био саграђен ,,на песку“, већ на потоцима проливене евроазијске херојске крви.
    А данашња ,,Руска Федерација“ олигархата и чиновника, беде, мафије и проститутки…на чему је она саграђена? Она није на песку?

    Свиђа ми се

  33. Јанко је потпуно неспособан да схвати да Руси никада нису ни имали шансу да буду успешни у практиковању западне социјалистичке идеологије. Јанко не схвата да је идеологија социјализма западњачка идеологија која Русима није уопште била потребна. Руси су само трошили драгоцену енергију и ресурсе на ову, са запада увезену, утопију.

    Русија и Србија имају потпуно исти проблем – губитак колективног идентитета. У овим земљама постоји епидемија комплекса ниже вредности. Ту се смењују идеологије увезене са стране. Прво религија јеврејске секте увезена преко посредника који можда и није баш добронамеран (Грци). Онда следи идеологија материјализма, марксизма -лењинизма. Па за њом идеологија глобализма. Све се некритички прима а те идеологије остављају пустош иза себе. Зар није лепо кад одете у Јапан и тамо вам покажу древне шинтоистичке храмове у којима се још увек практикују древни ритуали. Где су древни храмови Словена и да ли ико може да реконструише древну словенску религију и митологију? Све је то нестало без трага. Моји преци имају имена Арсеније, Аврам, Сава, Алекса… То су све хришћанска имена. Где су древна словенска имена? Нисмо ми ни Грци, ни Латини, ни Јевреји, па да добијамо њихова имена. Србима је све лепше и драже од оног њиховог. Зар су Сара, Вероника и Теодора имена за српске девојчице?

    Јако је лепо што Руси имају велике пијанисте. Може се од концерата лепо и зарадити. Али да ли је уопште потребно да се Руси толико фокусирају на западну музику? Или је можда боље имати своје начине забаве, своју културу. Можда је боље игнорисати западну културу. Или узимати само изабране ствари, рецимо технологију. У раном периоду историје Јапана је владао цар Го Уде. Он је послао изасланике на китајски двор да би они нешто научили од супериорних Китајаца. Изасланици су видели шта им одговара да преузму од Китајаца, али само одређене ствари, не све. Јер китајска цивилизација је грандиозна у својој комплексности. Ко ће имитирати баш све њене особине? Узима се само понешто што је корисно. Кад су јапански изасланици оценили шта је то код Китајаца што је корисно за Јапанце, они су отишли из Китаја и нису се више враћали. Са тим знањима су наставили да стварају своју културу. Значи, нећемо и да слушамо западну музику, и да гледамо њихове филмове, и да имитирамо њихово образовање, економију… Ми смо све то имитирали и нисмо постали успешни као они. Зато што они раде своју ствар, а ми слепо и некритички имитирамо њихову. Тако никада не можеш постати успешан. Само се ствара хаос у глави и ти никада не постижеш стабилност. Стално тежиш да будеш неко други а не онај који јеси.

    И Јанко, и Павел, живе у заблуди. Само што Јанко верује у страну идеологију социјализма (коју су изумели Јевреји у Немачкој), а Павел верује у, подједнако страну, идеологију Хришћанства (коју су изумели Јевреји у Израелу). Да би постали способни да виде стварност обојица морају да се ослободе идеолошког ропства. Јер ни једна од ове две идеологије не гарантује просперитет ни Русима, ни Србима. Да ли постоји нека идеологија коју су креирали сами Руси или Срби? И још кад би Срби или Руси били способни да другима извезу ту идеологију… Онда би постали успешни! Много је лакше увозити него извозити. Успешан је онај који много извози (своју културу, своје индустријске производе, своја схватања, своју идеологију…)

    Свиђа ми се

  34. Евидентно, раскокодакали се противници и критичари Русије и СССР-а.

    Као антидот, и апропо извоза своје културе, и тиме и утицаја, два примера: један из доба СССР-а а други за свако доба:

    Свиђа ми се

  35. @ Иван Лукић
    Мала исправка вашем коментару који сам са задовољством прочитао. Наиме, написали сте како ”У западном либерализму мора да се поштује воља већине ма како погрешна она била.”
    То, верујте, нема никакве везе са реалним стањем ствари. Живим у Британији већ 30 и кусур година, одлично сам упознат са дихотомијом политичко-економских одлука владајућих елита и ставова већине. Та демократска митологија је била на климавим ногама и у златно доба западне демократије (после другог светског рата, кад су поменуте елите морале толерисати ПОЈЕДИНЕ ставове већине и водити компромисну политику) али после пада Берлинског зида спомињати у истој реченици Западни Либерализам и поштовање воље већине је већ бесмислено.

    Свиђа ми се

  36. Нисам задојен никаквим идеологијом, само покушавам да ти верно пренесем слику ,,дубоке Русије“, оне која нису приватни авиони олигарха и политичара, оне која нема дворце у Енглеској и Швајцарској, оне која преживљава са 9.000 рубаља пензије, оне која ради до смрти, оне која нема новац за лечење (не дао ти Бог да завршиш у државној болници!), оне која је ужаснута бројем илегалних имиграната и тоталним безакоњем…
    Оне која нема путеве, оне која нема будућности…
    Ту никакве ,,идеологије“ нема.

    Свиђа ми се

  37. Потпуно лудило, издајничке прозападне и антируске псеудоелите у Србији и Русији…Само што је у Србији јасно као дан да ,,српски“ политиканти и олигарси јесу антинародно зло и душмани саме државности, док такви исти у Русији, омражени од већине родољубивих Руса, у Србији су предмет обожавања!!??
    Невероватно!

    Свиђа ми се

  38. За оне који знају енглески ево једног одличног текста о томе колико је народ у Русији слуђен западном пропагандом:

    https://www.paulcraigroberts.org/2020/02/20/is-russia-doomed/

    Ако неко има времена може бити корисно да се овај текст преведе и на српски.

    Свиђа ми се

  39. Мунзе,

    Ја знам колико власти западних земаља настоје да обесмисле вољу грађана али ја у мом коментару критикујем особину наших грађана да пребацују Вучићу нешто за шта су грађани масовно гласали. Не може он да буде крив што су грађани прихватили политику коју је он понудио, посебно зато што је он понудио оно за шта је знао да има масовну подршку. Ја говорим о томе да ми као грађани треба да поштујемо изборну вољу већине. У случају Вучића и Србије, за разлику од западних земаља, имамо потпуну подударност политике власти и изборне воље већине. Колико год се мени допада или не допада политика српских власти, она је проверена на изборима као најпожељнија опција.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s