Марија Думнић Вилотијевић: Звуци носталгије – историја староградске музике у Србији

Извештај са промоције књиге „Звуци носталгије: историја староградске музике у Србији“ Марије Думнић Вилотијевић

Ивана Медић, Марија Думнић Вилотијевић и Селена Ракочевић на промоцији књиге Звуци носталгије, Институт за европске студије, 30. 1. (Фото: Институт за европске студије)

На Институту за европске студије, 30. јануара 2020. године, организован је разговор поводом објављене књиге „Звуци носталгије: историја староградске музике у Србији“, ауторке Марије Думнић Вилотијевић. О књизи су говориле др Селена Ракочевић, етномузиколог и етнокореолог, ванредни професор на Факултету музичке уметности Универзитета уметности, др Ивана Медић, музиколог, виши научни сарадник на Музиколошком институту САНУ, и ауторка др Марија Думнић Вилотијевић.

О књизи је прво говорила Селена Ракочевић, која је истакла вредност овог дела. Она је рекла да књига представља искорак у пољу етномузикологије, и то у два сегмента – у погледу теме и у погледу методологије. Као једно од првих значајних дела у области етномузикологије, узима се збирка Миодрага Васиљевића из педесетих година прошлог века. До тада је код нас био доминантан музички фолклор, док је каснији предмет изучавања била традиционална музика. У почетку је етномузикологија била национално оријентисана дисциплина, док је музика сеоског порекла сматрана етнофолклором, као једина права музика. Након уводних речи о етномузикологији као дисциплини, професорка Ракочевић се поново осврнула на допринос дела ауторке Думнић Вилотијевић.

Промоција књиге Звуци носталгије (Фото: Институт за европске студије)

Она је говорила о искораку у пољу историографије, и то пре свега кроз појам градске народне музике, као мегажанру, а потом сужавајући се ка староградској музици, као ужем жанру. Дело је обухватило раздобље од краја 19. века, све до данашњих дана. Како је професорка поменула, староградска музика као жанр се формирала тек после Другог светског рата. Овом жанру је иманентна носталгија, која је присутна кроз дело. Носталгија је уткана у староградску музику, и изнова се појављује кроз деценије. Дело се бави, како стоји и у наслову, староградском музиком која је супротност новокомпонованој народној музици. Његов значај се може сагледати из више углова, а нарочито што је предмет истраживања обухватио историографски, али и етнографски аспект. Поред искорака у погледу теме, Ракочевић се осврнула и на методолошки допринос дела. У књизи се налазе музички и нотни записи, који су анализирани и резултати те анализе су исписани у делу. Значајан искорак је, како додаје професорка, у увођењу идеал-типских карактеристика жанра у самом раду.

Књига је читљива, што је чини пријемчивом ширем читалачком кругу. На сликовит начин је приказана историја кафанског живота од краја 19. века до данас. Делом су обухваћене бројне музичке личности, од Даворина Јенка до савременика, попут Звонка Богдана. Како се књига бави настанком градске народне музике, она није ограничена искључиво на простор Србије. Предмет истраживања је много шири и обухвата читаво подручје бивше Југославије. Као засебне целине су истраживана музичка дела са подручја Косова и Метохије, Санџака, Врања, Мачве, Београда и Војводине, која заједно чине мегажанр. Истраживање је обухватило и присуство староградске музике у медијском контексту, попут штампе, телевизије, радијског програма.

Насловна страна књиге (Извор: worldmusic.org.rs)

Музиколог Ивана Медић је, такође, истакла значај овог дела, и подсетила да је књига добила годишњу награду Музиколошког института. Према њеним речима, ова књига је доказ да једно научно дело не мора да буде досадно и сувопарно, како се обично сматра. Она је намењена стручној, али и широј публици. Медић је поменула да, иако музикологија и етномузикологија имају сличности, ипак је реч о две посебне дисциплине. У домену музикологије се спроводе различити пројекти, попут урбане звучне музикологије, који могу да допринесу сарадњи истраживача музикологије и етномузикологије. Када је реч о ситуацији у Србији, она је истакла да је популарна музика код нас поприлично неистражено подручје, за разлику од неких других држава.

Када је реч о предмету дела, Медић је истакла да је развој концепта градска музике у тесној вези са развојем грађанства. До развоја дискографске музике и индустрије код нас долази тек након Другог светског рата. Пре тога је дискографска индустрија почела да се развија у западним државама. Када је реч о развоју староградске музике, она је у тесној вези са развојем туризма, и један од значајних датума је била 1966. година, када је била аудиција са музичаре који ће наступати у Скадарлији. У књизи је значајан део посвећен и истраживању староградске музике која се изводи управо на овом месту – у Скадарлији. Медић је закључила како се староградска музика налази на пола пута, између народне и популарне музике.

Присутни на промоцији (Фото: ИЕС)

На скупу је последња говорила ауторка књиге Марија Думнић Вилотијевић. Како је истакла, књига „Звуци носталгије: историја староградске музике у Србији“ је потекла из одбрањене докторске дисертације. Она је прилагођена како би се приближила публици, не само стручној, већ и ширем читалачком аудиторијуму. Једна од потешкоћа у настанку дела, према њеним речима, било је дефинисање староградске музике, односно постојање различитих ставова у погледу староградске музике. Како је реч о историографском истраживању, оно је обухватило различите материјале, попут старих грамофонских плоча, али и материјале из архива. Интересантно је да звучних извора нема у Србији пре Другог светског рата, осим фолклорне музике која се налазила у архиву.  Нарочито су значајни били полицијски архив и архив Министарства просвете, у којима се налазе сачуване различите дозволе које су додељиване музичарима, како би могли да наступају у бројним ондашњим кафанама. Тада су музичари били у обавези да приложе састав, репертоар, инструменте које су користили и друге податке. У том периоду нису биле стране ни казне за прегласну музику, што се може наћи и данас.

Књига је осмишљена да, како Думнић Вилотијевић каже, читаоца дедукцијски упозна са оним шта староградска музика јесте. У њој су изложене различите методе и материјали. У средишту староградске музике је дискурс носталгије, која се провлачи кроз деценије њеног постојања. У књизи је нарочита пажња придодата наративу који је био присутан у медијима, попут оног да кафане нестају, музика ишчезава, или је пак било речи о поетским текстовима који говоре о љубави која је прошла или о дому коме се нећемо вратити. Зато је неопходно разумети контекст у коме настаје музика, али и глобални контекст тадашњег времена. То је и разлог зашто се староградска музика посматра као глобални жанр, а не као искључиво национални.

Страхиња Обреновић, Институт за европске студије



Категорије:Дневник читаоца/гледаоца

Ознаке:, , , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s