Трећи учесник нашег виртуалног округлог стола „Матица и расејање – како даље“ је историчар и новинар Стефан Бранисављевић (Аман, Јордан)
Дизајн: Небојша Ћосић
Уместо увода
После успешно одржаног састанка СТАЊЕ СТВАРИ УЖИВО 2 на тему „Матица и расејање – како повратити изгубљено поверење“, одлучили смо да покренемо други округли сто (први је био „Српска култура сећања и Јасеновац – изазови и одговори“) на тему „Матица и расејање – како даље“.
Обратили смо се низу успешних појединаца, како у матици тако и у расејању, са молбом да одговоре на следећа два питања: 1. Како оцењујете тренутни однос матице и дијаспоре? Шта је најслабија карика у том односу? 2. Шта урадити да се сарадња матице и дијаспоре унапреди?
Уверени смо да производ ове „мисаоне фабрике“ неће бити само прецизна анализа стања ствари, већ и конкретна акција.
Стефан Бранисављевић (Фото: Лична архива)
Стефан Бранисављевић је у емиграцију отишао средином деведесетих година и од тада без прекида живи и ради у Аману, Јордан. Од 2014. године почиње да ради у једином дневнику на енглеском „The Jordan Times“ као репортер, лектор и уредник међународне политичке рубрике. По струци је историчар и до сада је објавио преко 420 чланака на енглеском, који се махом баве историјом и археологијом Леванта.
Како оцењујете тренутни однос матице и дијаспоре? Шта је најслабија карика у том односу?
Пошто Срби већ деценијама немају своју државу, или режим који води рачуна о виталним националним интересима, онда су ти односи сведени на приватна познанства. У зависности од државе у којој се Срби налазе, српске институције одржавају везе са дијаспором. Негде су ти контакти чвршћи, док у другим земљама ни не постоје. Српске дипломате које се налазе у овом региону не знају ни језик те средине, ни обичаје, ни историју, нити познају домаћу политичку елиту. Најчешће је реч о партијским кадровима сумњивих компетенција и морала, који се окружују студентима из бивше Југославије и њиховим породицама као некаквим водичима кроз ова друштва. Пошто су то махом људи из ниже средње класе, такви су потпуно неупотребљиви за озбиљније односе са политичким, интелектуалним и пословним елитама које традиционално студирају у САД, Британији и на Западу. Неспособни државни кадрови воле да се окружују медиокритетима и маргиналцима из тих држава јер имају комплексе од елита.
С обзиром да ни нема сталних односа апсурдно је причати о најслабијој карици, јер је то већ други ниво кога треба досећи. Да бисмо могли да анализирамо односе српских држављана на Блиском истоку и државних институција, ове институције морају прво бити присутне у том региону и морају одржавати односе са нама који смо овде деценијама. Без постојања амбасада и без њиховог већег ангажовања нема ништа од свега наведеног.
Шта урадити да се сарадња матице и дијаспоре унапреди?
Не треба чекати на државу и њене институције већ треба ојачати односе са појединцима који су национално свесни, без обзира да ли су у расејању или у матици. Нико нема времена да чека некакву патриотску власт јер су тако прошле деценије без суштинског помака набоље. Сарадња мора бити вишеслојна –културна, економска и политичка. И из мог искуства, што су мање укључене државне институције – тим боље, јер су оне код нас симбол непотизма, корупције и партијашења.
Прочитајте још
- Ивана Петровић Христопулу: Формирати мање групе експерата које ће окупити наше људе широм света
- Борис Трбић: Матица и дијаспора – да разумемо и почнемо да слушамо једни друге
Погледајте још
Categories: Лаки одговори на тешка питања
Оставите коментар