Владимир Димитријевић: Са Дрином у кичми / Диптих исписнику (део други)

Наш Милош Ковић, кога вуцарају по судовима јер им је тако саветовано од западних „беба зла“, син је непобедиве Србске Цркве. Није то мало, и није узалуд

Милош Ковић (Фото: Соња Ракочевић)

Гласови бујне Дрине

У свом аутобиографском огледу „Пут у слободу“, објављеном у књизи „Завети“, Милош Ковић пише:

„Дрина је моја река. Волим да кажем да она, као кичмена мождина, тече кроз моју кичму. Моји преци кретали су се простором између река Босне и Ресаве, од Таре до Саве, али је Дрина била њихов главни пут и дубински одређивала њихове судбине. Отац и мајка потичу са њене две обале, источне и западне. Очеви преци живели су у Мачви, док мајчина породица потиче са Сарајевско-романијског платоа, одакле је 1942. протерана чак у ресавски крај. За њих је Дрина била спас, а за Мачване извор плодности и живота.“

Ово су озбиљне речи.

Оне су написане у Србији којом, уместо огњеног Карађорђа, влада наказни Карађоз.

И те речи се, на известан начин, морају платити.

Јер оне значе и да Ковић не прихвата границу између Србије и Србске, и да је у Хагу био спреман да сведочи истину о Ратку Младићу и борби Срба „преко Дрине“ да остану своји на своме.

Он је изведен на суд између осталог и зато што је одбио да се „другосрбијанизује“, јер је из Шапца, града мученика из Првог и Другог светског рата. Не може бити исти поглед из страдалног Шапца и из титоизованог Београда, коме је, југокомунизацијом, одузето много од његовог србског јуначког духа.

Из Ковићевог родног града је и Станислав Винавер, један од хиљаду и триста каплара, који је, у својој књизи о ђацима – херојима наше славне епопеје 1914-1918, записао:

„Код нас дух има да се бори као последње што имамо, што смо чували, и он има да надокнади чак и технику. Духу није дато да замењује што се заменити не може за дужи рок, а дато му је да замени за кратки и судбоносни рок и оно што није у његовој области! Код противника – техника и организација, и снабдевеност. Све је у толикој мери, у толикој обилности предвиђено да дух готово није ни потребан! Интелигенција није чак ни украс – док је код нас била реткост и драгоценост! /…/ Из духа може све да поникне, и код нас је морало све да поникне!“

Цена једног Апела

Рецимо, из духа никне отпор Карађозовом покушају да преда и прода Косово и Метохију, коме се Ковић, са осталом родољубивом интелигенцијом супротставио, и о чему пише у књизи „Завети“:

Апел за одбрану Косова и Метохије, објављен на Бадњи дан 2018, прекинуо је ту срамотну тишину. Јавност је охрабрена и људи су проговорили. Одбили су да на њиховим именима остане љага због издаје Косова. Пребројали смо се, сазнали ко је на чијој страни и збили редове. Апел су потписале најугледније јавне личности, њих 178, из Србије, Црне Горе, Републике Српске, Хрватске, расејања – епископи СПЦ, академици, професори универзитета, научници из института, свештеници, монаси, новинари, уметници. У наредним месецима, број потписника овог документа нарашће до скоро 25.000.

Режимски медији у потпуности су прећутали садржај Апела. Објављен је, у виду скупо плаћених огласа, у једном дневном листу и два недељника. Потом је, против његових покретача, поведена здружена медијска кампања. Започео ју је „независни“ дневник Блиц, у власништву немачко-швајцарске корпорације Рингијер, објављујући делове очигледно украденог Апела, пре Апела за одбрану Косова и Метохије, објављен на Бадњи дан 2018, прекинуо је ту срамотну тишину.

Из Апела је произашао неформалан покрет јавних личности и монаштва СПЦ, са средиштем у Манастиру Светог Архиђакона Стефана у Сланцима код Београда. Ту су, у току 2018. године, настала још три документа: Видовдански позив, Обраћање са Петровданског сабрања и Писмо Светом архијерејском сабору СПЦ од 2. новембра 2018. године. Они се помињу у низу текстова којима сам покушавао да обавестим јавност о овом покрету и о разлозима зашто Србија не сме да се повуче са Косова и Метохије. Решење за Косово и Метохију треба тражити у наставку дијалога, али без журбе и рокова, на основу устава Републике Србије и Резолуције 1244 Савета безбедности Уједињених нација, са циљем успостављања пуне владавине права, како за Србе тако и за Албанце. Као и у Апелу, изричито је одбијена идеја „разграничења“ између Србије и „Косова“, за коју се, у међувремену, испоставило да представља полузваничан став и програм српских власти у решавању косовског питања. Коначно, вероватно под утицајем створеног расположења, чак и оне опозиционе вође које су до 2008. водиле земљу, и до јуче биле равнодушне или колебљиве према Косову и Метохији, преузеле су становишта Апела и почеле да се позивају на српски Устав и Резолуцију 1244“.

Тако Шапчанин наш, трубач са бујне Дрине.

Кликните на слику за увећање

И ево Црне Горе, које, крајем 2019. и почетком 2020. године, устала да брани своје и наше светиње, и која кличе: „Косово је Србија!“

А трубач с Дрине иде у Црну Гору, и труби, труби, зове: под стег, под крила Светих архангела Михаила и Гаврила, под мишицу Господњу.

Никад робом

Основни патос србске историје је патос слободе. Зато Ковић, бавећи се, у „Упориштима“, 27. мартом 1941, каже, јасно и гласно:

„Извор побуне 27. марта били су, да поновим, Београд и српски патриотизам, или ако хоћете, српски национализам. Комунисти 27. март нису ни организовали ни водили, али су се у њега укључили и у уличним демонстрацијама имали запажену улогу. Из Москве, од Георгија Димитрова, добијали су противречна упутства. Држали су се линије Коминтерне, по којој је већ увелико започети рат био империјалистички сукоб између капиталистичких земаља. Оштрије су критиковали Британце и Французе него Немце и Италијане, јер је Стаљин са Хитлером имао пакт из 1939. Димитров је југословенским комунистима у једном тренутку поручио да се успротиве пакту са Немачком, али им је већ 29. марта поручено да се уздрже од даљег учешћа у протестима. Југословенски комунисти су, међутим, на улицама могли да осете снагу српског национализма, његов антинемачки набој и његов отпор према нацизму и фашизму. То искуство они ће искористити када покрену устанак.“

Зна он да се могло и другачије решавати; зна, али срце га води оном што смо учинили:

„Све што се после 1941. догодило са српским народом може да говори у прилог позицији кнеза Павла. С друге стране, одавно је постављено питање да ли је Хитлер поштовао иједан споразум који је потписао? Смемо ли да заборавимо какву је судбину наменио Словенима у својој будућој, уједињеној Европи? Двадесет седми март је израз аутентичне српске, националне, Косовске, заветне традиције, као и Видовдан 1914, као и прелазак Албаније 1915–1916. Устанак из 1941, који су, опет, започели српски патриоти, да би га наставили комунисти, био је наставак 27. марта. И после издаје и катастрофе у Априлском рату, показало се да је дух српских патриота, а њих је било и међу четницима и међу партизанима, био заиста несаломив. Лично, увек ћу бити на страни оних који отаџбину бране од окупатора и увек ћу бити против оних који окупатору служе. Лепо је рекао патријарх Гаврило Дожић у свом говору на радију, 27. марта 1941: „Ако је живети, да живимо у светињи и слободи, ако ли је мрети, да умиремо за светињу и слободу, као и многи милиони православних предака наших…“

Са таквим осећањем живети и делати значи бити спреман да се плати цена.

Да ли је могућа историја?

Милош Ковић је историчар.

И он је историчар после свега што се, у 20. веку, збило са историографијом.

Милош Ковић: Дизраели и источно питање

Наиме, одавно се зна да научников приступ историји није нешто саморазумљиво.

Хајден Вајт, са књигом „Метаисторија“, покушао је, како каже пољски теоретичар Михал Павел Марковски, да истражи „историографски текст као реторичку машинерију за производњу ефекта стварности“.

По Вајту, историографски стил зависи од одређене стратегије и одређеног структуралног модела, и писати историју значи стварати својеврсни књижевни текст. Свака историографија је, у исто мах, и философија историје. Историографска имагинација је примарна, а историјска стварност секундарна. Историографско приповедање не приказује толико шта се десило, него тумачи то што се десило. Савремена историографија је одбацила све претпоставке оне претходне, која је веровала да историчар треба да, кроз шуму докумената и откривених чињеница, дође до објективне истине о прошлости. Историчар, веровао је Леополд Ранке, мора да избрише самог себе, и да пусти ствари да саме говоре. Интелектуализам, објективизам, фактографичност, провиденцијализам (историја је прогрес), антиаксиологизам – све оно чиме се 19. век дичио – Ниче је одбацио, указујући на крајњу заинтересованост оних који се историјом баве. Историја не објашњава како је било, него нам помаже да живимо у свету какав јесте. По Марковском: „Историја света није историја чињеница самих по себи, већ само историја нашег мишљења о тим чињеницама и њиховим мотивима и узроцима.“ Ниче је рекао да нема чињеница, него постоје само тумачења. Као што је историја текстуална (не можемо доћи до прошлости осим кроз текстове које нам је оставила), тако је и текстуалност исторична (сваки текст мора бити смештен у историју): то је тврдио амерички изучавалац ренесансе, Луис Монтроуз.

Немачки историчар Георг Г. Игерс, у својој књизи „Историјска наука у 20. веку“, указује на чланак Лоренса Стерна „Оживљавање нарације. Размишљања о новој старој историографији“, у коме је Стерн истакао да је прошло време када се веровало у могућност целовитог објашњења историјског развоја. Поново је стављен нагласак на људско деловање и људску свест што је, по Игерсу, водило назад ка „наративној историографији која хоће да праведно суди у субјективним аспектима људске егзистенције“. При томе „историографија која је више посвећена егзистенцијалним искуствима просечних људи изискује алтернативне методе како би се могло приближити разумевању овог света а да се тиме у пракси не напусти захтев за научношћу.“

Историчар Ричард Еванс је, у својој књизи „У одбрану историје“, устао против постмодернистичког конструктивизма, ставивши до знања да је историјску истину могуће спознати, макар и несавршено, озбиљним изучавањем извора, који нису пуки текстови што их свако тумачи по својој вољи. Јасно се морају разликовати примарни и секундарни извори, то јест документи и, рецимо, мемоари, који су блиски књижевности. Треба се, сматра Еванс, вратити и историјским синтезама, јер смо у доба комадања знања добили много ситних истина, а више не сагледавамо целину прошлих збивања. Мноштвеност „истина“, коју заговарају постмодернисти, води ка ирационализму и кривотворењу прошлих догађаја, чиме се отвара широко поље за идеолошке манипулације прошлошћу.

Милош Ковић (други слева) и Владимир Димитријевић (скроз десно). Фото: Срђан Крунић

Ипак, историчари попут Еванса не поричу мултиперспективност историјског увида. Свако има право на своје схватање прошлих догађаја, Уосталом, то је знао и „руски Ниче“ (за разлику од Ничеа, искрен хришћанин, који је умро као монах Климент), Константин Леонтјев, који, у својој студији „Византизам и Словенство“, тврди:

„И школа, и стихови и мноштво чланака и романа научили су нас све да од раног детињства с дрхтајем усхићења читамо о Маратону, Саламини и Платеји и да, свим срцем саосећајући са својим јелинским републиканцима, гледамо на Персијанце скоро с мржњом и презиром. Сећам се како сам случајно прочитао (и то код кога? – код Херцена!) о томе да су персијски племићи сами скакали у море да би олакшали лађу и спасли Ксеркса, да су, један по један, долазили цару и клањали му се, пре но што скоче с палубе… Сећам се, кад сам то прочитао, да сам се замислио и рекао себи: Херцен то с правом зове персијским Термопилима. То је страшније и много величанственије од Термопила! То доказује силу идеје, силу уверења већу него код Леонидиних сабораца, јер је лакше положити свој живот у жару битке, него промишљено и хладнокрвно, без икакве принуде, одлучити се на самоубиство због религиозно-државних циљева! Од тог часа, сећам се, почео сам да Персију гледам другачије од начина на који ме је учила поезија, школа и већина историјских списа.“

Потребан је широк, веома широк, поглед на ствари да бисмо схватили да у свету чињеница и тумачења има много места за увиде на које баш и нисмо били спремни.

Али, мултиперспективност нам помаже да видимо како наше националне идеје нипошто нису усамљене и лишене утемељености. Са својом причом о Косову и Завету ми нисмо мономанни који не виде у дубину светскоисторијских процеса.

Напротив!

Ми нисмо сами

Милош Ковић је увек био способан да чита различите перспективе историјских збивања. Зато је, у својој књизи „Завети“, успео да србску заветну причу контекстуализује у шире оквире, показујући да Срби нису једини „изабрани народ“. Он каже:

„Управо у крилу религије су, по мишљењу Ентонија Смита, настали премодерни „свети извори“ националног идентитета. Религија је претварала „етније“ у „свете заједнице“. /…/ Мит о пореклу веома често је везан за тренутак теофаније, рођења свеца или хероја, прихватања новог култа или вере, као у случају Тиридата III у Јерменији, Хлодовеха I у Франачкој, или Светог Владимира у Русији.

„Изабраним народима“ (chosen peoples) који се могу поделити на „заветне“ (covenantal nations) и „мисионарске нације“ (missionary nations). Самосвест премодерних народа, али и данашњих нација је, како Смит примећује, често повезана са вером у „изабраност“. Свест о посебној Божјој милости и о заветном односу заједнице са Богом код хришћанских народа заснивана је на угледању на Стари завет, нарочито на Петокњижје, Књиге Макавејске, Књиге пророка и Псалме. Тамо где се у историјским изворима наилази на учестала позивања на Мојсија, Излазак из Египта, примање Завета на Синају, на долазак у Обећану земљу, или на Књиге Макавејске, потребно је, од случаја до случаја, пажљиво раздвојити књижевне конвенције епохе од трагова који би могли да воде ка стварном присуству свести о „изабраности“. При томе, Завет подразумева не само Божју милост и бригу о „изабраном народу“, него и казну која ће тај народ стићи уколико га прекрши. Циљ је сачувати завет, култове и обичаје и на тај начин постати, како Смит истиче, по Другој књизи Мојсијевој, „царство свештеничко и народ свет“.“

Србе су, због митоманије „изабраности“, пљували највише англосаксонски окупатори и њихови измећари међу нама. Али, Ковић указује да су баш англосаксонски протестанти и њима сродни непрестано веровали у своју изабраност:

„Протестантизам је, по Смитовом мишљењу, постао кључни ослонац енглеског и холандског национализма, захваљујући Кромвеловој, пуританској револуцији и Холандској револуцији. У оба случаја, побуњеници су се идентификовали са „Новим Израиљем“, док су у непријатељу видели фараонове, египатске снаге.“

Немају шта да нам приговоре.

„Завети“ Милоша Ковића (Извор: Катена Мунди)

И култ сакралне земље коју треба волети и бранити није само србски. Опет Ковић:

Света земља је она у којој су живели и умрли свеци, пророци, мудраци и јунаци. Посебно светом чине је њихове мошти и гробови. Она је, врло често, позорница великих битака, па се сматра да је посвећена крвљу и гробљима јунака, који су на њу пали, у борби за веру и отаџбину. „Света земља“ вековима остаје инспирација вођа, проповедника и уметника. За Јевреје, то је био Ханан, који им је обећан Аврамовим и Мојсијевим заветима. За пуританце, прогнане из Енглеске, обале северне Америке и њене дивљине постале су „обећана земља“ и „нови Јерусалим“ у коме су они изградили свој „град на брду“. Ирци су вековима веровали да је њихово острво insula sacra. За Швајцарце, то је Рутли, поље на обали Луцернског језера, позорница заклетве из 1291; то су и места битака са Хабзбурговцима из XIV века и, нарочито, пејзажи швајцарских Алпа.“

Гле, гле – не само Јевреји, него и Американци, па и Швајцарци, имају своје свете земље.

А ту су, наравно, и свете жртве:

„Посебно значајне, међутим, биле су жртве које су пале у изгубљеним биткама. У том контексту Ентони Смит пише и о важности Косовске битке за национални идентитет Срба. Он примећује да о важности „жртве предака“ сведочи место битке у Термопилском кланцу (479. пре н. е.) у стварању националног идентитета Грка, пада Јерусалима и уништења Другог храма (70. године н. е.) за Јевреје, или пораза у бици код Аварајра (451) за Јермене. Земаљски порази и небеске победе ни данас се, међутим, не сматрају архаичним митовима из давно прошлих епоха. Национални идентитет француских Квебечана почива на поразу у бици на Аврамовој пољани (1759), док се масовна погибија на Галипољу (1915) узима као кључни тренутак у уобличавању националне свести Аустралијанаца и Новозеланђана.“

И мотиви косовског јунаштва нису туђи општем предању, што Ковић спокојно признаје:

„Утврђено је да српске јуначке песме косовског циклуса садрже све кључне конститутивне елементе древне, индоевропске, епске традиције, који се могу пронаћи и реконструисати у староиндијској Махабхарати, персијској Шахнами, грчкој Илијади, келтским и нордијским сагама. Због тога се данас, говори и о Пракосову. Међу таквим, древним епским мотивима није само јуначка смрт на бојном пољу, којом се стиче награда на другом свету, него и опредељење за Царство небеско.“

Али, додаје Ковић, „најдубљи траг на предањима о Косову ипак је оставило хришћанство. Српска црква им је, непосредно после битке, дала новозаветни смисао, кроз стварање култа Светог кнеза Лазара, са средишњим мотивима опредељења за Царство небеско, последње вечере, причести и свесног жртвовања.“

Свесна жртва, на Христу утемељена, мера је и провера наше историје. А Христос је Истина.

Како се оградити од стварности?

Авај, има, у свету и код нас, оних који верују да више нема истине, и да је наступила „постистина“.

То значи: пажљиво ослушкуј клепетање ветроказа епохе, и везуј коња где ти Глобални Газда каже.

Живот у доба „постистине“ подразумева и огроман страх од стварности, која се стално мора прекривати веловима илузије да би била подношљива (а постаје све неподношљивија). Ко се у то време бави науком каква је историја, бива примораван, ако није спреман да плаћа цене независног мишљења, да се чува од опасности да га идеолошки кербери не открију и уклоне са подручја рада. Кетман је, на овај или онај начин, опет у моди.

Трагови „спасоносног ограђивања“ су свуда.

Тако у корисној и озбиљно писаној књизи Марије Коцић, „Венеција и хајдуци у доба Морејског рата“, објављеној у Београду у издању HESPERIAedu 2013. године, која је настала на Филозофском факултету у Београду у оквиру пројекта „Модернизација Западног Балкана“, а под руководством професора др Николе Самарџића, стоји напомена историчарке везана за насловницу књиге. Она је илустрована сликом „Бајо Пивљанин убија Турчина“ Аксентијa Мародићa (слика је настала 1871. године, и налази се у Народном музеју у Београду), па се Марија Коцић ограђује: „Слика није употребљена у сврху распиривања верске и националне мржње, већ представља одраз одређене епохе.“

Аксентије Мародић: Бајо Пивљанин убија Турчина (Извор: Википедија)

Као да се то не подразумева.

Неућутно

Не прихватајући да се прокрада и мрмља у сенкама „постистине“, Ковић није хтео ни да ћути. И решили су да га, како кажу у чачанском крају, „омлате о ледину“, о чему он пише у „Заветима“:

„У прве јавне полемике увучен сам 2017. године, после чланка „Ослобођење и уједињење“. Брзо сам разумео да улазак у јавни простор подразумева не само спремност да се истрпе критике него и да се приме ударци. Упоредо са оптужбама у медијима, дошло је до покушаја да будем одстрањен са Филозофског факултета. Потом су ми, због јавне речи, да бих био ућуткан, стигле и судске тужбе за „вербални деликт“. Све то изазвало је огромну подршку мојих пријатеља и, рекао бих, преовлађујућег дела српске јавности. Сазрела је свест о томе да ово нису лични сукоби, него борба за историју, која ће се на нашим универзитетима и у школама предавати нашој деци.“

Борба за историју! Како то шабачки, србијански, свесрбски звучи!

Па јесмо ли Срби или нисмо?

Имали, па бацали

Кажу да је неки Хрват рекао Бориславу Михајловићу Михизу, указујући на нас, „бизантске барбаре“: „Ви сте своје краљеве бацали кроз прозор!“ А Михиз: „Имали, па бацали!“

О томе Ковић, у „Упориштима“:

„Срби, Грци и Бугари, дојучерашња султанова раја, у европској расној хијерархији нису имали високо место. Грцима су зато, чим су се ослободили, европске силе наметнуле баварску династију Вителсбах. Када су их Грци збацили, на престо је доведена данска династија Гликсбург. Румуни су под Турцима сачували своју аутономију и бојарско племство. И њима су, међутим, пошто су свргли свог кнеза Александра Кузу, европске силе на престо поставиле немачку династију Хоенцолерн. Бугари су прво добили кнеза из династије Батенберг, да би, пошто су га протерали, на његово место ступила династија Сакс-Кобург. На престо Албаније постављен је Вилхелм од Вида, још један немачки кнез који је брзо побегао од својих балканских поданика.

Једини балкански народ којим нису владале германске династије били су Срби. Не само да су имали своје, српске владаре, него су имали три српске, националне династије: Петровиће, Карађорђевиће и Обреновиће. О тој чињеници вреди поразмислити.“

Него шта него вреди!

Милош Ковић (Фото: С. Гарић)

И о овоме, опет из Ковићевих „Упоришта“:

„Ентони Смит, Ерик Хобсбаум и други, водећи истраживачи феномена нација и националног идентитета баш Србе узимају за пример чињенице да национални, или протонационални идентитет може да буде појава старија од Француске револуције, Наполеона и Индустријске револуције. Основ идентитета за Србе је вековима био у православној вери и заједничким култовима.“

Како онда, тако и данас.

Охрабрење са онијех страна

Погледајмо Црну Гору: у њој комунисти побише толико свештенство и монаштво, на челу са Свештеномучеником Јоаникијем; у њој комунисти духа Брозовог и ватиканског, срушише Његошеву капелу; у њој комунисти измислише монтенегринску нацију; у њој НАТО комуњаре хоће да отму имовину СПЦ.

Не рекоше, ипак, као ни Турци некад: „Ако Бог да…“

Уста раја ко из земље трава, па Ковић, говорећи о Савиндану 2020, у Бару, може да каже:

„У земљи у којој се деценијама предаје фалсификована историја, у којој, у последњих 20 година ђаке трују мржњом према својим српским прецима, рођацима, пријатељима и суседима, тамо где се из школа протерују српски језик и ћирилица, убедљиву већину оних који корачају у Литијама чине млади људи. Како објаснити ово чудо? Тамо где су Црква и иконе, ствари, по правилу, нису само од овога света. Али, покушајмо. Ништа од онога што се овде дешава не може се разумети без дубље, историјске, и шире, европске, светске перспективе. Хришћанска побуна у Црној Гори с краја 2019. и почетка 2020. године, најбоља је потврда онога што сам, у мају 2019, на овом месту написао. Снисхођење држави не припада главном току и етосу Српске православне цркве. Она је највећи део своје осам векова дуге историје провела у туђим, иноверним, непријатељским царствима и државама. У њима, од Османског царства, преко Аустро-Угарске и Независне Државе Хрватске, до Титове Југославије, она је била прогоњена, уништавана, или тек трпљена. Предводила је велике народне устанке и побуне против Турака (1594, 1690, 1737), усташа и нациста (1941). Упркос масовним страдањима, јер слобода се осваја и плаћа, Српску православну цркву и њен народ нико није победио: ни султани, ни цареви, ни поглавници, ни фирери, ни председници.“

Наш Милош Ковић, кога вуцарају по судовима јер им је тако саветовано од западних „беба зла“, син је непобедиве Србске Цркве. Није то мало, и није узалуд.

Прочитајте још



Категорије:В. Д. читач

Ознаке:,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s