Тhe Saker: Новоизабрана руска Влада – Русија ће ипак остати „Путинова земља“

Догодила се (више него) потребна еволуција, не и револуција, пише Тhe Saker (Степски соко)

Седница Владе Руске Федерације (Извор: Зекаоница)

(Тhe Unz Review, 22. 1. 2020)

Сада када је суспензија владе Медведева готова, коначно знамо и имена свих чланова нове руске владе. Предлажем вам, драги читаоци да, на пример, погледате овај веома добар резиме који је објавила РТ (Раша тудеј).

Но, тренутно није важно само оно што се тамо догодило, већ и оно што се НИЈЕ догодило. За почетак – две изузетно важне ствари које се срећом НИСУ догодиле:

Прво, руска влада ипак НИЈЕ остала (суштински) непромењена. Дежурни негатори свега и свачега су предвиђали да се ништа неће променити, да ће “исти они“ досадашњи разменити седишта и да ће промене бити пре свега козметичке. Међутим, то се није догодило. У стварности је 12 људи задржало своја места, а 9 је смењено.

Као друго, ово НИЈЕ тотална елиминација блока Атлантских интеграциониста.[1] Највише пада у очи да је Антон Силуанов остао на челу Министарства финансија. Међутим, Силуанов је ипак уклоњен са важне позиције првог потпредседника владе Русије, коју је сада преузео Андреј Белоусов, а што је опет заиста огромна промена. Што се тиче Медведева, њему је додељено „златно унапређење“ на (претежно технички) положај потпредседника Савета безбедности Русије.

Па, да видимо: шта се у стварности догодило? Већина руских посматрача примећује две кључне ствари:

Као прво, одабрана је високо компетентна, технички квалификована влада. Заиста, сасвим аргументовано се може изјавити да (по први пут), сваку позицију у новом кабинету сада заузима професионалац чију стручност признају сви.

Друго, ово је врло “неидеолошка“ влада. То не значи да се социјална и економска политика Русије сада неће променити, наравно да хоће; па и сам избор нове владе јасно указује на то. Посебно када је реч о номинацијама премијера Мишустина и његовог првог потпредседника владе Андреја Белошева – обојица су препознатљиви као жестоки заговорници онога што се у Русији назива „државни капитализам“. Што значи: економска филозофија у којој држава не само да не гуши приватно предузетништво, већ таква у којој је држава директно и снажно укључена у стварање исправних економских услова за раст како државног, тако и приватног сектора. Оно што је у томе најважније: „државни капитализам“ подређује остваривање профита који је најважнији (у ствари једини) циљ данашњег корпоративног света интересима државе, а самим тим, и интересима грађана.

Фото: Бета/АП

Другим речима, ово је коначно збогом турбокапитализму типа à la “Атлантски интеграционизам“!

Борбу против сиромаштва Русија је сада учинила стратешким националним приоритетом, на шта је руски народ чекао годинама, а што претходни „економски блок“ никада није сматрао приоритетом.

Штавише, целокупни блок Евроазијских суверениста досадашње владе остао је непромењен. То нам указује на две ствари:

Прво, руска политика националне безбедности, једнако као и спољна политика Русије остаће непромењене.

Друго, Евроазијски суверенисти су коначно ослабили Атлантске интеграционисте до те мере да је Медведев лепо „спакован“ у руски Савет безбедности, а Силуанов „спакован“ у нову руску владу на начин да је престао да представља озбиљну претњу будућности Русије.

Другим речима – можемо очекивати да ће нова влада уложити више напора у крајњи циљ: потпуна сувереност Русије (ово се такође уочава и у будућим уставним променама које ће напокон ставити руске националне законе изнад било којег међународног уговора или споразума, што је још један дугогодишњи циљ Евроазијских суверениста). Дакле, све што на овом месту могу рећи је „најзад!“.

Штавише, нова влада која је формирана, рекло би се, искључиво на основу заслуга самих својих појединачних чланова, вероватно може задобити много већу подршку него што би то успела некаква радикално идеолошка.

Где ће ово одвести Русију?

Рекао бих да су Евроазијски суверенисти коначно обезбедили своју потпуну контролу над руском државом и да је пропадање заговорника Атлантских Интеграција сада нова чињеница у животу. Будући да су у овој новој влади једина јасно препознатљива група (осим Евроазијских суверениста) технократи, то Русији пружа много бољу шансу да се оснажи и уједини пред АнглоЦионистичком Империјом која је очигледно постала непредвидива, а самим тим и врло опасна (убиство Сулејманија је најбољи доказ да је Империја у потпуности изгубила сваки осећај за стварност).

Посебно су занимљиве реакције медијских пропагандних издања Империје. Ево само два примера:

Наслов из Блумберга: ЦАР ПУТИН – ОПАСНИЈИ НЕГО ИКАДА (Извор: Зекаоница)

* * *

Наслов из Гардијана: КРИМИНАЛНИ НЕКОМПЕТЕНТНИ ПРЕДСЕДНИК – ПУТИН, НЕПРИЈАТЕЉ ЈЕ СОПСТВЕНОГ НАРОДА (Извор: Зекаоница)

И, док су западни „стручњаци за Русију“ обично људи који о Русији не знају готово ништа, а да при том чак и оно мало што знају – не разумеју, охрабрујуће је (узгред, све чине да нам буде топлије око срца) гледати немоћни бес бранитеља АнглоЦионистичке Империје који су очито изгубили контролу над Русијом (упркос томе што су имали ТОТАЛНУ КОНТРОЛУ над Русијом деведесетих!).

Коначно, именовање ове нове владе оставља руску опозицију – како ону „званичну“ парламентарну, тако и тзв. „несистемску“ опозицију – у тоталном хаосу: прва се само претвара да се противи политици Кремља, док је друга толико дискредитована да чак не може ни ући у Думу. Овај недостатак било какве веродостојне опозиције може се на први поглед чинити пожељним, посебно онима који попут мене подржавају Кремљ. У стварности, то је само још једна страна много дубљег проблема: Русија до даљњег остаје држава која није дефинисана здравим, стабилним системом већ само једном особом – Путином. Иако ће најновије реформе учинити неколико врло добрих корака у правом смеру (овлашћења и одговорности Думе биће повећане), Русија ће у догледној будућности ипак остати „Путинова земља“.

Степски соко

За Зекаоницу посрбио са енглеског: Радо Mир
Поставио: Зека Поповић
Наслов и опрема: Стање ствари

(Зекаоница, 24. 1. 2020)


[1] У својој претходној анализи за исти часопис од 17. јануара о.г., под насловом “Може ли ово (коначно!) бити крај за Атлантске интеграционисте?“, Степски изражава дозу скептицизма, можда је тачније рећи уздржани оптимизам по овом питању: “Па, док не сазнамо ко ће бити укључен у нову владу, можемо за сада рећи заиста мало. Мислим да бисмо (у теорији), могли у овом тренутку задржати дах и очекивати да ће један Глазијев бити именован на водећу позицију у такозваном „економском блоку“ владе; али, опет, како можемо бити сигурни да то неће бити један Кудрин?! Не можемо“.



Categories: Преносимо

Tags: , , , , ,

1 reply

  1. Није ни 90-рих Русија била 100% у рукама АнглоЦиониста. Био је онај видљиви део, но „дубока држава“ успела је свеједно да постави Путина за Јељциновог наследника, а Путин је само врх леденог брега – стварне руске патриотске влладе у сенци.

Оставите коментар