Бећир Вуковић: Диктаторов „задњи емотивни лом“

Да ли је отимање, скрнављење већ толико пута оскрнављене цркве – „задњи емотивни лом“. Такву дефиницију још нико није чуо. То су једине ријечи које ће остати иза диктатора

Молитвено окупљање у Подгорици, 9. 1. (Фото: Митрополија црногорско-приморска)

„Ово је задњи емотивни лом“, рекао је у једном намјештеном интервјуу на државној телевизији црногорски диктатор, поводом Закона о слободи вјероисповијести. Ето, колико познаје свој народ. А, тридесет година је на власти. Односно, тридесет година је отуђен – одлучен од свог народа. Да би га на крају и црква – одлучила од народа.

Никако да избацим из свијести тај… „задњи емотивни лом“. Мало, мало, па чујем тај диктаторов „задњи емотивни лом.“

Тако говори антихришћанин, који се испилио у титоградском комунистичком инкубатору, који је прерастао у факултет. И, то биће, кренуло да утули српску свијећу.

Али, има у Његошевој „Биљежници“ једно мјесто које указује на све разуларено спремно да у једном часу до краја помете: „најбјеснији урагани не могу један трун с круга земнога сагнати да се обестрви“.

Ако је на једној страни – етика душе – може ли на сасвим другом крају бити идеологија која је наумила да почини задњи злочин према души једног народа.

Да ли је отимање, скрнављење већ толико пута оскрнављене цркве – „задњи емотивни лом.“ Такву дефиницију још нико није чуо. То су једине ријечи које ће остати иза диктатора.

Мило Ђукановић и Душко Марковић (Извор: ИН4С)

Такво биће још је на власти – и још му неко – вјерује.

Није ли дошло задње вријеме ако вјерујете некоме ко насрће и на вјеру. Али, и њихова невјера је јака. На јачину невјере, опомињу и свети списи.

У наше вријеме, ниједан народ није показао такво јединство, као што је показао српски народ бранећи цркву. Такво јединство може се остварити само у вјери.

Направимо паралелу између једног комунисте, Ђиласа, који је правио злочине, и умирући рекао да се ничега не каје, и другога, Ђукановића, такозваног демократу, који до дана данашњега наставља недовршени комунистички злочин. Како свој народ познаје комуниста Ђилас, а колико ништа о свом народу не зна Ђукановић, спремајући му „задњи емотивни лом.“

Први, Ђилас, познавао је свој народ, и, на крају кроз дјело показао да га истински зна, што би, са друге стране, могло значити и извјесно покајање, и другога, Ђукановића, који ништа дубље ни о чему не зна, осим да по цијену свега сачува опљачкано од народа. Да насрне и на – етику душе – како је Тесла уопштено формулисао радозналост људског духа.

Милован Ђилас (Фото: PublicFigure.me)

Навешћемо како је говорио и како је разумио свој народ заклети комуниста Ђилас, који се убраја међу оне који су дубље залазили у мит, предање, тајне, у стварност свог народ, која надживљава себе у умјетничким, и духовним дјелима.

„Аустрија је свестрано познавала Црну Гору, па ипак није могла избећи погрешку сваког освајача. Она је знала да је Божић у Црној Гори највећи празник, а Бадњи дан повезан и с предањем, временом постајући нешто више од предања и нешто више од ускрснућа независности: његов духови и осећајни свет.

Непријатељ је мислио да ће одлучујући ударац Црној Гори задати баш на празник, и да ће се то негативно одразити и на самог краља, и на све Црногорце. Али баш због тога што је био брижљиво смишљен напад на његово празнично и људско радовање, на његову историјску битност, отпор је скупио све снаге и добио пресудан, судбоносни смисао.“ Тако пише Ђилас.

Бећир Вуковић (Фото: ИН4С)

Што се тиче Црногораца, Ђилас подвлачи „његов духовни и осећајни свет“, да би Ђукановић рекао да ће то бити „задњи емотивни лом“, тога „духовног и осећајног света.“ Оволику разлику између Ђиласа и Ђукановића, могао је само Бог остварити, иако се ради о комунисти, и неокомунисти.

И, заиста, ових дана, Црногорци су показали исто оно што су показали њихови преци на Мојковцу 1916. године. А то значи сачували су српско име, и српску свијећу.

Кад смо већ код неизбјежног Мојковца, да кажем, да се никад нисам могао начудити, како му комунисти нису промијенили име.

И овај срамни градитељ Брозовог споменика у Подгорици, у први радни дан послије празника, у државне списе завешће 2020. годину. Али, неће бити свјестан, да то истовремено значи 2020. година послије Христоса.

Христос се роди!

Допуна наслова и опрема: Стање ствари

(ИН4С, 8. 1. 2020)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , ,

Оставите коментар