Алексеј Топоров: Црна Гора – почетак духовне фазе уништења Српства

Садашњи догађаји у Црној Гори представљају огромну опасност и могу бесповратно да затворе „српско питање“ на Балкану. СПЦ, нажалост, не може да потражи савет у искуству „старијег“ руског брата

(Евроазија дејли, 31. 12. 2019)

Србима су за последњих четврт века одузели бројне историјске територије, као и водећу позицију на Западном Балкану. На удару сада нису територије, већ вера, пошто је циљ да се поцепа и духовно јединство овог многострадалног народа.

Када је црквени сукоб у Црној Гори ушао у критичну фазу, један од црногорских портала, необичног назива који отворено сугерише његову прозападну орјентацију – Café del Montenegro, одмах је изашао са текстом симптоматичног наслова: „У Црној Гори је дефинитивно сахрањена идеја Велике Србије.“

Аутори текста су у том смислу у праву, пошто доношење закона „О слободи вероисповести и убеђења и правном положају верских заједница“ од стране црногорског вођства, уз игнорисање аргумената опозиције, локалних епархија СПЦ и, у суштини, сопственог народа, заиста је један од последњих ексера у ковчегу „Велике Србије…“

Непријатељи у својој отаџбини

Поново обратимо пажњу на црногорску штампу. „Неки сматрају Црну Гору српском земљом, док неки сматрају да Ђукановић не сме да се меша у питања вере и да треба да гради грађанску државу. То је доста циничан став када се има у виду да је Србија најмање грађанска држава на Балкану“, изјавила је у интервјуу црногорској новини „Побједи“ председница Хелсиншког комитета у Србији, Соња Бисерко. „Нажалост, Срби се поново супротстављају средини која их окружује и користе се за хегемонистичке намере Београда. Све подсећа на оно што је црква радила деведесетих година, када су ՚шетњеՙ моштију коришћене за мобилизацију српског народа у Југославији. Није Амфилохије случајно изјавио, у једном од недавних интервјуа, како је Сребреница освета за 1941. годину.“

Соња Бисерко (Фото: Медија центар)

Према речима С. Бисерко, „најдубља веза, када је реч о односима између Србије и Русије, остварује се посредством цркве.“ „Опште је познато да посету папе Србији, која је одавно на дневном реду, увек опструише Руска православна црква. Интерес Русије на Балкану се данас своди на опструкцију ЕУ, НАТО и САД. Уколико Србија и Република Српска остану једина упоришта за Русију, њено присуство ће се појачавати. Осим тога, Русија је против аутокефалне како македонске, тако и црногорске цркве, што ће такође у блиској будућности доћи на дневни ред… Руска црква се бори за првенство у православном свету, што јој, како изгледа, измиче.“

Хоће ли црногорска бомба да експлодира?

Тиме што употребљава израз „дневни ред“, овај заштитник људска права из Србије показује да зна о чему говори: црногорски преседан је способан да покрене механизам фазног разарања духовног јединства српског народа, посебно уколико Подгорица успе да убеди Фанар да додели томос по украјинском моделу.

Тако, примера ради, у садашњој Северној Македонији је још у време СФРЈ била формирана и то захваљујући труду ондашњих атеиста – југословенских комуниста, Македонска православна црква, коју такође не признаје ни једна православна Црква. Ова неканонска структура је одлуком званичног Скопља добила у националном законодавству статус званичне цркве, док је канонска православна Охридска архиепископија СПЦ, која такође постоји у земљи, суштински стављена ван закона, а њеног првојерарха су чак осудили на затвор. Тек што је Цариград покренуо аферу са ПЦУ (тзв. Православна црква Украјине), са молбом исте садржине Цариграду су се обратили Македонци. У одговору Фанара било је наговештено да молба може бити позитивно решена, ако у називу цркве не буде речи „Македонска“. То и није неки проблем, пошто је непризнатој јерархији ионако само преостало да по угледу на државу промени име.

Молитвени ход у Беранама, 3. 1. 2020. (Фото: Митрополија црногорско-приморска)

Много већу опасност за Српство свако представља Косово. Након што је Ђукановић потписао скандалозни Закон, представник странке косовских Срба „Српске листе“, Славко Симић, упозорио је да Приштина ради на сличном закону и то не само о „верским заједницама“, већ и о „културним добрима“, према коме ће сви архитектонски споменици старији од сто година постати власништво „косовске државе“. Косовски сепаратисти су први пут покушали да прогурају сличан закон још 2015. године, када су хтели да присвоје српске средњовековне светиње, мислећи да ће тако бити примљени у УНЕСКО. Тада је сепаратистичка странка „Самоопредељење“ предложила оснивање „Косовске православне цркве“. „Принципијелна позиција Самоопредељења огледа се у ставу да православна црква на Косову не може да се назива Српском, већ Косовском“, изјавио је 2017. године члан ове странке и тадашњи градоначелник Призрена, Мутахер Хаскука. „Ако је српска, онда и сви православни верници ове државе морају бити Срби, што отвара врата српском мешању.“ Хаскуку нимало не смета чињеница да је проценат православних на Косову незнатан, а да огромну већину њих чине Срби. Уколико буде било потребно додаће већ они једну количину Албанаца у новоформирану верску организацију, пошто је, као што каже позната изрека, „основна религија Албанаца – албанство“. Тој флексибилној нацији је последња рупа на свирали место на коме се моле, да ли је џамија, катедрала или црква.

Једном речју, садашњи догађаји у Црној Гори представљају огромну опасност и могу бесповратно да затворе „српско питање“ на Балкану. У таквој ситуацији СПЦ, нажалост, не може да потражи савет у искуству „старијег“ брата. Док Српској цркви сада све отимају, дотле је Руска црква својевремено све практично сама разделила, формирајући по угледу на државно уређење СССР националне филијале у виду Украјинске, Белоруске, Естонске и Летонске православне цркве Московске патријаршије. Захваљујући томе добила је на Украјини и тзв. ПЦУ, али и „верне архијереје и јереје“ УПЦ Московске патријаршије, који благосиљају „АТО“ (тзв. антитерористичка операција, односно рат кијевских укронационалиста против Донбаса – прим. З. Ч.) и каде на русофобско-пропагандистичким јубилејима, као што је „годишњица ослобођења Лисичанска од проруских терориста“ и „парастос херојима Небеске чете“ (све то није сметало патријарху Кирилу да, све до почетка афере са ПЦУ, упућује поздраве Петру Порошенку, а да његов помоћник Иларион Алфејев по цео дан хвали Владимира Зеленског за миротворство).

Зато ако не мисле да једног дана формирају „Црногорску православну цркву Српске (а још боље Београдске, јер толерантније звучи) патријаршије“, онда је клиру и верном народу СПЦ у Црној Гори преостало само да се узда у Бога и у завете светих отаца. Којим путем је суђено православнима Србима Црне Горе да прођу, да ли крсним путем гоњења и муке или ће се прославити и осрамотити као непријатељи, постаће јасно већ 2020. године.

Приредио и са руског посрбио: Зоран Чворовић



Категорије:Вести над вестима

Ознаке:, , , , , , , ,

1 reply

  1. Из речи Соње Бисерко јасно произилази, а из изјава неколицине америчких званичника, очито је да Мило ово ради по налогу америчких газда. Овде је такође добра анализа:
    https://rs.sputniknews.com/analize/201912301121440571-amerika-narudzbina-razotkrivanje-milo-udarac-crkva-srpska/

    Дакле, узроци, методи и циљеви ове евроатлантско-Милове акције су препознати и разоткривени. Нема се ту шта више додати. Остаје питање како реаговати, на који начин одбранити србство и Српску Цркву у Црној Гори и на Косову и Метохији (а потенцијално и на још неким неуралгичним тачкама)? Аутор у последњем пасусу даје једну начелну, уопштену, препоруку да се уздамо у Бога и завете Светих Отаца. (Наравно, додајем, то не искључује сваки други вид борбе за одбрану од агресора – правни, политички, информативни, преко друштвених мрежа…). У праву је аутор. А операционализација тог уздања у Бога јесте управо ово што верни народ и чини у Црној Гори – молитвено окупљање у храмовима и масовне литије којима се уједно ставља до знања противнику да нас има пуно и да имамо јаку вољу да се одбранимо. Са своје стране, и ми ван Црне Горе треба да чинимо исто, да се молимо и у храмовим и у својим домовима за избављење од невоље своје Цркве и својих сународника. Није довољан један велики скуп као што је било пре неколико дана у Београду и још неким градовима Србије. Потребан је континуиран и пожртвован молитвени подвиг у свакој парохији Јер тиме показујемо да смо прави хришћани и да збиља верујемо у Бога, који је Жив и који нас, као Свемоћан, може избавити од сваког зла. Он нам преко пророка поручује: „Призови Ме у дан туге, и Ја ћу те избавити, а ти ћеш Ме прославити.“ Нико од верујућих не би смео посумњати у истинитост ових речи – да нас Бог може и хоће избавити из невоље када га призовемо. Ако не сумњамо у истинитост ових речи, шта нас спречава да у складу с њима призивамо Бога у помоћ? Пре више од годину дана сам све ово помињао пишући о проблему Косова и Метохије:

    https://stanjestvari.com/2018/11/17/crkva-i-kim/

    Све је исто, само је ту сада и проблем Црне Горе. А решење је и за једно и за друго, и за све са чиме се суочавамо – покајање и обраћање Богу за решење.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s