Родољуб Лазић: Црква и решење питања Косова и Метохије

Ништа није претерано компликовано ни захтевно. Потребно је само постати свестан где је решење: у Свемогућем Богу. Црква као национална, овоземаљска институција је рекла шта је имала

Сведоци смо да је у решавању проблема Косова и Метохије Српска Православна Црква заузела јасан и одлучан став (Поруком са мајског заседања Светог архијерејског сабора и Саопштењем са Ванредног јесењег заседања Светог архијерејског сабора) о томе да сматра недопустивим било какве акте актуелне власти који би водили или признавању лажне државе Косово или би представљали „компромисе“ у виду нејасног разграничења или размене територије. Несумњиво је да је овакво изношење става од стране Цркве потребно и значајно. Црква је, осим што је и мистично Тело Христово, такође и значајна национална институција од великог угледа и поверења. Њен глас има тежину, представља колективни „глас савести“ који остаје упечаћен у свести људи као потврда онога што и они интимно осећају и мисле – да заветна косовска мисао није, као што би хтели да прикажу, мртав и непотребан мит, историјски баласт којег се треба решити зарад „светле будућности“ у ЕУ, него светло и животодавно језгро народног бића. Очигледно је, међутим, да та јасна и одлучна реч Цркве као институције нема велику политичку снагу и домет, не може битно утицати на промену мишљења и става оних који (су себи дали за право да једини) одлучују о судбини Косова и Метохије. На оба документа актуелна србска власт је реаговала негативно – „поштујемо Цркву и њено мишљење, схватили смо њен став, али га не прихватамо“. Међународни политички фактори још мање уважавају став СПЦ, једноставно га ни на који начин не узимају у обзир.

Дакле, Црква као земаљска институција има, у смислу политичког утицаја, ограничен домет. Да ли то значи да Црква не може ништа суштински учинити да се питање Косова и Метохије разреши на позитиван начин по Србију и србски народ? Да, може, али не као овоземаљска институција, него као мистично Тело Христово, као духовни организам чији су чланови сви крштени Срби. У садашњој констелацији снага на међународном и националном плану, проблем Косова и Метохије је нерешив људским и овоземаљским „ресурсима“. За решење проблема потребно је ЧУДО. Да ли је чудо могуће? Наравно да је могуће, Бог је, како се вели у једној црквеној песми, „Онај који чини чудеса“. Бог је ЖИВ И СВЕМОЋАН, тако верује Црква Христова. То није идеја, фраза, то је реалност. “Свемоћан“ значи да може све учинити, зар не? „Свемоћан“ значи да је неупоредиво јачи од свега на Земљи – од Вашингтона, Брисела, НАТО-а… Тај и такав Бог устима пророка Давида каже: „Призови Ме у дан жалости, и избавићу те, и прославићеш Ме“ (Пс. 50,15). Свети апостол Павле каже: „Ако је Бог с нама, ко ће против нас?“ (Рим. 8,31). И ту је права улога Цркве, као духовног организма, Тела Христовог, Који нас је увео у заједницу вечног живота у Светој Тројици. Она треба да покрене и предводи верујући народ у онај бој који у овом тренутку једино можемо да водимо: У ДУХОВНИ БОЈ покајањем, молитвом и постом. Покојни патријарх Павле је говорио да Бог хоће да нам помогне, али да мора да има коме. А то значи да морамо да Му се обратимо за помоћ. Мора да нам је истински стало до Косова и Метохије, да осећамо и бол, и тугу и одговорност за то „срце Србије“.

Постоји мишљење да би Црква требало да организује велику Литију (попут оне из 1937. године, поводом тзв. „Конкордатске кризе“) која би исказала вољу народа по питању Косова и Метохије, а не би била рушилачка, деструктивна. Недостатак је што такво једнократно окупљање, мислим, није довољно. Уз то, Литији би се, вероватно, прикључили и неверујући људи и разне политичке групације који би својим понашањем могли злоупотребити и компромитовати литијско духовно сабрање, претварајући га у обичан политички скуп, са могућим ексцесима и насиљем. То би свакако требало имати у виду. Осим тога, сведоци смо да и Спасовданска литија у Београду зна да се претвори у променаду где многи људи ћаскају и необавезно причају. Уместо духовног, молитвеног скупа, литија се претвара у некакав јавни спектакл. Дакле, литија јесте један од могућих начина црквеног деловања, али би требало учинити још нешто, везано за храм као место молитвеног окупљања. Нешто што подразумева континуирано молитвено стајање пред Богом. Патријарх Павле је својевремено сачинио „Молебан за спас србског народа, особито на Косову и Метохији“. Тај Молебан се служио, колико се сећам, само спорадично, кад „догори до ноката“, 2008. године, 2013. године и ове године у јулу месецу. И то не свуда, него у појединим епархијама, свега неколико дана. Међутим, у овако тешкој, пресудној, ситуацији у којој се данас налази Србија и србски народ, такав молитвени двиг мора бити континуиран, озбиљан, пожртвован. Људи морају бити свесни да то што чине јесте РЕАЛАН акт војевања за Косово. Свесни да је свака срдачна молитва, уздах и суза један духовни метак усмерен на силе зла које делују против нас. Уместо тенкова и топова, које не можемо употребити, имамо само покајање, молитву и пост којима као савезника призивамо НАЈЈАЧЕГ, СВЕМОЋНОГ, да Он учини све уместо нас, за нас.

Осим тог молебана, постоје и акатисти и друга молитвословља која се могу користити у овој ситуацији (нпр. Акатист Свемогућем Богу при најезди искушења). Све то је могуће организовати у свакој парохијској цркви, и у Србији и у расејању. Када су пре две-три недеље у храму св. Саве биле мошти осамнаест руских светитеља и држан Акатист свим Светима, хиљаде људи је у колони чекало да се поклони моштима и да узнесе молитве. Значи постоји осећај, чежња и тежња верујућег народа да духовно дела. Потребно је ту чежњу, тај осећај, артикулисати, дати му одговарајући црквени садржај. У чему је проблем да се донесу делови моштију СРБСКИХ светитеља (Симеона Мироточивог, Стефана Дечанског, Јоаникија Девичког, Кнеза Лазара….) и да се у великом храму Светог Саве сваког дана пред њима држе службе и молитве за спас Косова и Метохије и србског народа? Размислимо колика би корист била од тога. Прво, постоји реално духовно деловање окупљених на молитви. Друго, такав дух се шири, људи постају свесни да се нешто (најзад! најзад!) ДОГАЂА, нешто у чему сви можемо да учествујемо, где може свако од нас може дати свој допринос, приложити свој духовни метак у борби за Косово и Метохију. Треће, подиже се морал и дух целог народа…Уместо траћења времена и учествовања у дебилизацији и сатанизацији кроз ријалити програме, уместо праћења испразних живота промашених људи који нам се намећу као идоли и узори, народ се активира,почиње да учествује у реалном животу, усмерава се ка добру.

Осим храмовног мољења, постоје и домаће, кућне молитве, где свако од нас, сам или у породичном кругу, узноси молитве за спас народа и државе. Ко нас у томе може спречити? А и те домаће молитве опет могу бити саборне у времену – да се сви молимо у одређени час заједно:

ПОЗИВ НА САБОРНО МОЉЕЊЕ

Све је то могуће учинити, ништа није претерано компликовано ни захтевно. Потребно је само постати свестан где је решење: у Свемогућем Богу. Црква као национална, овоземаљска институција је рекла шта је имала. Сада је (последњи) тренутак да тежиште свог деловања са овоземаљског, институционалног, пребаци на оно деловање које јој је инхерентно и много значајније – духовно, небоземно.

Advertisements


Категорије:Српско православно стање

Ознаке:, , ,

10 replies

  1. Ортодоксија је увек, и увек ортопраксија:
    амин брате Родо-љубе, амин!

    #давидовапраћка

    Свиђа ми се

  2. “ Од многих напасти стијешњени, прибегавамо к вама ради спасења, о велики Свештеноначалници и Патријарси, од невоље љуте и биједе спасите нас!

    Свети српски просвјетитељи и учитељи, молите Бога за нас!

    Напади страсти и многих брига хоће да погубе душу моју! Смирите је, Свештеноначалници, својим молитвама Богу и на радост обратите!

    Свети српски просвјетитељи и учитељи, молите Бога за нас!

    Спаса Христа молите, изабрани чудотворци, Свети Саво, Првопастиру наш добри, и Арсеније и Саво Други са Никодимом славним, да се од биједа и скрби и најезде варварске избавимо молитвама вашим!

    Пресвета Богородице, спаси нас!

    У печалима и болестима грезнући, умољавамо Те у умилењу, Богомати Пресвета, за посјету Твоју и старање Твоје Божанствени. Удостој нас тога, Владичице!… „

    Свиђа ми се

  3. „Љут на Милутина због победе над Дрманом и Куделином, Шишман са војском крете из Видина и продре у област Хвосно, све до архиепископије српске у Пећи, са очигледном намером да је опљачка, запали и уништи. Но ту он би побеђен силом Господњом и молитвама Светих: Саве и Симеона, и Св. Арсенија, који ту лежи. Те ноћи видеше Шишманови војници велики огњени стуб где силази с неба, из кога избијаху огњене луче и опаљиваху их, те се они сви у страху и паници разбегоше.“ (из Аввиног житија Светог нам Краља)

    А да би се те помоћи Божије удостојили мора да се погине на бојном пољу духовном никако друкче до:

    „За светог краља Милутина[7] сведочи нам његов животописац Данило, да беше свагда у великим и богоугодним подвизима, које многи други не знађаху, а Данило их тајно знађаше, јер беше веома близак Светом Краљу. „Треба знати и видети, вели Данило, његове трудове и знојења, његово трошење тела свога, ноћна бдења и топле сузе, његове неизрециве милостиње све до саме смрти његове; његову нарав незлобиву, тиху и послушну“.

    И још преко тога смирено, а адлучно, руке спремно заузети праћком, мачем, пушком! Бити корака лака, бити кадар стићи…

    #светомилутиновски #исусонавиновски

    Свиђа ми се

  4. Није потребно чудо да би се решили непријатеља наших у редовима нашим. А то су они који би да КиМ пусте низ воду. Потребна је конкретна црквена и политичка акција. Вера у чудо долази на крају, када се овоземаљска средства исцрпе. Литија не мора да буде једнократна, могу да се одржавају сваке недеље. Потребно је повратиту веру у људима у сопствену моћ и да се без страха суоче са упропаститељима нашим. Ја лично бих учествовао у свакој. Ризична вам је литија, а Ви би да играте на сигурно. То сигурно, не наноси никакву штету властодршцима, који су узрок свакојаке наше катастрофе. Црква не би да ризикује, да не прођу као 1937. Очигледно им је добро. Ако им је добро, онда ништа.

    Свиђа ми се

  5. @ gavrilo13

    Непријатељи у нашим редовима су само један (додуше, важан) сегмент проблема Косова и Метохије. Али, све да се решимо њих (црквеном и политичком акцијом, како предлажете) остаје много питања и проблема. Рецимо да се којим чудом појави потпуно нова политичка снага која ће имати иза себе већи део србског народа (видите ли је сада? Ја не.) која ће одлучно бранити суверенитет Србије и на Косову и Метохији, то неће имати никакав значај за међународне силе које стоје иза пројекта „републике Косова“. Онда се прелази на „план Б“ који би вероватно подразумевао разне врсте притисака светских моћника и „институција“ „државе Косова“, све до новог Рачка и оружане интервенције. А онда смо опет на терену да се овај проблем може решити само уз помоћ Неког Ко је јачи од свих овоземаљских моћника, њиховог оружја и неправде. Па када је тако, зашто не чинити то већ сада?

    Мени није ризична литија као литија, него ми је ризична могућност њене злоупотребе, могућност да се она претвори у чисто политичку манифестацију са елементима деструктивности.

    Не знам шта значи „играти на сигурно“. Моја идеја је да Црква (а њу чине свештенство и народ) пређе са овоземаљских средстава (апели и поруке) која не дају резултата, на она средства која су јој много својственија, и која су много јача – а то је борба на духовном плану: тражење помоћи од Господа, Који нас и у Светом Писму позива да Му се обраћамо у невољи и да све своје бриге пренесемо на Њега, и спреман је да нам помогне ако Му се усрдно и с покајањем обратимо. Мени је то једино играње на сигурно. Али могући домети овакве „духовне акције“ не ограничавају се само на питање Косова и Метохије. Србски народ и држава су у многим аспектима „на издисају“. Свугде је пропадање, безвољност, раслабљеност, неморал… Уколико се не деси нека коренита промена у духу овог народа, он ће пропасти. И обрнуто, ако се та промена у духу догоди, има нам спаса и живота и напретка. А за ту промену у духу је потребно да Црква пренесе тежиште на духовно деловање, као „пуноћа Онога који све испуњава у Свему“. Потребно је да поведе народ да „Иште најпре Царство небеско и правду његову“, како би нам се „све остало додало“. А кад се каже „све“, то онда значи СВЕ.

    Свиђа ми се

  6. И још нешто: нагласак у овоме што пишем јесте на духовном деловању (чији је носилац Црква) као КЉУЧНОМ у овом тренутку. То, пак, не значи да сви треба да престанемо да се бавимо другим овоземаљским стварима и само да се молимо. Не. Свако треба да се бави оним чиме се и иначе бави – привредом, политиком, војском, образовањем…али са свешћу да све што се ради може бити плодоносно само ако је по благослову Божјем, уз помоћ Божју: „Ако Господ не сазида дом, узалуд се труде који га зидају; ако Господ не сачува град, узалуд не спава стражар.“ (Пс. 127, 1).

    Свиђа ми се

  7. Родољуб Лазић

    Наравно да су ови упропаститељи наши само намесници неоколонијалних господара. Ваљда је то јасно. Треба ли и то да образлажем? Говорите као да сам рекао да треба за КиМ да ратујемо. Ми то у овом моменту нисмо у стању, али не треба да тргујемо својом територијом. Сачекаћемо повољан тренутак да им скочимо за врат. Уосталом, зар мислите да ће Русија мирно да гледа како наши непријатељи марширају до Рачка? Промена националне, пре свега економске и популационе политике, одн. унутрашња консолидација, је основни задатак. О томе бих могао пуно да пишем, али само укратко: модел развоја Кине и Ј. Кореје. Када се ради о новим снагама, оне ће се родити када овај народ доживи катарзу кроз патње и страдања. Себе видим међу њима. Сетите се у којим условима се родило хришћанство. Треба да се решимо трулог дела нације, елиминацијом из државног апарата, из политичког живота, а и сељењем у царство небеско. Док то већина не спозна, напретка нема. Тако су ови дошли на власт, тако се само може и обновити држава и нација. Јасно је да ћемо наићи на отпор, разноразне притиске, па и санкције. Друга могућност је да умиремо и нестајемо, лагано и дуго, као пси поред плота. Разумећете, то није под обавезно: постоји могућност и да се страда, пати и пропадне, а да се не отворе очи. СПЦ није исцрпела овоземаљска средства. Треба да изопшти из обреда оне који воде погубну политику у сваком погледу.

    Свиђа ми се

  8. Poštovano uredništvo Stanja stvari,
    Molim vas da mi odgovorite kada ćete
    objaviti nastavak teksta Nenada Dukića Pravoslavni pokret otpora od 11.08.2018?
    Unapred vam hvala na odgovoru. Predrag

    Свиђа ми се

  9. @Predrag

    У најкраћем – кад и ако нам г. Дукић пошаље прилог.

    Свиђа ми се

  10. Hvala vam na brzom odgovoru SS.
    Nadamo se vašoj skorašnjoj objavi
    nastavka teksta od Nenada Dukića.
    Do tada, svaka sreća u daljem radu.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s