Бошко Вукићевић: Рат против православља

Први пут у историјату народног супротстављања црногорској клептократији спроведене су опсежне и симултане форме грађанске непослушности и ненасилног отпора

Бошко Вукићевић (десно) на протесту 29. 12. 2019. (Фото: Фејсбук страница Бошка Вукићевића)

Зашто би се за потребе изгласавања неког закона држава морала довести у ванредно, малтене ратно стање? Колики легитимитет може имати закон који власт, оправдавајући сопствену репутацију лопова, у парламенту изгласава у глуво доба ноћи, претходно ухапсивши опозиционе посланике, док је током дана главни град у опсадном стању, уз стотине полицајаца и оклопних возила који блокирају путеве ка институцијама и хеликоптере који непрестано надлијећу? Колика праведност може проистећи из закона који подржава само владајућа каста уз малобројне екстремистичке друштвене сегменте, док му се цјелокупни преостали дио друштва противи, а подршку не добија ни код иностране стручне јавности? Колику вриједност може имати закон чија би примјена могла изазвати грађанске и вјерске сукобе, као и угрозити сами опстанак државе?

Одговори на постављена питања говоре о високом степену ризика који је диктатор Ђукановић досегао сулудим инсистирањем на Закону о слободи вјероисповијести, који је у народу оправдано назван законом против православља у Црној Гори. Нема сумње да је управо Ђукановић главни иницијатор и идеолог спорног закона, док је Влада само имала улогу формалног предлагача. Такав утисак могао се стећи након што се монтенегрински диктатор, иако декларисани атеиста, јавности представио као новопечени али пасионирани изучавалац религије и историјата Цркве у нашој земљи, и као неко ко ће имати круцијалну улогу обновитеља тзв. Црногорске православне цркве.

Шематски приказ изгласавања Закона о слоби вероисповести у Народној скупштини Црне Горе (Фото: Фејсбук)

Лично нијесам гајио било какве илузије да би могло доћи до повлачења неуставног закона, или макар до одлагања. У ситуацији режимске контроле свих институција, као и подршке НАТО кругова који су СПЦ већ означили као стратешког непријатеља у служби интереса Руске Федерације, вјероватноћа повлачења закона била је сведена на минимум. Сваку могућност те врсте диктатор је одлучно отклонио ријечима да ће закон бити изгласан по сваку цијену. Уосталом, одустајање од закона у посљедњем моменту значило би највећи пораз црногорских властодржаца у историји нашег парламентаризма. Једино питање је било која ће бити реакција слободног народа на Ђукановићеву самовољу и спорни закон, тј. у коликој мјери ће вјерници бити одлучни у одбрани њихове Цркве. Имајући у виду све што се дешавало у претходних неколико дана, можемо рећи да су слободни људи положили испит.

Испоставља се тачном прогноза неких аналитичара да би црногорски диктаторски режим, који је без већих тешкоћа успио да усвоји неке стратешке одлуке уз огромно противљење јавности, управо по питању православне цркве први пут у својој тродеценијској владавини могао да „поломи зубе“. Величанствени православни сабор у Никшићу, када је по грозном невремену двадесетак хиљада људи упутило јасну поруку властима да ће непоколебљиво бранити светиње, био је један од првих одговора на Ђукановићево безумље. Након тога, сједница црногорске скупштине која је за тему имала спорни закон била је такође индикативна. Очи и бесједничка гестикулација представника власти рефлектовали су страх и несигурност, чак и прије инцидента у сали и хапшења опозиционих посланика.

Хапшење посланика ДФ у парламенту Црне Горе (Принтскрин Јутјуб)

Иако премијер Марковић није формално прихватио било какву могућност компромиса, његова реторика и мимика као да су говориле да би он лично и одустао од закона који може донијети крвопролиће, али се не смије успротивити шефовом лудилу. Усиљени и дрхтави аплаузи режимских посланика након усвајања закона као да су одражавали свјесност тих несрећних људи да чине нешто у толикој мјери неморално и богохулно, да то једноставно не може бити заборављено нити опроштено. Ипак, и поред те свјесности они су гласали за закон, јер су код тих изгубљених душа обожавање диктатора и страх од њега јачи од било које духовне потребе.

Могло би се рећи да је изгласавањем закона Ђукановић остварио успјех једино у томе што је државу довео до тачке усијања и могућности избијања грађанског рата, имајући у виду да је он и до сада изазивао велике друштвене кризе у циљу продужетка сопствене владавине. Што се самог изгласавања тиче, режим је остварио само Пирову побједу, што је имплицитно признао и премијер Марковић, истичући да власт неће заузимати цркве и тиме ризиковати општу народну побуну. Срамни закон неће бити спроведен у својим кључним сегментима.

Рат против православља, колумна из листа Дан (Фото: Фејсбук страница Бошка Вукићевића)

Јасну побједу остварили су само слободни и вјерни људи, од којих су многи претходно били разочарани политиком и пасивизирани, а којима су примитивизам и бахатост монтенегринског диктатора убризгали огромне количине енергије и ујединили их.

Наиме, први пут у историјату народног супротстављања црногорској клептократији спроведене су опсежне и симултане форме грађанске непослушности и ненасилног отпора, уз блокаду саобраћајница и неке друге мјере у готово свим нашим градовима. Иако је бројност црногорске полиције по глави становника међу највећом у Европи, режим једноставно не посједује довољно репресивних кадрова који би се могли носити са ситуацијом опште грађанске непослушности. Методи ненасилног отпора који су се истовремено примјењивали у већини црногорских градова за вријеме скупштинског засједања, недвосмислено указују на постојање рецепта за свргавање диктаторске власти. Такав рецепт је неопходно примијенити у случају стратешких одлука властодржаца које изазивају огромно незадовољство становништва, као што је сада био случај. У датим околностима, добар дио црногорске полиције не би био ни спреман да спроводи критична наређења диктаторског режима, која подразумијевају јуриш на цркве и светиње. Такво отказивање послушности неких од кључних полуга накарадног система могло би представљати један од кључних корака у процесу ослобођења земље од тродеценијске диктатуре.“

Опрема: Стање ствари

(Дан, 31. 12. 2019/1. и 2. 1. 2020)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , ,

1 reply

  1. Збигњев Бжежински: Комунизам је готов, на реду је да уништимо православље!

    „Православље и православни народи су једини прави противници глобализма.Други народи немају алтернативу глобализацији, па тако ни Кина нити земље муслиманског света нису у могућности да понуде неки светски морални пројекат.
    Русија је данас једина преостала препрека на њиховом путу ка успостављању власти над целим светом. Зато је главни циљ Новог светског поретка уништење православља.“ ЗБ

    ПС/Важно је стално понављати да је комунизам измишљен да би се уништило управо Православље. Овај отров ипак није био делотворан у мери у којој се очекивало па су алхемичари зла прибегли новим медикаментима. Нова маска антихриста…+++ИХ

Оставите коментар