Јасмина Лукач: Хоће ли у 2020. доћи до смене неког од несмењивих – Ђукановића, Додика и Вучића

Сам крај године и улазак у 2020. изборну годину и у Србији и у Црној Гори, доноси обрт

Фото: Демостат

Велико ишчекивање да ли ће доћи до смене неког од несмењивих владара – Мила Ђукановића, Милорада Додика и Александра Вучића – наставиће се у 2020. са још већом жестином него током сталне политичке кризе 2019. Међутим, сва тројица господара мира на Балкану, у кризи су у свом природном окружењу као рибе у води. Она је главни извор њихове владавине зачете крајем 90-тих када су прва двојица представљала део решења југословенске ратне и светске кризе, док се Вучић пре седам и по година наметнуо у сличном својству.

Сва тројица су политичари 21. века без обзира што су по имену Ђукановић и Додик социјалдемократе, а Вучић као напредњак дође нешто као модерни конзервативац. Јер, сва тројица владају помоћу масовних осећања која су у стању да пробуде код људи, и то на дневној основи.

Школска дефиниција осећања је да је то стање ума, односно свести, чиме је преко медија и Интернета, односно друштвених мрежа, лакше управљати него икад у људској историји. Основно правило је држати се онога што људе јако дотиче, уопште је небитно на који начин, важна је на првом месту њихова пажња и осећања која их притом обузимају. Осврнимо се мало уназад на то како је почела година иза нас 2019. на примеру Србије и Црне Горе.

У обе државе распламсале су се зимус демонстрације против власти, са много међусобних сличности.

У Црној Гори развио се и јак сукоб у самом државном врху изазван бекством власника Атлас банке Душана Кнежевића у Лондон и његовим објавама о поткупљивању људи из непосредног Ђукановићевог окружења.

У Србији је година почела и за власт и за опозицију масовним и упорним окупљањима демонстраната незабележеним од протеста против Слободана Милошевића. Одржана је и велика протестна шетња на годишњицу убиства српског политичара са Косова Оливера Ивановића и то дан уочи велике посете руског председника Владимира Путина Београду.

Фото: Ројтерс/М. Ђурица

И у Србији и у Црној Гори односи унутар власти и доживљај корупције и криминала преовлађивали су као политичка тема. Напетост је или расла или је одржавана преко лета најавама великих планова за заоштрену опозициону борбу. У јесен и опозиција у Србији почела је са објавама у Кнежевићевом стилу, али је оно што је томе дало крила, био случај Крушик, прво објављен у руским медијима, дан након напада дроновима на нафтна постројења Саудијске Арабије.

Међутим, сам крај године и улазак у 2020. изборну годину и у Србији и у Црној Гори, доноси обрт. Уместо те теме, Ђукановићева власт успева да изазове сасвим другу, ону која се тиче идентитета, питања ко смо ми, а не на који начин се влада нама. Доносећи Закон о слободи вероисповести којим се црквена имовина, односно неки храмови српске православне цркве, доводе у питање, Ђукановић успева да направи велеобрт у сваком смислу. Прво, изазива досад невиђену естетику протеста.

Слика свештеника и монаха СПЦ у православним црним одорама, како иду у колони на демонстрације испред парламента, невиђена је светска вест.

Друго, изазива буру масовних опречних осећања, којима се заиста тамо неки бизнисмен Кнежевић, грађански покрет Одупри се и остало, бацају у небитан план.

Треће, омогућава просрпкој опозицији у лику Демократског фронта, позицију мученика, хапшењима и полицијским задржавањима.

Владика Јоаникије на протестима у Подгорици

Као неко ко није имао опозицију на власти никад, Ђукановић нема могућност коју  има Александар Вучић, да барата негативним осећањима према неком бившем властодршцу Драгану Ђиласу, или Борису Тадићу, Вуку Јеремићу…

За Ђукановића је бивша власт, власт федеративне и савезне Југославије, односно Србије, како се то представља у овом доживљају стварности. И он са једне стране одржава ту поделу како би увек имао одговарајућег противника кога је навикао да побеђује, и кога и даље намерава да победи у јесен 2020. на парламентарним изборима. Не неког Кнежевића, дакле, него рецимо баш Ивицу Дачића, који је био високи челник Социјалистичке партије Србије, и у то време када су делегације политичких представника Црне Горе долазиле у седиште СПС на Студентском тргу како би договориле квоте посланика за два скупштинска дома, за Веће грађана и Веће република СР Југославије.

И Дачић није разочарао, рекао је оно што се од њега и очекује, као да је почетак 1991. и као да су Срби у Хрватској поставили балване на Плитивицма – да ће држава Србија бити уз српски народ. Тиме је Ђукановићу дао неопходан контекст, са којим може да се „ради“ даље, да се блокаде путева по северу ЦГ, незадовољство верника и народа и испољавање тог незадовољства, сврста у повампирени српски национализам, против кога се бори модерна прозападна влада у Подгорици. Уосталом, тај контекст важи од јануара 1998. када је Ђукановић први пут на Цетињу положио председничку заклетву. Само је сваки пут потребан све јачи непријатељ да би се тај контекст одржао и ту се Ђукановић досад није разочарао. Јер митрополит Амфилохије који је сада главни предводник отпора против власти, свакако је достојнији, опаснији и јачи противник него што су то на изборима 2016. поражене вође Демократског фронта.

Слично као и Ђукановић, питањима идентитета, барата и Милорад Додик, само из потпуно супротне позиције, док је Милу насушно потребан сукоб са Београдом, Милету је потребно да покаже да Београд стоји иза њега, да му нису и неће бити уведене неке санкције на Дрини.

Додик је пред своје изборе прошле године водио идентитетску кампању за увођење Светог Стефана као Дана Републике Српске, успевши да на томе задржи гласове, упркос упорним настојањима опозиције да са питања идентитета скрене пажњу и осећања људи на злоупотребе у власти, и то на најстрашније које се тичу губитка живота једног младића у Бањалуци.

Милорад Додик и Александар Вучић (Фото: Све о Српској)

На средини између та два приступа стоји Вучић, који балансира кад год може, играјући на обе стране клацкалице. Тако је успео да Мила Ђукановића доведе на скуп Малог Шенгена у Тирани, што није безначајно, будући да је албански премијер Еди Рама, успео да држи Хашима Тачија по страни.

Мали Шенген се може свакако тумачити, па и тако, да је реч заправо о операцији спасавања Зорана Заева, македонског премијера. Будући да је испослао приступање Северне Македоније у НАТО, а да му је ЕУ залупила врата пред носом не отворивши преговоре са Скопљем, Заеву треба маневарски простор пред сопственим грађанима, а то Мали Шенген јесте.

Заев може и повући своју одложену оставку и наћи изговор да ванредне изборе не одржи у априлу, делом захваљујући и том Малом Шенгену, којим је премостио спољнополитичку празнину у месецима када је требало да својој јавности представи неки успех у Бриселу. Заев је занимљив и зато што је био посебно на мети Вучићевог незадовољства, што је само детаљ који говори колико су у игри три балканска господара емоције дозвољене само народу под одређеним условима, док владари успевају да се обуздају, увек кад им то затреба.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Демостат, 28. 12. 2019)



Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , , , , , , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s