Драгослав Пакић: Памет на ауто-пут, душу уза зид

У овој земљи све поскупљује, само се душе продају по пониженим ценама

Извор: Фејсбук

Овај опет отвара аутопут. Он то нама ради намерно. Где му је душа?

Уосталом, у овој земљи све поскупљује, само се душе продају по пониженим ценама. Ја моју душу нудим уз попуст од 99,99%. Распродаја траје све док не дођем на власт. Онда ми душа више неће ни бити потребна.

Ја своју душу, на крају крајева, никада нисам ни имао. Увек сам био теткина душица и бабино плаво око иако сам у души би толико црн да су ме другови и, (због родне равноправности другарице), звали(е) правим српским Афроамериканцем.

Када сам играо фудбал ТВ репортери никада нису истицали успешне дриблинге на малом простору оног „црнца“, него су говорили: „нашег голгетера ћете препознати по белим гаћицама“ иако су оне најчешће биле толико црне да сам могао играти и без њих, а само у изузетним приликама, када сам био у прилици да постигнем гол па промашио цела врата, гаће су постајале – жуте.

„Опет је упрск‘о ствар овај жути неспособњаковић. Ко ли га само доведе да предводи навалу наших генијалаца који са лоптом знају све, могу је и појести, али само гол не успевају да постигну. Као да бојкотују противничку мрежу…“

Па нека онда неко каже да фудбал и политика нису сродна занимања са отприлике истим резултатима – углавном промашајима и неискоришћеним зицерима, стопостотним шансама, ситуацијама у којима би ћорав погодио. Када се све то узме у обзир никога не би смела да зачуди ингениозна одлука репрезентације БиХ да на место центар-фора постави оног мухаџедина који добро игра главом. Нарочито кад је одсечена.

Једини изузетак, када је моја непостојећа душа била у питању, био је када у борби за власт посустанем па непријатељи са нескривеним задовољством кличу како се ничега па ни њега, односно мене, не би требало плашити јер му је, као што се види, душа у носу. То је једино место где нисам био без душе.

Шта ће нама душа када су нам поља препуна мајчине душице, неизбежном чаробном додатку чорбастом пасуљу са сувим ребарцима.

Душа једне нације је универзитет, а ректорат универзитета је његов мозак. Када се изврши притисак на мозак универзитета, он толико олабави да постане мајчица душица употребљива само у наведене кулинарске специјалитете.

Да смо здравствена установа, колико смо душеван народ, били бисмо душевна болница.

Продаја и куповина душа, па и оних Гогољевих мртвих, берзански је посао у коме продају они који немају робу, а купују они који немају паре.

Посао цвета и мирише као мајчина душица.



Категорије:Сатиристика

Ознаке:,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s