Џон Пилџер: „Лет изнад кукавичијег гнезда“ Џулијана Асанжа

Џон Пилџер у посети најпознатијем узбуњивачу Џулијану Асанжу

(Сајт Џона Пилџера, 5. 12. 2019)

Кренуо сам у зору. Краљевски затвор Белмарш налази се у равници на крају југоисточног Лондона. Лавиринт зидова и жичаних ограда скрива хоризонт. У згради за посете предао сам пасош, новчаник, кредитну и здравствену карту, телефон, новац, чешаљ, кључеве, оловку и папир. Дозвољено је да се унесе десет фунти, за које могу да се купе кафа и сендвичи у кантини у којој раде волонтери. Задржао сам наочари за читање. Сетио сам се да Џулијан, првих неколико недеља у затвору, није могао ништа да чита. Наочарима, које су му послате, из необјашњивих разлога требало је неколико месеци да стигну до њега.

Стао сам у ред тужних, забринутих људи, углавном сиромашних жена и деце. На првом пулту су ми узели отиске прстију за биометријску евиденцију. „Обе руке, притисните“ – речено ми је.

На монитору се појавила датотека о мени. Стигао сам до главног улаза, иза кога се налазио отворени пролаз до следеће зграде, где се налази центар за посете. Кад сам последњи пут био у Белмаршу да видим Џулијана, падала је јака киша. Нису ми дозволили да унесем кишобран, па сам морао да трчим. И остали посетиоци, бабе и старци, имали су исти избор. Протрчао сам кроз кишу и стигао управо на време да будем поново биометријски тестиран. Уследило је скенирање и претрага целог тела, од стопала до отворених уста.

Наша тиха и послушна група стиснула се у малој, клаустрофобичној просторији. Гвоздена врата иза нас гласно су се затворила. „Станите иза жуте линије“, чули смо изобличени глас. Друга електронска врата су се отворила, па смо ушли у још једну просторију за контролу, још једну проверу: „Покажите прст!“

У следећој соби морали смо да стојимо у реду један по један, док су двојица људи водили дресиране псе поред нас, напред и назад. Пси су нам њушили дупе и гуркали руке. Затим су се отворила још једна врата иза којих нас је чекала нова наредба: „Испружите руке.“

Ласерско очитавање било је наша улазница у велику собу, где су затвореници седели у тишини, насупрот празних столица, које су чекале нас.

С друге стране просторије налазио се Џулијан. Носио је затворску одећу. Као притвореник, имао је право на своју одећу, али кад су га извлачили из еквадорске амбасаде, прошлог априла, нису му дозволили да понесе малу торбу са стварима. Његова одећа је, рекли су, као и његове наочари за читање, дуго лутале од једне до друге институције, да би се на крају мистериозно изгубила.

Џулијан је 22 сата дневно затворен у „медицинском центру“. То заправо није затворска болница, већ место за изолацију, лечење и шпијунирање. Сваких 30 минута су га проверавали погледом кроз врата. Стражари су то називали „временом самоубиства“. У суседним ћелијама су осуђене убице, међу којима је и психички болесник, који вришти сваке ноћи. – Ово је мој „Лет изнад кукавичијег гнезда“ – рекао је Џулијан.

Једина „терапија“ било му је повремено играње „монопола“. Са осталим затвореницима „дружио“ се само на недељној литургији. Спријатељио се са свештеником, љубазним човеком. Пре неки дан је дошло до сукоба у капели, један затвореник је с леђа разбио главу другоме док су певали молитве.

У сали за посете налазе се велики телевизијски екрани. Телевизори су стално укључени, само се јачина звука повремено појача. Врте се рекламе за аутомобиле, пице и погребне услуге. Све изгледа савршено за затвор, попут визуелног валијума. На зидовима висе лепршаве пароле које охрабрују затворенике да „остану у току“ и „буду срећни“, да се „надају и често смеју“. Међу веселим саветима истиче се предлог да „уживају у бусену траве испод стопала“. У Белмаршу нема траве.

Док смо се поздрављали, могао сам да осетим Џулијанова ребра. Његова рука нема мишиће. Од априла је смршао можда 10 до 15 килограма. Кад сам га први пут видео овде, у мају, највише ме је шокирао његов много старији изглед. – Пада ми на памет самоубиство – рекао је тада. – Не, немојте да мислите о томе. Погледајте колико их плашите, како сте моћни!

Верујем да Џулијана штите његов интелект, отпорност и опаки смисао за хумор – све непознато бедницима који га клевећу. Рекао сам му да је тешко рањен, али нека му самоубиство не пада на памет.

Разговарамо с руком преко уста, да нас не чују. Камере су изнад нас. У еквадорској амбасади смо се дописивали, на папирићима смо писали белешке, које смо заклањали длановима, да их камере не сниме. Где год је Биг Брадер, он је видно уплашен.

Затворска управа му још није дозволила да користи лап-топ и софтвер с којим би могао да припрема одбрану у случају којим САД тражи његово изручење. Није му дозвољена употреба телефона, не може да позове своју породицу у Аустралији и свог америчког адвоката.

Непрекидна бруталност Белмарша залепи се за вас као зној. Ако се нагнете преблизу затворенику, чувар вам одмах нареди да се одмакнете и седнете. Ако скинете поклопац са своје шоље за кафу, чувар вам одмах нареди да је замените.

У соби за посете дошло је до свађе једног затвореника и жене, што би могло да се назове уобичајеним догађајем. Стражар се умешао, а затвореник му је рекао да одјебе. То је био сигнал за стражаре, углавном крупне мушкарце и жене, који су само чекали тренутак да скоче. У устајалом ваздуху осећало се насилничко задовољство тих људи.

Чим је тај инцидент завршен, стражари су почели да вичу на све нас, време је да кренемо. Са старцима, женама и децом почео сам дуг пут кроз лавиринт запечаћених просторија, жутих линија и биометријских провера до излаза. Кад сам напустио собу за посетиоце, осврнуо сам се, као и увек. Џулијан је седео сам, са високо подигнутом и стиснутом шаком.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Таблоид)



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

Оставите коментар