Миодраг Кулић: Новац из „Фонда дијаспора за матицу“ доделити српским ветеранима из 1999!

У року од 3 месеца направити план како би се сва средства из Фонда дијаспора за матицу“ доделила српским ветеранима из 1999.

Миодраг Кулић (Извор: Јутјуб)

У средишту ове приче су српски ратни ветерани и хероји из 1999, српски председник Вучић, грађани Србије и Београда, затим времешни српски интелектуалац из Париза др Сима Мраовић (80), као и „Фонд дијаспоре за матицу“. Ових дана се кроз ове актере преплиће прича о небеској и морално посрнулој Србији. Пођимо редом, да повезујемо актере ове приче.

Више од два месеца српски ветерани и хероји, који су 1999. године на Косову и Метохији бранили и одбранили Србију на обронцима Кошара, Паштрика, Горузупа и другим бојиштима од помахниталих шиптарских и НАТО терориста, протестују у Пионирском парку за своја елементарна људска и борачка права. Њихова људска драма а наша велика српска срамота се одвија надомак Председникове зграде, који неће да их прими и чује њихову животну муку. Председник – мера свих ствари у држави, стваралац, грађевинар и архитекта, тужилац и судија, нагнут над мапом Србије ћути и даноноћно ради (док остали, како он каже, краду Богу дане) на пројекту свог живота – на изградњи 7-8 нових фудбалских стадиона. Тај мега-пројекат, који ће Србију коштати више од 600 милиона евра, по мишљењу Председника, Србију ће довести на пиједестал европског фудбала. У ствари, одвешће је на пиједестал глупости, јер ти стадиони нису потребни Србији, где је просек гледалаца на прволигашким утакмицама 1000–2000 људи, док је на пример у Немачкој више од 25 000 и то за другу(!) лигу, док је за прву(!) лигу два пута већи. Значи, за Председника су празни стадиони важнији од рана и патњи српских ратних ветерана – који су 1999. одбранили Србију.

И док Председник нема времена за тамо неке убоге ратне ветеране – са закрпљеним главама и срцима, без ногу, руку и других органа, јер их види као баласт (као и КиМ) за Србију на светом путу у ЕУ – за то време морално обезглављени грађани Србије и Београда срамно ћуте и окрећу главу од ратних ветерана – ваљда скупљају снагу за своје малограђанске „Кошаре“ зване црни петак, када у стампеду јуришају на продавнице, да би дошли до јефтиније робе.

Протестни скуп ветерана, ратних инвалида и породица погинулих бораца (Извор: Србин.инфо)

Имају ли наши, од државе отписани, ратни ветерани из 1999. икакве везе и са „Фондом дијаспора за матицу“ и са др Симом Мраовићем из Париза? Да, и те како имају, јер су они у центру приче о моралном посрнућу, алавости и бескрупулозности других ликова ове приче.

Фонд дијаспора за матицу“ је основан 1999, у време када је српска дијаспора на трговима Штутгарта, Минхена, Беча, Париза и других градова протестовала и наменски сакупљала новчану помоћ за пострадале и унесрећене сународнике током НАТО агресије. Та средства – око 12 милиона марака, била су намењена превасходно за помоћ породицама погинулих и рањених бораца на ратиштима КиМ, као и у целој Србији, за обнову кућа, болница, мостова и другу инфраструктуру. Спиритус мовенс тог Фонда је један честит човек, бивши (тадашњи) министар спољних послова Живорад Јовановић, који је својим ауторитетом успео да очува намену Фонда – да се помоћ усмерава наменски тамо где треба, нарочито у почетку рада. Касније, аутор овог текста је упозоравао на неке девијације у расподели средстава Фонда – ненаменско давање новца за стипендије, књиге и спомен куће, а које су инициране од дела управе из дијаспоре на челу са аутократом др Милојем Милићевићем из Берлина. Мора се признати да је до сада овај Фонд финансирао и неке важне ставке – материјална помоћ унесрећенима, градња и оправке мостова, итд. Проблем овог Фонда је тај да је управа на челу са г. Милићевићем већ 20 година непромењена и већ дуже време показује знаке замора, као и тенденције за ненаменско трошење новца.

Сима Мраовић (Фото: В. Секулић/Вести)

Али, није поента у овом тексту рад Фонда, већ чињеница да је у том Фонду преостало око два милиона евра и да се поставља питање како их даље утрошити? Сазнавши за то, неки из дијаспоре су се брзином светлости устремили и кидишу на та средства. Наиме, недавно је познати активиста у француској дијаспори др Сима Мраовић, заједно са сином и неколико познаника, основао у Паризу претенциозно названу Српску међународну академију наука и уметности (СМАНУ!), која би требало да окупља истакнуте српске интелектуалце у свету. Овај српски патриота има већ годинама страсну жељу да окупи све Србе света у једну кровну организацију, те је у том смислу (крајње невешто и брзоплето) оснивао низ планетарних савеза Срба – Конгрес Срба за Европу, па за Евроазију, па неке друге свесрпске конгресе итд. У сличном заносу планетарног организовања српске дијаспоре, поред др Мраовића била је и др Мила Алечковић из Париза, која је исто тако била оснивач низа (неуспешних) светских планетарних организација српске дијаспоре. И као што је било за претпоставити, све те организације – са мање од десетак чланова, без дефинисаног реалног програма и добре логистике – распадале су се и пре него што су законски основане. И поред свих тих програмираних неуспеха – који су нанели штету организовању дијаспоре, амбициозни, али сада већ времешни, др Мраовић (80) настоји ових дана да по београдским хотелима афирмише своју СМАНУ, као врхунску асоцијацију српске дијаспоре – без које „Србији нема спаса“. Пошто је СМАНУ, као и све раније сличне мега-асоцијације, „шворц“ и нема средства ни за метро-карту, др Мраовић је нашао сламку спаса, да новац за финансирање своје планетарне академије СМАНУ ултимативно тражи од „Фонда дијаспора за матицу“!

За тај његов захтев нема никаквог оправдања – ни правног, ни моралног ни економског, јер „Фонд дијаспора за матицу“ није основан за друштвене активности појединаца у дијаспори, већ искључиво за помоћ унесрећеним у Србији – пострадалим у НАТО агресији 1999. године. Био би то моралан злочин ако би Фонд дао новац за рад још једне, као што нас искуство учи, осуђене на пропаст и ником потребне планетарне асоцијације Срба. Утолико пре, што је идеја др Мраовића да би СМАНУ требало да окупља материјално добро ситуиране српске интелектуалце у дијаспори – који би у суштини могли да се сами издржавају од чланарине и прилога.

Поставља се сада питање – како би „Фонд дијаспора за матицу“ требало да употреби преостали новац? За одговор на то питање вратимо се на почетак текста, који говори о тешком положају српских ратних ветерана, оних који су 1999. године одбранили Србију, а чије проблеме данашње власти потпуно игноришу. У том смислу намеће се следећи предлог:

Оформити у „Фонду дијаспора за матицу“ проширени одбор – са новим члановима из дијаспоре, који би требало да у року од 3 месеца направи план како би се сва новчана средства из Фонда НЕПОВРАТНО ДОДЕЛИЛА СРПСКИМ ВЕТЕРАНИМА ИЗ 1999! Тиме би онај део „Фонда дијаспора за матицу“, намењен пострадалима 1999, коначно испунио своју функцију. На тај начин би српска дијаспора испунила своју моралну обавезу из 1999. године, а такође исправила велику неправду коју српске власти чине ратним ветеранима.

Очекује се, да српска дијаспора масовно и од срца подржи овај предлог. Тако би се она, за разлику од матице, достојно одужила српским ратним херојима и ветеранима. Нисмо им подигли болнице када је требало, али помогнимо им данас, да би преживели сутра.

Др Миодраг Кулић, Немачка



Categories: Да се ја питам

Tags: , , , ,

4 replies

  1. За идеју и предлог — БРАВО!

  2. Ideja je odlicna. Dobro treba paziti da ove sadasnje „ale“neumesaju u ovu akciju svoje prste.

  3. Ветеран?И то српски…Ко ти даде дозволу?

  4. Свака част на идеји!

Оставите коментар