Есеј Бошка Обрадовића „Српско коло“ који је плагирала Јелена Триван у докторској дисертацији

Есеј Бошка Обрадовића Српско коло који је у својој дисертацији неваљано цитирала Јелена Триван

Књига Српски завет Бошка Обрадовића у којој је објављен есеј који је наводно плагирала Јелена Триван (Фото: Двери)

Објављујемо интегрални есеј Бошка Обрадовића под називом Српско коло, који се налази у књизи Српски завет – Српско национално питање данас, у издању Српског Сабора Двери (Београд, 2007, библиотека „Млада Србија“, стр. 214-217). Код истог издавача изашла су још два издања ове књиге, 2008. и 2010. године.

Српско коло

Културни идентитет једног народа чине сви изрази његовог националног духа, у које спадају: вера, језик, обичаји, ношња, књижевност, уметност, архитектура, друштвено уређење… Сваки народ има своје особености по којима се разликује од других и које га чине оригиналним. Слепо копирање и претапање у туђе културне обрасце води губитку идентитета једног народа и због тога је стална брига о чувању свих елемената националне културе један од основних задатака сваке озбиљне националне елите.

У том погледу музичка традиција представља једну од најважнијих компоненти тог културног лика једног народа. Поред Песме, и Игра представља изузетно значајну националну карактеристику сваког народа. У њима се крије она матерња мелодија по којој је један народ препознатљив међу другима. Националне песме и игре посебно су везане за свенародна и породична славља, дакле, веселе и лепе тренутке, чиме на најбољи начин осликавају живот и душу једног народа.

Сваки народ има своју националну игру. Кроз њу он демонстрира свој дух, своје идеале, своју философију живота. Истовремено, национална игра представља народ и његове вредности. Она је његова слика пред светом. Ако желите да сазнате нешто више о једном народу, најбоље је да погледате његову националну игру.

Српска национална игра је коло. Коло је савршена аудиовизуелна слика некада основног српског погледа на свет, који подразумева саборност, заједницу, једнодушност. У колу су сви повезани у један ланац, сви чине једну целину, све носи исти ритам. У колу сви гледају једни у друге, упућени су на ближње до себе, без којих коло не постоји.

Коло значи саборну игру, потчињавање заједничарском духу, али не и поништавање личности, како то бива у колективној игри једног комунистичког или нацистичког слета, где су појединци само шрафови једне машинерије. Коло није ни виртуелна забава милиона у којој се лично не учествује, већ коло тражи играча и његово учешће.

С друге стране, саборност кола је у супротности са индивидуалним играма других народа које форсирају самосталне играче или плесне парове. Коло одбацује самодовољност појединца или пара и хрли широј заједници. Коло је свенародна игра и управо жели да истакне шире јединство духа.

У колу има места за сваког ко је кадар у коло се ухватити. У колу играју сви: од деце до стараца, и добри и мање добри играчи, и лепотом најистакнутији и мање маркантни појединци, и женско и мушко, и богати и сиромашни. У колу нема вештачких, већ само природних разлика међу људима.

Коло је национална игра у коју се сабирају и гости и домаћи, представници различитих српских крајева и земаља. Коло је и породична игра у којој деда и баба играју до своје деце и унучади. Коло је и љубавна игра у којој се момак хвата до девојке или девојке загледају момке. Коло је увек и надметање најбољих играча, права прилика да се они најбољи истакну, а остали учествују у заједничкој радости.

У српском колу, ма колико оно било јединствена целина, свако игра својим стилом. Свако покушава да својој игри да неку оригиналну црту која би показала његову индивидуалност, а да притом остаје нераздвојни део једног истог кола.

Музички ритмови кола су различити према српским крајевима, као и начин игре, али су за све једнаки култ заједништва, позитивно расположење и надигравање.

Коло уме и да посебно истакне заслужне појединце: било играњем на челу или крају кола. Коловође постају они који то заслужују као најбољи играчи или им то следује као обавеза према неком од народних обичаја. Јер коло је зачин многим српским обичајима, посебно весељима.

Коло се некада играло и код цркве, и на ратишту, и на свадбама и другим народним радовањима. Свуда је оно симболисало свијеност народа око заједничког идеала, исте жеље и општу срећу.

Његошевски посматрано, српску нацију бисмо могли дефинисати као „коло око Цркве“. Јер Црква је творац српске нације и читав друштвени живот српског народа био је инспирисан јединственим погледом на свет. У свакодневним поздравима међу људима („Помаже Бог!“ и „Збогом“), здравицама („Здрав си! — Од Бога ти здравља!“) и многобројним народним умотворинама („Без невоље нема богомоље“), можемо лако увидети исти тај духовни утицај.

Некада је било срамота не знати играти коло. Данас је, све чешће, срамота знати га играти. Коло се од тада до данас није променило, а шта се са нама десило питање је које бисмо себи свакако требало да поставимо.

Колико Песма толико и Игра нас је одржала. Имамо са чим изаћи пред друге културе. Не једном већ хиљаде пута наступи српски фолклорних друштава задивили су свет. Само смо ми почели да се стидимо своје традиције. Неговање народне игре кола представљало би знак будне националне свести. Занемарити коло био би знак културног умора и пропасти духа једног великог народа.

За крај подсетимо се чувених стихова Бранка Радичевића из „Ђачког растанка“:

„Коло, коло,
Наоколо,
Виловито,
Плаховито,
Наплетено,
Навезено,
Окићено,
Зачињено
брже, браћо, амо, амо,
Да се скупа поиграмо! (…)
Хватите се кола тога,
Од вишњега је оно Бога!“

Наслов и опрема: Стање ствари

(Двери, 29. 11. 2019)



Категорије:Преносимо

Ознаке:, ,

1 reply

  1. „Nevaljala citirantkinja“, vec vidim naslov.Umesto softvera za otkrivanje citata, pa utvrdjivanja da li su ispravno citirani, pa koliko to utice na „originalnost“ rada, treba organizovati rijaliti „Dr“, kao nekadasnji „Poligraf“, i pred narodom, a ne nekakvom komisijom, krenuti sa pitanjima:
    -„Da li ste plagirali?“
    -„Nisam.“
    tuuuuuuuuuuuuuuuuuuuu
    -„Da li Vam je Mileva radila jednacine?“
    -„Nije.“
    tuuuuuuuuuuuuuuuuuuuu
    -„Da li ste Vi, dr Sekspire, pisac „Hamleta“?“
    -„Jesam.“
    tuuuuuuuuuuuuuuuuuuuu
    -„Dr Cedomire Anticu, gde se nalazi frecka „Belog andjela?“
    -„Rekao sam vise puta i ponovicu opet – u Sopocanima!“
    tuuuuuuuuuuuuuuuuuuuu
    Dobro, ovo poslednje nije slucaj plagiranja zbog kojeg bi se ostalo bez titule,radnog mesta i plate.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s