Велимир Гајић: Бојкот као борба за изборе – један историјски аргумент

Једино преостало средство 1990. је био – према Николи Милошевићу – делотворан и што шири бојкот – што лидери тадашње опозиције нису прихватили

Војислав Коштуница, Драгољуб Мићуновић и Зоран Ђинђић, 25. октобра 1990. године (Фото: Време)

Предстоји нам интересантно политичко полугође. Већ сада део опозиције се одлучио за бојкот, други део још увек „вага“. Међу аналитичарима и грађанима влада једна тињајућа паника. Једни су збуњени, други одушевљени, трећи су одлучно против те магичне речи – бојкот. Како сад па то да имамо избор да бирамо, а да изаберемо да не бирамо! Неки грађани су заиста збуњени овим филозофским вратоломијама. Неки други, које политика никад није занимала, тек су се изгледа „пробудили“. Сама реч „бојкот“ као магнет их је заинтересовала да се нешто дешава на политичком пољу. Планирао сам да на наредне изборе не изађем, из приватних разлога. Нисам много ни мислио на ту тему. Неизлазак на изборе и бојкот су две различите ствари. Док појединци могу из разних разлога прескочити неки изборни циклус, бојкот је по дефиницији организовани, свесни и циљани неизлазак на изборе да би се постигао одређени циљ.

Један интервју са Велимиром Илићем доноси један, на први поглед, добар аргумент, а у суштини веома погрешан. Веља каже (парафразирам) „сетите се избора деведесетих које је опозиција бојкотовала, тиме опозиција није ништа добила него је добио Милошевић. Петог октобра је сва уједињена опозиција била на једној страни и победила га. Не бори се одустајањем“.

Недавно сам прочитао књигу Карактер као судбина (у даљем тексту ККС) (Catena mundi, 2015)  академика Косте Чавошког, која говори о политичком деловању професора књижевности Николе Милошевића. Био сам веома изненађен да је таква личност постојала на нашој политичкој сцени, али не само као аналитичар него као учесник, такмац. Чавошки своју књигу темељи на личном познанству са Николом Милошевићем и на две књиге човека о коме пише – Записи о лажним демократама и Политички споменар од Броза до ДОС-а.

Никола Милошевић (Фото: Фејсбук)

Први утисак након прочитане књиге било је моје додатно разочарање у све опозиционе политичке лидере током деведесетих и двехиљадитих. Никола их је „знао у прсте“ и „читао као буквар“. Разлаз са опозиционарима деведесетих, међу којима истиче Вука Драшковића и Драгољуба Мићуновића, правдао је управо неслагањем које је налик оном у коме се налази данашња опозиција.

Никола Милошевић и Коста Чавошки су били чланови и оснивачи Демократске странке, коју су одмах након првих вишестраначких избора напустили. Разлог је неслагање врха странке око тога да ли треба излазити на предстојеће изборе. Мићуновић, Ђинђић и Коштуница су били за излазак и обећавали преко педесет освојених мандата; Никола Милошевић је био против, залагао се за бојкот јер је сматрао да су политички, медијски и финансијски услови изласка на изборе неравноправни. Мислио је да ће опозиција изгубити и тиме дати легитимитет и „демократско покриће једној бољшевичкој власти“ (ККС, 19). Лидери опозиције, у првом реду Мићуновић, Ђинђић и Губерина, а потом поводећи се за њима, и Вук Драшковић, прихватили су излазак на изборе у крајње неповољним условима по опозицију и са сасвим реалним изгледима да на таквим изборима њихове странке буду поражене – говорио је Никола Милошевић (ККС, 19). Демократска странка на тим изборима осваја седам мандата. Никола Милошевић одмах напушта странку. Коста Чавошки чека одлуку страначких органа о одговорности челних људи и након тога чини исто.

Оснивање Демократске странке (Фото: Време)

Према Николи Милошевићу, лидери тадашње опозиције су неуверљивим разлозима прикривали властито користољубље. Није толико важно да ли је реч о Мићуновићевом уласку у управни одбор РТС-а како би могао да учествује у уређивачкој политици те куће (иако је уз још једног члана био једини који није био из СПС-а), Драшковићевим играријама и пазарењу посланичких мандата или Коштуничином разлогу да „сачува странку“ – у смислу финансирања – изласци на изборе су били давање легитимитета самим изборима, а тиме и њиховим победницима. Једино преостало средство је био – према Николи Милошевићу – делотворан и што шири бојкот – што лидери тадашње опозиције нису прихватили. Бојкот, дакле, није одустајање од избора, него непристајање на лажне, намештене и унапред изгубљене изборе. Бојкот јесте и борба против власти и борба за изборе, јер се само регуларним изборима може доћи до здраве власти и здраве опозиције. Ако власт не дозвољава праведне изборе, бојкот јесте једино ненасилно средство за праведне изборе и против лажних избора јер власт на изборима неће имати противника и неће бити победник. Бојкот је обесмишљавање избора, а не одустајање од њих. Бојкотом опозиција не осваја власт, али осваја право на поштене изборе. Делотворним бојкотом опозиција ништа не губи, али ни онај други ништа не добија – не побеђује и није изабран.

Скупштина Србије (Фото: Анђелко Васиљевић)

До сада су најуверљивији разлог за излазак на изборе дали Ђорђе Вукадиновић и Милош Јовановић. Ја мислим да је боље узети 30 или 40 градова и имати 100 посланика, него немати ништа. Вучића ћемо скидати етапно, бојкот би му само помогао – рекао је Јовановић. Не заборавите да се, уз парламентарне, одржавају и локални избори. Бојкотом ви практично без борбе препуштате СНС-у власт у сваком граду и сваком месту у Србији – истакао је Вукадиновић.

Идентично мишљење имали су Мићуновић, Коштуница и Ђинђић 1990. године. Није све исто као тада, али је у неким аспектима врло слично. Не тврдим као Никола Милошевић да су Јовановић и Вукадиновић користољубиви, већ да су политички наивни. Нећете узети толико колико мислите! Шта нам је вишегодишња етапна политичка борба дала, до каквих је резултата довела, има ли смисла борити се под оваквим условима. Ви ћете власт препустити са борбом или без борбе, једино што ћете у првом случају дати оправдање победницима да је неке борбе било, иако у суштини није. Друга ствар, није јасно речено како би бојкот помогао Вучићу, осим крајње општег образложења да бисте му препустили власт. Ја мислим да бисте му препустили власт изласком на изборе, а не бојкотом.

Одговор Николе Милошевића данашњим опозиционарима био би – избори су легални и легитимни само ако нека истински опозициона партија учествује на изборима и да им легитимитет/карактер избора. Власт се не може конституисати на лажним изборима, тако да се успешним бојкотом може заиста показати и доказати бесмисленост лажних избора. Вучић је већ преко Шормаза најавио алтернативу бојкоту – „избацивање“ СПС из будуће владајуће коалиције. То може бити тактика власти, да опозицију након избора чине СПС, СРС, ЛДП, ЛСВ.

Милош Јовановић (Фото: ДСС)

Биће мање-више исто као и до сада. Имаћемо власт и њихове корисне опозиционе идиоте Шешеља, Чанка, Чеду и Ивицу. А можда и Чанак, Чеда или Шешељ буду уместо Дачића. Сјаши Kурта да узјаше Mурта! Тих пет партија има преко милион чланова, сасвим је свеједно ко ће да влада, а ко да наводно критикује власт – таквим људима је то свеједно, важно је да се попуне места било власти или опозиције, да се „глумата“ та улога која ти је додељена. Такви избори ће бити фарса и зато их треба што више обесмишљавати – бити опозиција и тој будућој власти и тој будућој опозицији. Излазак озбиљних људи на такве изборе, а Јовановић и Вукадиновић су озбиљни људи, неће много променити крајњи исход, али ће изборе учинити озбиљним и победнику дати за право да каже „народ је изабрао мене, а не Јовановића и Вукадиновића“ (као мојих озбиљних политичких противника). Остатку опозиције њихово учешће ће избити главни разлог за бојкот из руке – нема озбиљне опозиције власти, нема озбиљног такмичења јер нема нормалних изборних услова. РТС, Пинк, џипови, спискови, куповина гласова, уцене – све смо то гледали на прошлим, претпрошлим и разним другим општинским изборима у задњих неколико година. Овај пут ће бити све исто! У питању је озбиљна партијска и гласачка машинерија владајуће странке.

Волео бих да Јовановић, Ковић и Владушић (ДСС) и Ђорђе Вукадиновић (који ће изаћи са њима јер неће имати са ким другим) подрже бојкот и не подлегну „коштуничином“ страначком опортунизму или унутаропозиционом елитизму-реваншизму. Волео бих да Јово Бакић, који ових дана најављује оснивање левичарске партије, оснује партију и уђе у политички живот, али да се прикључи бојкоту и да онда на неким регуларним изборима има право да се такмичи.

Не заборавите сви заједно – не боримо се само да победимо садашњу власт. Боримо се да будемо другачији од ње, боримо се за поштену борбу, транспарентну утакмицу, поштеног судију, промену система. Боримо се за систем у којем ће „сутра“ неко бољи и успешнији од нас да нас на изборима које ћемо ми организовати победи, коме ћемо честитати победу и достојанствено наставити политички да живимо.



Категорије:Разномислије

Ознаке:, , , , , , ,

3 replies

  1. За бојкот сам,, али ко да ми одузме право да сам опозиционо настројен, а да опет не припадам ни ђиласовцима, нити лажно народним протестима попут не ких Анасоновићкиних, јер је и она прво говорила да су нестраначки, да би затим признала да је у такође некој бизарној „партији левице“… Шта хоћу да кажем? Тачно је да би нас излазак у вучићевски циркус злоупотребио, али исто тако ако би бојкоташи сви испали ђиласовски, јеремићевски, или дверашки, небитно је. Зато сам још јаче за монархију, као једину алтернариву њуејџ демократији, мада прво етапно наравно парламентарној, али и убудуће саборној, никад више једноумље у крајњем смислу те речи да се ни не слушају савети, но без миропомазаног, али дакле и истински Првославног Краља, иако у личност Престолонаследника и не сумњам, више Он има наслеђа бар тог хришћанског духа, од нас са рецидивима комунизма, све су дакле сама деца комуниста наши политичари, али јасно је да овим циљам ако не и на самог Патријарха, видимо на много штошта у самој Цркви. Иако сам и за помирење које је поново призвао и Патријарх ипак Га назвавши Владиком бившим, са ЊП Артемијем где више припадам нећу крити. Ако смо Православни још увек, а не да нам њуејџ Владике, или друга гркоманска струја, те они који важе за традиционалне тобож попут ЊП Иринеја бачког, или Његовог Високопреосвештенства Митрополита Амфилохија заиста са пола гласа говоре Милу, и глуме сада русофиле, а јавно су за служење били и усликани те пледирају са западном пре свега католичком Црквом. Узмимо да тако мора, и ја сам тако до недавно мислио, док нисам схватио да се поштовани г Путин отргао од тих утицаја и буквално, имате снимак где је отргао од руке када му се навалио и сам екумениста Патријарх Кирил, али не схватам да се мора бирати између два пута и вечите две осмоседничке фракције комунистичке партије када постоји трећи пут. О ком би, дакле својим неучествовањем сада у јавном животу, а некмоли политици, треба питати г Коштуницу, а не Њему макар са наводницима учитавати нешто, па Он је свакако не само бојкот, него изнад те политичке фарме већ одавно, и то су голе чињенице, које неће угрозити ни овај натегнути вешти спин. Само погледати снимак Војислав Коштуница Државник који све говори, где за собом води Његово Пресвештенство Владику Артемија и Престолонаследника, а колико је дистанциран од других, једини мудар државник којег смо имали задњих деценија, макар и имао грешака у окружењу, питање је кога је и имало од нас Срба од поверења у овим временима. Он нам је једино својим држањем док је био први човек оно што је остало у последњим деценијама ето ако и није било могуће епохалних резултата у ери највеће моћи њуејџ стоглавих аждаја, оно најважније, бар што нам је сачувало достојанство, видимо како су острвљени и сад преко полуделог мученог мучића и свих политиканата да нам Га одузму, вртећи да смо ми српски народ, иако нарочито сад у овим деценијама са хиљаду мана, али без важности-а народ смо без претеривања можда и најстарији небитно је, можда не ни најважнији, али са огромним ипак значајем не само историјским. Јер прошлост у бројним моментима онако славна, иако је време свакако и за суочавање са нашим манама, пре свега декаденције, неслоге, неке накарадне инатитуционализације кафанског турског у нас Срба, иако писцу ових редова није ни то и весеље страно, али од порока све почиње, а пороци су и гледање туђих када су сваки други дан, теревенки по западњачким емисијама и код нас-ријалитијима, само све су то ипак ситнице за Цер, Колубару, Велбужд и Брегалницу, Немањиће, и… Зна се залог и будућности којим смо и Царство небеско платили па неће свакако неки нови политичари да нам буду mythbusters-и да нам Га сруше, иако ни ту нисам за претеривања, па јесам рецимо – али за другу поделу, а то је подела на равне части са Албанцима којом ћемо поново стати чврсто са обе ноге и у прекодринској Српској, и ту, макар у Конфедерацији Србији под Круном по угледу на Комонвелт, ни западног једног чиниоца да не заобиђемо, јер ипак ни Енглези нису успели да нас сломе, а за све је то гарант да је могуће да се дигнемо, управо снага нашег српског народног епа. Да не кажем само, али – косовског пре свега! Бојкотујем не само изборе, бојкотујем њуејџ глобализам који ми брани српство уопште, а не само Косово!

    Свиђа ми се

  2. *но без миропомазаног-овог пута нипошто, мора да се миропомаже монарх је поента, али рећи ћу, ево све и да су дакле до краја правосудно неосуђени артемијевци како их у етикетирању да су секта зову папољупци они који нису достојни да ово ураде, мени је немогуће да нико није у праву био у чувању вере, неко мора да јесте, а сам Краљ је био довољно умерен и на дистанци од свих опција па нека Он буде који ће да омогући и помирење, не само ово, него свенародно, ја вас све као сабраћу и сестре, најусрдније молим да не подлегнемо рецидивима црвенила и пропаганди, него да сами помно изанализирамо… Иначе ми нисмо православни ако верујемо у недоказану пропаганду о самом нашем сопственом Краљу, ево и да узмемо сва црквена лица која се бар у овом већина који су колико толико предању верни остали, слажу, нека ту и не можемо ево да се одредимо, иако је и ово све јасније, имамо и фотографије, хајде по синагогама, али са папистима, али овде је реч о симболу српске државности и заиста доказа оне народне тврдње… Да ако изгубимо Краља, изгубили смо све!!!

    Свиђа ми се

  3. Уз аминовање и руског дакле будућег православног монарха несумњиво да је г Путин већ сада то, али да не одбацујемо ни чак ни енглеску да не кажем, јер ми није омиљена, али британска је монархија, у будућој надамо се релаксиранијој дипломатији ипак једне земље која до душе, не волим ја ону реч иоле мале, али средње величине ипак и у садашњем свету. Можда и као краљевина у руском царству, народна идеја свакако није само она николићевска о руској губернији, него краљевине као дела царевине је опробана и легитимна идеја сваког православног монархисте. Нико није рекао да испрва није потребна и форма регента, не и страног тутора, али у виду Његове Екселенције Владимира Владимировича …

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s