Умберто Галимберти: Митови нашег времена – технологија

Контрола над технологијом постаје привид, а контрола технологије све присутнија реалност

Умберто Галимберти (Фото: ИЕС)

Истакнути италијански филозоф, социолог и психоаналитичар Умберто Галимберти одржао је на Институту за европске студије семинар о књизи „Митови нашег времена“ коју је у Србији недавно објавила Издавачка књижарница Зорана Стојановића. Професор Галимберти, који предаје на Факултету за књижевност и филозофију у Венецији, у поменутом делу идентификује и обрађује осамнаест митова савременог доба, односно осамнаест предубеђења на којима се темељи данашња цивилизација, али и лични доживљај човека о сâмом себи, а то су – између осталих – срећа, интелигенција, мода, идеја о економском расту и сталном прогресу, као и технологија; мит ком је професор посветио већину свог београдског предавања.

Предавање је започео дефинисањем речи ‘мит’. Већ је на почетку свог обраћања присутнима напоменуо да реч мит не тумачи и не доживљава у класичном смислу, као псеудоисторијски наратив са сврхом објашњења неке појаве, већ је доживљава као појам који подразумева све оне колективне и индивидуалне идеје о појединим феноменима; идеје које гајимо, репродукујемо и које не желимо да напустимо јер нам пружају оквире унутар којих се осећамо сигурно, заштићено и безбедно. Као главни мит ове природе издвојио је мит о љубави мајке према детету, који јесте изграђен на индивидуалном доживљају велике већине људи, али који ипак не представља апсолутну истину, јер – нажалост – постоје оне мајке које својој деци чине зло, али се такође, тврди Галимберти, у свакој мајци крије умерена нетрпељивост (а понекад чак и мржња) према детету као бићу чије јој је присуство умањило слободу коју је уживала пре порођаја. Дакле, иако је довољно јак да изазива гнушање на сâму помисао мајке која свом детету не пружа љубав, ипак се ради о дубоко укорењеном миту.

Међутим, многи савремени митови неизмерно су комплекснији од наведеног мита о љубави мајке према детету, јер су далеко више испреплитани са низом идеја које узимамо здраво за готово. Један такав мит је и мит о технологији, односно о томе да је технологија – као плод науке – добра или лоша у зависности од начина на који је имплементирамо, односно у зависности од технике њене примене. Техника је, у том смислу, суштина или есенција човека, тврди Галимберти, јер човек – који за разлику од животиња нема инстинкте, већ влада својим понашањем и деловањем – технику користи како би управљао и манипулисао светом око себе и обликовао га у складу са својим жељама. Може се чак тврдити да човек без технологије и технике не би ни постојао, односно да не би ни био човек, јер технологија човеку пружа алатке неопходне за његов опстанак, док техника замењује функције које код животиња обавља инстинкт. Другим речима, човек разноликим техникама примењује технологију у циљу свог постојања.

Предавање Умберта Галимбертија на Институту за европске студије (Фото: ИЕС)

Пошто су технологија и техника нераскидиво везане за свакодневни живот, данас више него икада пре, оне нужно постају и део људског идентитета, што их уједно чини и подложним стварању митова о њиховој сврси и улози. Проблем је у томе што се митологизацијом технологије, а пре свега техника њене примене, она уздиже на пиједестал врховног добра, постајући мерило свих ствари, при чему престаје да обавља своју примарну сврху (а то је обезбеђивање добара човеку, било обрадом природе или на друге начине), јер сâма постаје највише добро и сврха по себи. Мит о технологији технике њене употребе чини циљем, а не средством, што производи низ суштинских проблема који могу произвести сурове и несагледиве последице по цивилизацију, а то најбоље илуструје пример политике, сматра Галимберти.

Тежиште доношења одлука, које је у првобитној заједници било у политици, данас се све више премешта у домен технологије. Другим речима, уместо демократског процеса, имамо ситуацију у којој политички процес почива на техникама владавине (потпомогнуте савременим технологијама) које све више подсећају на ауторитарне методе примењиване у класичним диктатурама, при чему диктатуру не заводе појединац или идеологија, већ сâма технологија. Највећи проблем је у томе што технологија, односно техника вршења власти која се на њу ослањају, нема виши циљ. Она само функционише и обавља оно што јој је задатак, а у случају политике то је да влада, односно да очува власт. У том смислу, техника владања тежи одређеној врсти сопствене репродукције и сопственог ауто-остварења, елиминишући услове за постојање демократског друштва.

Опасности на које нас подсећа професор Галимберти постају израженије када помислимо на усађеност мита о технологији као нечему што човек може да контролише. Постаје јасно да – у времену у ком сви по више сати на дан проводимо пред екранима наших телефона и компјутера, остављајући најинтимније информације на дохват руке сваког иоле способнијег хакера или сваке заинтересованије обавештајне службе – технологија има много већи утицај на нас него што нам мит о технологији дозвољава да верујемо. Контрола над технологијом постаје привид, а контрола технологије све присутнија реалност.

Јовица Павловић, Институт за европске студије


ИСПРАВКА: Ранија верзија овог текста имала је погрешну слику г. Милорада Ивановића уместо проф. Галимбертија (27. 10. 2019. у 6:54).

Advertisements


Категорије:Дневник читаоца/гледаоца

Ознаке:, , ,

1 reply

  1. Умберто Гаримберти је стари плагијатор, има много судских пресуда због кршења ауторских права, а 2011. године га је Универзитет у Венецији и званично опоменуо због некоректног преузимања туђих текстова и читавих поглавља.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s