Војислав М. Станојчић: У Врање нема лагање – има само Потемкинова фасада

Када у време предизборне кампање долази AV, локални напредњачки моћници могли би оронуле зграде да прекрију кулисама као што су учиниле њихове колеге из Врања

Кулисе на фасади код обновљеног позоришта у Врању (Фото: Јужне вести)

Руски војсковођа, државник, кнез, један од љубавника руске царице Катарине (Екатерине) Велике и вероватно отац једне од њених кћери, Григорије Александрович Потемкин (Паћомкин, 1739-1791) после Руско-турског рата (1787-1782) постављен је за управника Крима и осталих новоосвојених области северно од Црног мора.

Поред путева, крај непостојећих насеља, наредио је да се поставе кулисе кућа, доведу сељаци и стока, а све са циљем да се царица Катарина Велика, приликом обиласка тих крајева 1785. године „увери“ у велики напредак ових области којима је он управљао.

Овај Потемкинов допринос привидној измени изгледа и улепшавања човекове околине, који је, пошто је схваћена природа његових лажних насеља, добио је назив Потемкинова села.

Она су постала метафора за сличне замисли политичара и државника широм света, који су их користили из сличних побуда као и његов творац: да прикажу непостојећу „стварност“ , која им и таква може бити од користи ради постизања одговарајућих циљева.

Двадесет првог октобра у Врању, седам година после намерно подметнутог пожара у коме је изгорело, отворено је обновљено Народно позориште „Бора Станковић“. Великој свечаности присуствовали су угледни гости из разних крајева Србије, а уводни говор одржао је Александар Вучић, у коме је нагласио значај овог културног догађаја, обећао веће плате позоришним људима и поново надахнуто распалио по опозицији.

Пре 21. октобра градска власт се нашла у великој бризи због једне старе зграде у непосредној близини Позоришта, која се већ годинама налази у запуштеном стању, али се ништа не предузима да се поправи.

Она је, наиме, предмет реституције, што је довољно да се разуме како ће се зграда вратити власницима и обновити једнога лепог дана а можда и пре. Као што је то, уосталом, у Србији већ уобичајена појава за многе судске спорове којима се зна почетак, али се крај тешко или никако не назире.

И тако су се градске власти Врања нашле у небраном грожђу. Долазе угледни гости, пре свих Аца Србин, да свечано отвори позориште, па ће он и све остале званице морати да прођу поред ругла крај Народног позоришта.

Није познато који се од градских отаца сетио (важно је само да јесте) руског војсковође, царичиног љубавника и управника новоосвојених области, а главно је да је одлучено да се оронула зграда прекрије платном а угледни гости крај ње прођу, верујући како су видели осликану фасаду налик на позоришни декор за неку представу. А можда су се, иако само у себи, и слатко насмејали покушају виспрених Врањанац да изигравају Григорија Андрејевића.

Спасоносним решењем, несумњиво надахнутим Потемкиновим улепшавањем стварности и обогаћивања човекове околине, градоначелник Врања и његови сарадници указали су на велику могућност коју у сличним околностима могу да следе и све њихове страначке колеге у другим градовима и општинама Србије.

Када у време предизборне кампање (која од 2012. године траје без прекида) или приликом пуштања у погон неког објекта долази AV са својим гостима, а мора да прође поред неугледне зграде или рушевине, у сваком случају призор нелеп за гледање, локални напредњачки моћници могли би – како не би умањивали значај незаборавног догађаја – да их прекрију кулисама као што су учиниле њихове колеге из Врања.

Раздрагани сендвичари из целе Србије могу да се шеткају испред њих – баш као и некадашњи Потемкинови руски сељаци док је пролазила царица Катарина Велика – и кличу (ако Бог да) последњем српском цару.

Advertisements


Категорије:Судбина као политика

Ознаке:, , ,

1 reply

  1. Нису Врањанци мутави.
    Одлична идеја коју ће сада и други користити, од маскирања до телепортовања којекуде.
    Нова технологија допушта неограничене могућности.
    Председник прича, народ тапше, општа помама а на лицу места никога.
    Све је на РТС, Пинку, Хепију!
    Председник отвара фабрику које нема или је већ затворена док радници тапшу и једва чекају да почну да “раде“ за плате које неће добити.
    На крају сви добијају пице величине петодинарке са упутством како да их повећају на величину килашице.
    За Србију и Србе нема зиме дигитализација нас телепортује у лепше време, благо нама.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s