Прича о импичменту има своју сопствену логику: једном када га демократе покрену, они или побеђују или губе. Ако изгубе, гледаће их као губитнике који су расипали јавна средства на јалов циљ
Ненси Пелоси, председавајућа Представничког дома америчког Конгреса, објавила је покретање процедуре импичмента 24. септембра (Фото: Кевин Ламарк/Ројтерс)
(Project Syndicate, 1. 10 2019)
Чикаго – Америчке демократе су направиле озбиљну грешку покретањем процедуре импичмента против председника Доналда Трампа. Они понављају републикански импичмент Била Клинтона из 1998. године, јалови потез који је нашкодио републиканцима, повећао Клинтонову моћ и поред тога изазвао институционалну штету.
Заједнички чинилац у обема процедурама импичмента јесте да је од самог почетка јасно да амерички Сенат никада неће осудити [председника], што захтева двотрећинску већину. Четрдесет пет сенатора из редова демократа није било срећно што је Клинтон лагао пред великом поротом, вршио опструкцију правде и имао ванбрачну сексуалну аферу са службеницом Беле куће, Моником Левински. Али они нису веровали да је ово понашање основа да се он смени са положаја. Понашање није било довољно нечувено да би надвладало њихову политичку лојалност председнику који је и даље био популаран међу гласачима.
Републиканци који су предводили импичмент знали су да ће мало који сенатор из редова демократа гласати за осуду (у ствари, ниједан није то учинио). Али, републиканци су се надали да ће осрамотити демократе и да ће нашкодити Клинтону, верујући да ће преузети нека места у Конгресу на изборима у новембру 1998. године, тако што би пре избора покренули процедуру импичмента. Већина Американаца је веровало да је импичмент био грешка.
Многи људи су веровали да ће импичмент Клинтона нашкодити председничком положају, али главни утицај на моћ председника био је супротан. Републиканци су се на крају сложили са демократама да одговорност за фијаско сноси Кенет Стар, независни саветник чије су истраге Клинтонових некретнина ранијих година довели овог до Левинскијеве. Две странке допустиле су да буде укинут статус независног саветника, што је ослободило председника једног снажног надзорног инструмента, и што генерацију касније прилично иде у Трампову корист.
Фото: Вашингтон пост
Данас, сенатори из редова републиканаца и те како могу бити приватно забринути због Трамповог понашања. Али нема назнака да ће макар један од њих гласати за опозив. Иако Трамп ни изблиза није онолико популаран колико је Клинтон својевремено био, он успева да сачува лојалност своје базе, која доминира републиканским страначким предизборима (Republican primaries) и за разлику од Клинтона има већину у Сенату. Заправо, изванредан ентузијазам Трампових присталица – њихова равнодушност према многим другим његовим скандалима – готово да гарантује како ниједна додатна информација која ће можда искрснути током саслушавања у оквиру импичмента неће утицати на републиканске сенаторе.
Неке присталице импичмента заговарају став како озбиљност оптужби против Трампа – да је ангажовао страну државу да шиканира његовог политичког противника – осигурава осуду. Али кроз ово смо већ раније прошли. Демократе које су биле згрожене сексуалним узнемиравањем и лагањем подржавале су Клинтона зато што су другу могућност сагледавале као гору. Републиканци ће направити сличну рачуницу. Можда би била другачија ствар да је Трамп убедио Украјинце да ухапсе Џоа Бајдена чим га спазе у Кијеву. Председниково понашање, мрско као што јесте, далеко jr од умешаности Ричарда Никсона у шпијунирање Демократске странке – што је јединствен историјски пример да је процедура импичмента довела до смењивања (у Никсоновом случају, оставке) председника.
Други заступају став да чак и да Трамп не буде смењен, импичмент у Представничком дому – који демократска већина практично гарантује – послаће снажан сигнал да председниково понашање крши америчке вредности. Али прича о импичменту има своју сопствену логику: једном када га демократе покрену, они или побеђују или губе. Ако изгубе, гледаће их као губитнике који су расипали јавна средства на јалов циљ.
Међутим, други верују како ће саслушања током импичмента открити да је Трамп починио злочине или да је издао земљу на још увек необзнањене начине, или да ће саслушања омогућити демократама да потцртају озбиљност председникових непочинстава на начин који ће узнемирити (galvanize) јавно мњење. Али шупља Трампова администрација је за сада успевала да сачува мало тајни, и добар део његовог понашања је нормализован, барем за републиканске присталице. Поступак импичмента, за разлику од судског поступка, представља незграпан механизам за излагање доказа. Ништа ново није се сазнало о Клинтону након објављивања Старковог извештаја, и ништа ново неће се сазнати о Трампу.
Доналд Трамп на крају конференције за штампу у Њујорку, 25. септембра 2019. (Фото: Џонатан Ернст/Ројтерс)
Уистину, Трампове карактерне мане и непочинства су већ толико добро познати да ће се процедура импичмента вратити као бумеранг и нанети више штете демократским политичарима него републиканцима. Понављам, Клинтонов импичмент даје поуке. Сви су знали, или су сумњали, да је Клинтон женскарош (или како би се то данас рекло сексуални предатор) и непатворени лажов. Људи нису толико били свесни да је председавајући Представничког дома из Републиканске странке Њут Гингрич (Newt Gingrich) такође имао ванбрачну аферу, као и његов наследник, Боб Ливингстон. Обојица су поднели оставке; Клинтон је остао на положају. Трампова највећа вештина јесте да своје тужиоце претвори у своје оптуженике. Очекујте да ће се то поново десити, уз Трампово коришћење његовог налога на Твитеру да укаже на сва она места која су из ма ког разлога политичка слаба тачка демократа.
Ништа од овог није нуклеарна физика. Стога, зашто прекаљени политичари као председавајућа Ненси Пелоси попуштају под притисцима других чланова и покрећу импичмент (иако она очигледно одуговлачи – на пример, тако што је одбила да сазове гласање у Представничком дому како би била потврђена процедура импичмента)? Одговор даје основна логика Конгреса у доба поларизације.
Конгрес је колективно тело. Његови чланови су обавезани гласачима у специфичним дистриктима или државама пре него у држави као целини. Демократе у Дому из либералнијих изборних округа страхују да ће их на прелиминарним стрначким изборима (primaries) поразити жешћи антитрамповски изазивачи. Једини начин да се супротставе оваквим изазовима јесте да подрже импичмент. Што се више демократа придружује овом табору, све више умерених демократа ће се такође придружити како би избегли да делују као браниоци Трамповог непочинства.
Марк Твен се наводно шалио како се „историја не понавља, али се често римује“. Али у овом случају, понављање делује као права реч. Политичка логика која је ухватила у замку републиканце 1998. године деловаће на исти начин на демократе 2019. године.
Ерик Познер је професор на Правном факултету Универзитета у Чикагу. Члан је Америчке академије уметности и наука (American Academy of Arts and Sciences) и Америчког правног института (American Law Institute). Његова најновија књига је Radical Markets: Uprooting Capitalism and Democracy for a Just Society, (написана у коауторству са Ериком Гленом Вејлом)
Са енглеског посрбио: Милош Милојевић
Categories: Посрбљено
Оставите коментар