Ево вам рука од свег срца и ево вам српска застава да са њом, током представе, урадите шта вам је воља

Сцена из представе „Јулије Цезар“: Сергеј и Бранислав Трифуновић (Извор: info026.com)

Због родне равноправности, у Њујорку више нема посебно мушких, посебно женских нужника. Сви су исти. На том нивоу у демократској Америци влада општа равноправност. Тамошње жене, када поради себе оду у њујоршку ћенифу, више нису обавезне да чучну.

Све је некако другачије у тој чудној земљи Америци. И све некако ново и много интересантније. Има, додуше, и оних који не прихватају све новине на први поглед. Неки се жале како се у најпросперитетнијем добу Америке, правим и истинским женским доњим вешом могао пребрисати под целог купатила и половину кухињског. Данашње танге, жали се мушки део мало старије популације, нису довољне ни за једно стакло од обичних наочара. Да би човек успео да погледа у светлију будућност мора да се сналази позајмицом из комшилука.

Што се, пак, тиче америчке заставе, као националног симбола и знака посебног достојанства, за разлику од женске интимне гардеробе, ствари у Америци мало другачије изгледају. Тачно је да су америчке заставе текстилно богатије и да су врло склоне лакој потпали. Лепе америчке заставе лепо горе на свих пет континената, а и шире. Висина казне за такве случајеве зависе од порекла, боје коже и политичког опредељења самог пиромана. Припадници различитих странака, различито се и кажњавају што умногоме подсећа и на наш правни систем.

Бранислав Трифуновић (Фото: Н1)

Наша застава у последње време све више служи као позоришни реквизит намењен политичком подмиривању уметничких нагона.

Познати позоришни редитељ, Кокан Младеновић, скоро сваку пробу својих представа почиње свечаним обраћањем ангажованим глумцима:

„Сестре Српкиње и браћо Трифуновићи, свака вам част на храбрости да учествујете у мојим комадима. Ево вам рука од свег срца и ево вам српска застава да са њом, током представе, урадите шта вам је воља. Дозвољена је свака врста импровизације, слобода уметничког изражавања и употреба заставе као најомраженијег предмета која ништа друго и не заслужује него да буде изгажена, поцепана, растргнута у парампарчад, или да је користите као салвету за повраћање ако вам се током представе нешто згади. На пример, састав публике. Та српска заставе је ионако стег под којим се коље, убија, лаже, краде, вара и лажно заклиње. Уосталом, на конференцији за штампу, коју практикујемо после сваког успешно изведеног игроказа цепања, гажења, пљувања и повраћања, од мене ће много боље и ватреније објаснити главни актер представе, већ поменути млађи брат Трифуновић.“

Кокан Младеновић (Фото: Бојана Јањић/Н1)

„Не кријем, наставља сер који режи, односно режисер, да има и оних који се не слажу са таквим приказанијем наше стварности. Неки се питају како је могуће да инспицијент набавља те заставе за цепање за буџетске паре, како режисер, актери, сама представа као и сценариста примају паре за голи живот од народа који коље, убија, лаже, краде, вара и лажно се заклиње, а да се никада није десило да било који од учесника наведених радњи није изгазио, пљунуо, поцепао или се исповраћао ни на један једини динар добијен од тог истог горе, или још горе, описаног народа. Морам признати да се на глупа питања не обазирем, да она не заслужују никакав одговор јер и ми, због свега овога што чинимо на јавној културној сцени, свакако нећемо никоме ни кривично одговарати.“

„Мој је циљ, наставља уметник који води, да научим и истренирам најбољег одбојкаша недавног Европског првенства, Уроша Ковачевића, да заставу, док се диже на победнички јарбол и док се интонира национална химна, зграби као омражену крпу и изгази је пред свим сведоцима у гледалишту. Верујем да би за тај уметнички гест завредио френетичан аплауз, већи од оног у Лесковцу, што је и нормално јер је и публика пробрана и претходно грубо и немилосрдно, како то само Срби могу и умеју, спортски до ногу поражена што је неопростиво.“

„Када би ми то успело и са Ђоковићем, завршава Кокан, да пред сваки меч на сваком значајнијем турниру изгази српску заставу, њему би у свим Нато престоницама света, уместо што му сада непристојно звижде и добацују што иритира његов средњи прст, аплаудирали до суза радосница. И то би, сестре Српкиње и браћо Трифуновићи, био врхунски домет нашег театра отвореног према свету који га, и поред све наше ингениозности и невиђеног талента (све је мање оних који нас гледају), још увек довољно не разуме као и ови слепци код куће, пас им матер!“

„Ај‘ здраво до следећег гажења“!

Categories: Сатиристика

Tags: Бранислав Трифуновић, Драгослав Пакић, Кокан Младеновић, карусел, сатира