Слободан Малдини: Чистачи

Касно увече, вратио сам се кући. Испред улаза, познати призор: уроњен до паса у канту за ђубре, „чистач“ из слама вадио је стару хартију

Депо чистача на Бежанијској коси (Фото: Слободан Малдини)

Нисам склон веровању у чуда, међутим, понекад ме изненади надреалан склоп околности неког догађаја. Преносим утиске о једном таквом.

Моја гаража на Бежанијској коси налази се преко пута слама. У стотинак уџерица, у њему живи око хиљаду душа, Рома. Преживљавају претурајући по кантама за ђубре из којих ваде хартију, пвц и металну амбалажу и продају их трговцима секундарних сировина. У Београду познати као „чистачи“, често односе и већ сепарисани отпад, због чега понедељком износим „зелене кесе“ са рециклажним ђубретом тек после поноћи. Али, и тада се деси да их ови скупљачи испразне. Једном сам у глуво доба ноћи јурио за њима низ улицу, уз повике да врате моје ђубре.

Пре неки дан, сигналиста Мирољуб Тодоровић позвао ме је у свој стан да донесем његове радове које сам изложио на мојој недавној изложби у Народној банци. Ови листови хартије садрже мејл арт колаже и записе београдске и њујоршке уметнице Марине Абрамовић. Са радовима сам отишао у гаражу, сео у ауто и одвезао се код Тодоровића, на Гундулићев венац. У улици је била гужва, па сам паркинг пронашао код Битеф театра. Платио сам СМ С-ом паркирање, изашао из аутомобила и тада, запањен, схватио да нисам у ауто ставио поверене ми радове. Заборавио сам их на улици, испред гараже! У очају, пустио сам крик: „Изгубио сам Марину!“ У самом том тренутку, невероватно, поред мене је, загледан у небо, пробазао концептуалиста Неша Париповић, Маринин први муж!

Схвативши да се карма грубо игра са мном, муњевито сам повезао ауто назад, на Бежанијску косу. Испред гараже није било мојих заборављених радова. Али, иза угла, угледао сам Ромкињу, „чистачицу“, која је гурала колица са отпадном хартијом. На врху гомиле штрчала су Маринина писма. Притрчао сам и дрекнуо: „Ово је моје, како си смела то да узмеш?!“

„Комшија, немо’ да се љутиш, само сам покупила бачену ‘артију с’ улице“, одговорила је.

Сутрадан, на отварању изложбе у галерији Арте, срео сам се са Радомиром Дамњановићем Дамњаном. Остарели, тешко покретни бард српског сликарства дошао је из свог Милана у ретку посету Београду. Испричао сам му шта ми се догодило. „Па то је за инфаркт!“ узвикнуо је. Питао сам га да ли ће ићи на отварање Маринине изложбе „Чистач“. „Нећу“, одговорио је, „Марини сам једном давно спасао живот током перформанса у пламену запаљене петокраке, али ме њена уметност не интересује.“ „Чудно, ни твоја негдашња супруга и Маринина некада блиска пријатељица и кустосица Дуња Блажевић не жели да дође на отварање.“

„Ма, то је само обична, путујућа изложба, донета из неког села, Хумлебека, у Данској.“

„Али, Дамњане, за изложбу је ова држава платила безмало милион и по долара!“

„Толико?! Велике изложбе у најбогатијим земљама не коштају ни упола!“

Касно увече, вратио сам се кући. Испред улаза, познати призор: уроњен до паса у канту за ђубре, „чистач“ из слама вадио је стару хартију.

Опрема: Стање ствари

(Фејсбук страница Слободана Малдинија)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , ,

Оставите коментар

Discover more from Стање ствари

Subscribe now to keep reading and get access to the full archive.

Continue reading