Шта се догодило са њим? Где је нестао? Нисам имао појма, нисам га видео, двадесет, тридесет година…
Ханс Тома: Усамљеност (Фото: Викимедија)
Седео сам у кафићу у коме седим скоро сваког дана. Поручио сам кафу и узео да прочитам новине. Келнер ми је донео кафу и доста гласно рекао: „Комшија зашто читате то ђубре?” Није било злобе у његовом гласу. Осећала се чак искрена забринутост за моје ментално здравље. „Они објављују само лажи и обмане”, то је већ рекао повишеним тоном. Људи у кафићу су се окренула према мени. Одједном се атмосфера променила. Или се мени тако учинило. Људи су ме гледали некако другачије. Нисам био уплашен., али ми је било непријатно, у мени се појавио некакав осећај кривице, без разлога и без повода. Схватио сам колико се сузио простор опште и личне слободе. Помислио сам: данас ми прописују шта да читам, сутра ће шта да говорим, прекосутра шта да мислим…. као спас зазвонио је мобилни телефон. „Ја сам доктор из психијатријске установе ’Лаза Лазаревић’. Да ли сте ви господин П.?” – „Да.” – „Имамо овде једног пацијента који тврди да вас познаје и да ви да гарантујете за њега ако га пустимо.” – „Како се зове?” – „Ђорђе В.” – „Не познајем човека.” – „Тако смо и ми мислили… Он умишља разне ствари., па је тако вероватно измислио и ваше име. Извините на узнемиравању.”
Те ноћи изненада сам се пробудио… и сетио… Ђорђе В је мој друг са Факултета. Проклета старост. Проклети заборав. Ђорђе В је био бриљантан студент светске књижевности, паралелно је студирао и Факултет драмских уметности. Био је активни учесник студентских немира ’68 године, држао ватрене говоре у Капетан Мишином здању, писао за „Студент” и „Видике”,. држао трибине у Студентском културном центру. о књижевности и политици. И онда изненада нестао из јавности. Шта се догодило са њим? Где је нестао? Нисам имао појма, нисам га видео, двадесет, тридесет година…
Ујутру сам сео у ауто и кренуо према „Лази”. Загрлио сам свог друга и питао: „Откуда ти овде? У чему је проблем?”
Предраг Перишић (Фото: Политика)
Говорио је тихим, једва чујним гласом: „Синоћ око поноћи изашао сам из стана да бацим ђубре. Обукао сам на голо тело баде мантил јер је контејнер испред моје зграде. Бацио сам ђубре у контејнер и са кесом ђубрета бацио и кључеве од стана које сам држао у руци.. Била је ноћ, падала је киша, нисам знао шта да радим. Попео сам се и ушао у контејнер препун ђубрета… нисам успео да нађем кључеве. У близини је полицијска станица. Отишао сам онако сав прљав у станицу и замолио да ми помогну, гледали су ме прилично сумњичаво. У међувремену док сам објашњавао шта ми се догодило, наишао је камион, испразнио контејнер и отишао. Полудео сам, почео да урлам, да вичем… Полицајци су ме затворили и ујутру превезли у ’Лазу’. Да малер буде већи био је викенд, опет сам се драо и беснео јер су ми рекли да ће доктор доћи у понедељак, тако да су ме задржали и дали ми средства за смирење. Када ме је прегледао, доктор је тражио да наведем неког пријатеља или рођака који би гарантовао за мене. Нећеш ми веровати: нисам могао да наведемо ни једно име. Жена ми је умрла. Ћерка ми живи на Новом Зеланду, знаш где је то? На другом крају Земљине кугле… ја не знам када је тамо поноћ а када подне? И увек зовем у погрешно време када они спавају, тако да сам престао да зовем и ја њих и они мене. Одједном сам схвати да сам сам на свету, да немам никога…
„Ма дај сви смо у овим годинама сами., па живимо…”
„Немам разлога да живим. Никоме не требам. и никоме нећу недостајати када ме не буде било. Када сам се нашао у невољи одједном сам схватио да немам коме да се обратим за помоћ. Цео живот помагао сам другима, а када је мени потребна помоћ нема никога. Тебе сам се сетио случајно. Читам твоје текстове у новинама. Хвала, што си дошао.”
„Ја ћу сутра отићи у твој стан са браваром. Променићу браву, донећу ти кључ и биће све у реду”
Сутрадан сам отишао са браваром у стан свога пријатеља. Стан ми је деловао као да је неко управо изашао: на столу новине и шољица напола попијене кафе, упаљено светло и укључен телевизор. Променили смо браву, узео сам нови кључ и кренуо у болницу. У соби сам затекао празан кревет.
„Где је мој пријатељ”” питао сам. – „Умро је ноћас”, одговорио је доктор. „Јел’ био болестан? – „Није..” – „Па од чега је умро?” – „Од самоће и туге..” – „Зар може да се умре од самоће и туге?” – „Као што видите, може.”
Организовао сам сахрану. На сахрани смо били само покојник и ја.. Од његове ћерке сам добио поруку да не може да стигне са Новог Зеланда јер је разведена и нема ко да јој чува децу. Јавиће ми се када дође у Београд да прода очев стан. Замолила ме је да снимим сахрану и да јој пошаљем слику да стави на „Фејсбук”. Одговорио сам да не знам како се то ради…
Дао сам читуљу за свога пријатеља, Дошао сам у кафић и раширио новине да сви виде шта читам. Конобар ми је донео кафу. Није ништа рекао. Само ме је чудно погледао. Кафа је била хладна и горка…
Аутор је професор Факултета драмских уметности
Наслов и опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Читам малопре, исто овде на Ст. Ств., текст са Зекаонице о Антиплану vs План
Лепо, али,
Неће бити да смо само ми у задњих сто година паметни а сви из генерација пре, који су стварали, будале.
Свака оријентација човека у простору тражи непромењиву тачку која је оријентир.
Па и код било ког озбиљног посла прво се усагласи терминологија и методологија.
А колико је животу озбиљно приступити?
Они наши раније су имали ту непромењиву тачку и била им је свима иста, заједничка.
Зато су били заједно. И Заједница.
https://ic.pics.livejournal.com/charlymurr/11043818/220823/220823_320.jpg
Бог. Он и даље постоји и није се променио. Ми смо залутали.
Два људска бића од којих једно верује у васкрсење а друго не, не могу заједно прећи цео потребан пут при свим околностима које стоје.
Срећом по људско биће, по оба, битна особина Бога је да и лечи.
Слава Богу
http://www.dijaspora.gov.rs/wp-content/uploads/2014/06/Lazar-%C4%8Coki%C4%87.jpg
Бабе су причале приче. Жена је била женско и мајка.
Мушкарац је требало да буде мушко а не мушка баба.
Баба је баба, она гледа и смеје се. Кад не грди, јер смо заслужили. Ако је ваљана.
+„У хришћанству – старци су били ведри. И то је највредније што су могли да пруже омладини. Видећи их тако ведре, млади свет није у стараца налазио никаквих разлога да сумња у будућност, или у смисао живота, или у смисао заједнице.“, записао је блаженопочивши Жарко Видовић
“36. А ја вам кажем, да ће за сваку празну ријеч коју рекну људи дати
одговор у дан Суда.
37. Јер ћеш због својих ријечи бити оправдан и због својих ријечи бити
осуђен.”
(Св. Јеванђеље по Матеју 12:36,37)
Сећам се и приче бабине коју нам је причала кад смо били мали, а ја после својој деци… о обичају, из предхришћанских времена, да се остарели отац носи у планину, и кад је један прекинуо…. „одмори мало увише, и ја сам тамо одмарао са својим оцем.“
Перо Брстина, бабин ђед, долазио је код књаза редовно, а четовао је на старој граници Херцеговина на Приморје са Клјенка… занимљиво је како је умро, како нам је баба причала, елем 41., кад су се појавиле усташе, ђед ко увелико стар чојек каже ” какве усташе, не бојте се усташа, мој побратим Шутало је усташа стари”… у оно, њихово вријеме… кад су му објаснили да је без шале побијено чељади у другом селу, ђед је све послао пред ноћ да не спавају кући а оставио једну снаху, да “стави сјекиру за врата, а у то зафати луга”, па “кад на врата, лужином у очи а сјекиром у главу” а да му расплете перчин и припали чибук, забрави и легне…
она је повремено иза сна погледала, он је сједио и пушио… ујутру, нашла га је главе само спуштене, пао чибук
баба је вазда причала да је био ружан ко ђаво, и један од унука да личи на њега, Ново, исти
…”Све што ме не убије, чини ме јачим. [2] Иако наизглед ова мисао описује животну снагу Жарка Видовића, она не говори истину. Шта је све то што нас убија и како нас то чини јачим? Парадоксалне мисли могу бити мудре и дубоке, али су често тамне и двосмислене – одјекну, али опрезни виноградар би рекао: празно буре звечи! То је истинито само у свету који је схваћен искључиво као воља за моћ – интелектуално поигравање правилима војне доктрине. Истина је да је Жарко Видовић био пред неизмерним искушењима, која су била на граници људских моћи, али је много пута посведочио: „Вера човекова је осећање, дар који се не може произвести вољом а камоли мишљењем. Веру могу да покрену јака осећања која се човеку дешавају у животу, као што је, рецимо, смрт вољене особе.“ Што су адски призори са којима се суочавао наш „човек 25. часа“ били страшнији, толико се и његова вера продубљивала. Све што нас не одврати од наде, чини нам живот смисленијим. Не шаље Бог човеку искушења до мере његове издржљивости, него мало преко те мере, односно таман толико преко границе човекове моћи, да их он сам, без Божије помоћи, не може савладати. Мера Божије промисли није у искушењу, него у мери осећања сваког човека да прихвати Његову помоћ. Тако и свест о злу није само у томе да човек буде свестан да зло постоји – о томе врло брзо буде освешћено свако дете – свест о злу је свест да се зло не може победити без Божије помоћи…”
…”Св’јет је овај тиран тиранину,
а камоли души благородној!”…
Сине Тале,…