Нанад Ћурковић: Аутономија капитала и припитомљавање људи

Уколико не укинемо капитал (наше садашње међусобне односе), капитализам ће опстати и прикривено постојати, и у другим системима, ма шта ми мислили о њима и свеједно како их називали

Томас Џ. О’Холоран, Њујоршка берза, 1963. (Фото: Викимедија)

Шта је припитомљавање?
То је настојање да се због себичних циљева,
све слободне области ставе под надзор.

Џон Зерзан (John Zerzan)

Криза капитализма и његов развоj

Капитализам, који је данас глобални феномен, одувек је био у мањој или већој кризи. Кризе је сам производио и зато га оне никада нису доводиле у опасност.

Напротив, биле су му у интересу.

Капитализму су кризе неопходне и веома корисне. Захваљујући њима, стицао је највећи могући профит, што му је омогућило да стекне и учврсти своју доминантну позицију.

Капитализам  јача тако што доводи у питање и систематски разара све претходне облике друштвених веза, и мења свест људи (и друштвене околности) у складу са својим потребама.

То се назива „развитком“.

Делујући у том смеру, рекуперира (увлачи у себе) све оно што је препрека и опозиција његовом напретку („перманентном расту“), а то пропагандно приказује као “заостало и превазиђено”, „несавремено“.

Овај процес разарања свега што му је претходило и што смета његовом све бржем кретању, означава се као „модернизација”.

Капитализам, од почетка незадрживо иде „напред“, мада је нејасно где. Шири се као зараза, са очигледно истим последицама које изазивају најопасније пандемије.

Упркос сталном и све већем психичком насиљу и физичкој принуди, који су саставни део његове све „ефикасније експлоатације“ (све успешнијег искоришћавања) људи, отпор капиталистичком угњетавању прогресивно слаби.

Приватизација и комерцијализација насиља

Данашње насиље је, за разлику од оног некадашњег, до краја приватизовано и кошта. Спроводи се искључиво о трошку експлоатисаних.

Садашње (капиталистичко) угњетавање прогресивно добија на јачини и све га је теже поднети (најтеже психички). Све је делотворније и сваким даном је окрутније и скупље

Нема мира у капитализму.

Са његовим јачањем и ширењем (захваљујући идолу прогреса), притисак се увећава, а живот компликује и већ смо (у сваком погледу) доведени до ивице банкрота.

Насиље које спроводи и брутализација друштвених односа постали су за капитализам најсигурнији извор (одличне) зараде и основни услов његовог „сталног економског раста“.

Покушај спречавања наметнуте кризе

Шта је у таквим околностима узрок пасивног става експлоатисаних? Шта их спречава да кризу која им је наметнута и катастрофе и терор којима су свакодневно изложени, преокрену на штету сâмог капитала?

Зашто не покушају да га подрију бар тако што ће се хуманије понашати у међусобним односима, бити бољи једни према другима? У томе их ништа не спречава, осим себичности, јер капитал није ништа друго него однос између људи, однос доминације и експлоатације.

Због чега људи то не желе? Зар су толико саможиви? Зашто нису у стању да такав нељудски (конкурентски и такмичарски) однос превазиђу и на тај начин се одупру капиталу?

Једни одговор је да то нису у стању, зато што су успешно дресирани, припитомљени и „преко сваке мере“ послушни, уплашени и безвољни.

Научени су да се једни према другима односе на такав начин.

Због тога више нису способни да било шта предузму, што је заиста у њиховом интересу?

Може ли човек да уради нешто истински добро за себе, ако (истовремено) ништа добро не чини и за друге?

Припитомљавање људи и бекство капитала

Људи су успешно припитомљени од тренутка када се капитал наметнуо као једини могући облик односа између људи.

Тај деструктивни процес је започео са интензивном „грађанизацијом“,  разарањем (традиционалне) заједнице, њеном фрагментацијом (атомизацијом) и деструкцијом човековог бића (укидањем личности појединца у корист његове индивидуализације) и људским инжињерингом, и секуларним грађењем модерног „човечијег лика” по слици капитала.

У овом (модерном) процесу припитомљавања, од почетка индустријске револуције, људи су масовно претварани у капиталистичка бића.

Резултат тога је појава капитала у људском облику.

Припитомљавање људи је тесно повезано са још нечим што их је учинило потпуно пасивним, са чињеницом да их је капитал изиграо, да им је у једном тренутку умакао.

Економски процеси, који немају никакве везе са стварном економијом, данас су изван сваке контроле, тако да су пред тим кретањем сви немоћни, чак и они који на њега још увек имају известан утицај. И њих је, као и све друге, капитал вешто заобишао, свима је доскочио.

На глобалном плану, у ситуацији када је позиција капитала таква, не чуди што његову неприкосновену доминацију прате монетарни шокови, пренасељеност, загађеност човекове околине, енергетска криза…

Кретањем капитала током дужег периода, његовим „прогресом“, људи су прегажени и више нису у могућности да га контролишу, нити ће икада бити у стању да капитал обуздају. У том погледу све што им се надаље буде дешавало у оквиру овог система, а они ништа не буду променили у својим међусобним односима, неће им донети ништа добро. У будућности могу да очекују само још веће проблеме и несреће. Све (дубљу) кризу и незадрживо јачање капитала (све бруталније међуљудске односе).

Зато многи покушавају да пронађу неки излаз из ове неподношљиве ситуације. Настоје да утеху нађу у званичним религијама и разним облицима популарног мистицизма. Други су посвећују традицији, древним митовима и старој вери. Трећи заузимају критички став према диктатима технике, науке и технологије, јер виде да је свако техничко, научно и технолошко решење капиталистичко, да елиминише „људски фактор” и гради једно до краја контролисано, „надзирано друштво“.

Само ретки осећају да „нешто треба предузети“, док „тиха већина“, коју чине сви остали, пасивно очекују да им неко „понуди“ решење, и то такво које искључује већи ризик, помирени су са тим да је сваки отпор у овим условима узалудан. Ништа не предузимају, па само невољно и ћутке настоје да се некако изборе са „захтевима дана“.

Једино решење виде у томе да себи (на сваки начин) обезбеде редовне и у перспективи веће приходе.

Људска пасивност и начини политичког деловања

Међутим, ова пасивност је изразито негативна.

Чак и када се покрену на акцију, то је увек борба против нечега, а никада за нешто. Притом, старе политичке поделе, на „левицу“ и „десницу“, више нису делотворне, мада и даље опстају у главама старомодних политичара и реторици постмодерних политичких активиста. Први и даље живе у политичкој прошлости, а ови други је успешно злоупотребљавају.

Међутим, иако некадашње разлике (реално) данас више не постоје, и даље у су политичкој игри, као чисте фикције, које упркос свом привидном карактеру производе стварне последице и баш због тога, редовно негативне.

Као политички противници, они и даље живе у илузији да су на супротним странама, иако једнако – свако из свог угла – бране капитал, тако што са истим мотивима (да се, макар и само формално, дочепају „позиције власти“) играју на карту технике, науке и технологије, јер све наде полажу у њих и ослањају на истоветне моделе које користи капитал у циљу своје успешне репродукције и даљег несметаног раста.

Све који се данас баве политиком, са формално (идеолошки) супротних позиција, „левице“ и „деснице“ (или, не позивајући се на ту разлику и не изјашњавајући се у том погледу), функционално делују у истом правцу. Резултат њиховог политичког деловања је истоветан, јер заједничким снагама (из искључиво лукративних разлога) учествују у процесу који води ка коначном уништењу људског рода.

Историјски посматрано, „левица“ и „десница“ се (историјски) појављују као две супротне политичке опције почетком XIX века, када је капитал тек био на путу да овлада целим процесом производње и прерасте у доминантну друштвену силу.

Марксово тумачење развоја производних снага

Маркс је наглашавао нужност јачања производних снага, полазећи –  касније се (у пракси) показало – од погрешне претпоставке, како ће њихов развој довести до краха капиталистичке привреде. Веровао је да ће тим процесом људи суверено управљати, што би на крају укинуло капитализам, а тиме и људско отуђење.

Већ тада је многима било очигледно да је капитализам неприхватљив друштвени поредак, односно, јасно је уочена веза између капитала (капитал односа) и људског отуђења.

Критичари капитализма су инсистирали на томе да се друштво мора променити у корист човека и његове слободе (неотуђеног бивствовања), међутим, нико од њих (па ни Маркс) није ни помишљао да се капитал може осамосталити, да је у стању да превазиђе сва ограничења која му намеће база друштва.

Пошто је временом овладао друштвеном базом, заобишао све препреке, измигољио се људима и успешно им „умакао“, капитал је постао аутономан.

Свима је то глатко промакло. Једва да је било гласова који су на ово упозоравали.

Због оваквог тока ствари, увелико смо сведоци једног света у којем човек више није најважнији (не представља „највишу референтну тачку“), нити је његова воља доминантна, него подлеже „вољи“ техничког система, подређена је њеним захтевима.

Захваљујући „прогресу“, после „смрти Бога“, данас присуствујемо и смрти човека.

Техника, наука и технологија – главни ослонац капитала

У садашњем свету техника, наука и технологија су главни ослонац капитала. Оне проналазе механизме помоћу којих капитал природу у целини, а тиме и целокупан људски род, интегрше у производну структуру капитализма.

Од тренутка када је капитал умакао и постао самосталан, претворио се у представу, спектакл.

Учествујући у представама које капитал ствара, људи не виде да је овај спектакл осакаћени одраз њих самих, у којем могу да препознају само један део себе и то онај најгори, најнасилнији, „фаустовски“ (у оном смислу у којем га користи Освалд Шпенглер).

Одавно смо изгубили осећај целине; више не знамо ништа о својој изворној целовитости.  Целина и целовитост данас, као сурогати и постоје само унутар дискурса капитала. Ова замена је резултат човековог слепог обожавања технике, науке и технологије. Његова припитомљеност (пасивност) је последица идолопоклоничког односа према овим модерним фетишима.

Тако се данас понашају не само апологете, него и декларисани противници система, јер и они у тој борби (у тежњи да дођу на власт), надјачавањем у моћи, следе логику капитала и свој политички програм једнако темеље на развоју производних снага (и монополу приватне својине).

Упркос томе што су љути политички противници, заједнички се клањају истим идолима, модерном светом  тројству – техници, науци и технологији.

И док је то тако, капитал тријумфује и све више јача. А последица тога је још већа припитомљеност човека, њихова све већа пасивност.

Непосредна комуникација као отпор припитомљавању и пасивизовању људи

Масовно припитомљавање је у тој мери сузило свест савременог човека и отуђило га, да данас готово сви размишљају на исти начин и имају на уму истоветна практична решења. Због тога само тапкамо у месту, у уверењу да незадрживо грабимо напред. А заправо, све дубље тонемо.

Да би се ослободили пасивности коју нам је капитал наметнуо, морамо се поново окренути непосредној комуникацији, ослобађати своју креативност и машту, и одупирати се колико год је то могуће захтевима овог света, у власти капитала, који је постао једна ружна, деструктивна представа.

Колико је људи спремно на ово и у стању да то покуша?

Сигурно да је реч о мањини, јер су остали за то (у овом тренутку) потпуно неспремни. Међутим, таквих који могу да себе покрену и одлучних да се са тим суоче, има довољно, а услови за такав преокрет већ одавно (заправо, одувек) постоје. Сви они који су на овакав чин спремни, могу почети већ данас, упркос пасивности већине, која мисли како је то глупо и узалудно, и(ли) да за то „још нису сазрели услови“.

Последице развоја производних снага

Капитализам – несхватљиво да је Марксу то глатко промакло –  не само да није спутавао производне снаге, него им је управо он омогућио неочекивани замах, јер те снаге и постоје због њега, због капитала, а не због људи.

Капитализам тежи експлоатацији, а не хуманизацији човека. Његовим развојем људи се неће ослободити, него ће постати још већи робови капитала.

Данас су сви принуђени да буду његове слуге.

С развојем капитализма човек је био све отуђенији, да би на крају дошао у коначну фазу потпуне (само)деструкције.

Супротно од онога што је Маркс претпостављао и тврдио, развој производних снага није ослобађао „радничку класу“, него капитал. Тај процес је пратило припитомљавање (пасивизовања) свих људи, не само пролетаријата.

Био је то процес дехуманизације, а не „очовечења човека“.

Самим тим, пролетаријат (како га је Маркс замишљао) у евентуалном преокрету неће имати никакву улогу, јер ће до тада готово у целини нестати.

Припитомљени човек више не пружа отпор и прихватио је капитализам као неоспорну чињеницу, и сада се некритички мири са тим да је капитал однос једини могући основ привредног живота, и међуљудских односа, а да је све друго „пусти сан“.

Упркос још увек присутној борбеној и превратничкој реторици, која прати критику постојећег стања у друштву (изменити систем), људи су се помирили са тим – свесно или несвесно – да су (практично) немоћни да било шта ураде, а да то не буде у корист капитала и на њихову штету.

У ову ситуацију смо дошли због тога што је „левица“ чврсто веровала у (индустријску) производњу као најуспешнији модел „друштвеног развоја“, уопште у мит о прогресу и своју улогу видела само у томе да такво „историјско кретање“ убрза и хуманизује. Међутим  овакво схватање производње „по мери човека“ није ништа друго него капитал.

Без обзира на лепе жеље, чак и под условом да се оне остваре, вера у ослобађајући карактер развоја производних снага, увек подразумева „пакао производње“ (а данас још више – потрошње).

Неопходност личне иницијативе

Људи се плаше да у тој ситуацији било шта започну сами и пре свих. Иницијативу (први корак) увек очекују од других. Зато су пасивни и ништа самостално не предузимају.

Када би били мање саможиви и себични, и изменили своје понашање, боље се опходили према онима који се налазе у њиховој непосредној близини, таквим понашањем ствари би се „покренуле са мртве тачке“.

Међутим, плаше се да у томе буду сами (остану без подршке), и зато полазе од  типичног уверења како је, да би отпор био успешан, неопходно најпре удружити снаге (до „критичне масе“), јер не виде другачији начин од масовног напада (јуриша) на систем.

Постоји стални страх од самосталног деловања, личне иницијативе. Припитомљени човек, уколико му неко понуди прихватљиво решење и гарантује минимални ризик, евентуално је спреман на „други корак“, али само на „други корак“.

Већина није ни способна (није у питању само страх) да се на аутономан начин суочи са суштинским питањима свог времена. Поред тога, уверени су да је самосталност у понашању ризична и непотребна.

Овакав став је директна последица припитомљавања, поуздан знак стрепње и „болести зависности“ од људске масе (од квантитета), од „логике стада“ које је обележје савременог масовног (грађанског) друштва.

Побуне и протести против капитала

У складу са тим, ова грађанска политичка свест је све неуспеле побуне и протесте прогласила за незреле, превремене, „ситнобуржоаске“, тумачила као дело “недораслих и неодговорних елемената”. Своју отуђеност показује тиме што умишља да она може постојати само као организована, у облику партија (као партијска свест), синдиката (као синдикална свест) и сличних политичких организација. Истовремено, ови  облици колективне свести су непријатељски расположени према независним духовима и спроводе репресију према свима који нису организовани и дисциплиновани (припитомљени) на исти начин као и они, и не делују у складу са одређеним програмским начелима, него се понашају самостално (на основу својих личних убеђења).

Разлика између тих организација је само у мерама принуде, којој излажу своје неистомишљенике.

Ситуација за слободне и предузимљиве духове је тешка, јер подразумева потпуну неизвесност и огроман ризик. Међутим, без тога се ништа не може променити у корист човека.

Суштинска промена друштва и пасивност људи

Од настанка капиталистичког друштва, људски живот се полако гасио. Што је капитализам више напредовао (у јачини и у ширини), људски род је био ближи смрти. Реч је о смрти-за-живота, јер људско биће сведено на ритуал капитала је мртво, још пре своје физичке смрти.

Зато већина оних који се декларишу као противници система и залажу за његову наглу и (суштинску) промену, сумњају да је то у овом тренутку могуће. Тиме себе осуђују на чекање („да се стекну услови”), али за то време могућност да се постојеће стање ствари промени све је мања. Повољне околности се неће појавити, саме од себе, по сили некаквог (наводно) „закона историјског развоја“, или ће промена у корист човека догодити појавом „доброг и праведног краља“,  који ће све што је Запад у свој незајажљивој похлепи  упропастио, исправити у корист људи и њиховог истинског очовечења.

Не можемо се више заносити таквим илузијама и даље остати крајње пасивни.

Ова промена не може бити ни масовна, ни изненадна (нагла), али је можемо започети одмах, човечнијим односом према ближњима и према свом природном окружењу.

Одупримо се појединачно, већ сада, том ускраћивању живота, и не дозволимо да он и даље буде сведен на пуко преживљавање.

Међутим, у очима припитомљених и самозадовољних малограђана, који имитирају живот хранећи се испразним сентименталним сновима и сладуњавим фантазијама, тај позив (да будемо бољи према другима) изгледа као ирационални испад, једна нереална, плиткоумна замисао, чиста илузија. Ови људи, удељени од реалности, а уверени да „чврсто стоје на земљи“, у оваквој тежњи виде не само глупо попуштање другима и испуштање шансе која нам је пружена, него и да се такав однос према „ближњима“  не исплати (не желе да „испадну будале“) и због тога им је неприхватљив, јер је супротан тежњи за искључиво „личним просперитетом“.

Такав став тумаче као јалов покушај једне губитничке стратегије („израз људске слабости“), која је унапред осуђена на неуспех.

Да ли је то баш тако?

Неприпитомљени (самосталан и непредвидљив) човек је озбиљан проблем за капитал.

Капитализам то настоји да на сваки начин спречи.

Ослобађање људи од принуде коју спроводи капитал

Ослобођење људи (од отуђења) је могуће само као ослобођење од принуде, коју спроводи капитал.

Капитал деспотски влада људима. Њему погодује свет који се убрзано креће, стално осавремењује, модернизује, мења и фрагментизује, а што прати масовно осећање неукорењености, релативизма и све већег бесмисла.

Ова динамика је у сукобу са традиционалним друштвеним односима и претходним начином живота, као и дојучерашњим погледом на свет.

Међутим и они који заговарају повратак у прошлост, чак и када би се њихови планови неким чудом остварили, то би опет зависило од капитала, тако да је капитал –  овако или онако, с (декларисаном) „левицом“ или с (умишљеном) „десницом“ – увек на добитку (у свакој таквој ситуацији он једнако профитира).

Техника, наука и технологија су преузеле улогу субјеката и довеле човека у положај објекта. Наметнуле су људима свој ритам и подредили их потребама сопственог (сада, све више виртуелног) кретања. Ствари су отишле толико далеко да је капитал данас у стању да сваки отпор и побуну против капитализма преокрене у своју корист, за стицање профита и јачање своје доминације.

Побуне пролетаријата, које су као главни проблем истицале начин управљања производњом, само су помогле капиталу (допринеле) да оствари потпуну превласт. Крајњи резултат је елиминација сваког друштвеног слоја и група које су биле сувишан терет његовом потреби да се све брже креће, као и укидање свих оних друштвених привилегија које су некада уживали, а представљале сметњу његовој „максималној ефикасности“

Капитал доминира над људима, тако што не дозвољава да његово напредовање (прогрес) зависи од њихове подршке.

То јасно указује на прави смисао револуција.

Прави смисао револуције

Капитал је тај који је револуционаран, јер његова репродукција и јачање подразумевају стално превазилажење традиционалних облика живота и искључивање људског утицаја.

Класични револуционари не схватају да је свака успешна револуција изведена у корист капитала. Зато треба преиспитати смисао појма револуције (једнако као и дугих појмова који се олако и површно користе: слободе и демократије, напретка, толеранције… и других нејасних термина, који се као једнако „мутни“ идеолошки злоупотребљавају).  Када то урадимо, схватићемо да је капитал сила која захтева стално превазилажење свега онога што га ограничава, како би потпуно контролисао и елиминисао све оне који пружају отпор у друштву над којим је капитализам већ успоставио доминацију, и у чијим оквирима и даље прогресивно јача. Треба схватити да су слобода и демократија – слобода и демократија за капитал, а не за (модерног) човека, који је све већи роб и жртва све нечовечније принуде демократије и слободе у капитализму.

Свака делимична побуна (а све револуције су такве) доприноси искључиво даљем јачању капитала.

Она не представља суштинску промену, него само додатно убрзавање постојећег тока ствари (модерног прогреса).

Револуција се више не може тумачити као неопходност рушења свега онога што је старо и превазиђено, као „модернизација друштва“, јер капитал (сам по себи) управо то ради („модернизује“ и „осавремењује“ друштво), зато што у традиционалним облицима живота види препреке наводно „људском напретку“, а заправо сметњу својој тежњи за све бржим (прогресивним) кретањем, у правцу још снажнијег овладавања природом и друштвеним организмом у целини (и у тој тежњи он не зна ни за какву границу).

Самостално кретање капитала

Пошто је човек успоставио капиталистичке односе и када му је капитал дефинитивно „умакао“, пошто су ствари отишле толико далеко да људи више нису у стању да га контролишу, капитал се сада креће по сопственом аутоматизму, као да има своју вољу и довео нас је у ситуацију да сваку револуцију условљава он, у сопствену корист (а на нашу штету).

То је прави смисао револуције, од оне Француске буржоаске, преко Октобарске, па све до данас. Револуција увек ради у корист капитала, а на штету човека. Дословно, „револуција једе своју децу“, модерне људе, који то још увек не схватају и упорно говоре о револуцији као начину да се ослободе отуђења и капиталистичке деструкције. То се односи на оне ретке „праве левичаре“,  који још увек говоре о томе (и који су врста која одумире). Остали су се претворили у узорне малограђане (међу њима су и „нови левичари“), којима само недостаје новац (и „основна грађанска права“). Све друго им је потаман (баш онако како треба). Они не схватају, јер су успешно припитомљени. Капитал их је ефикасно прерадио „по својој слици“. Успешно „доместификовани“, они  су не само „људи без воље“, него су лишени и способности реалног сагледавања стварности, и опасности која им прети у садашњем свету, који иде у правцу њихове потпуне пропасти (јер они више немају ни снаге, ни храбрости, па тако ни памети да садашњу ситуацију реално сагледају).

Повратак заједници и одбацивање капитал односа

Истинска и једина могућа промена, она у корист човека, може бити само повратак заједници, али не било којем од претходних облика заједништва. Ова промена би значила крајњу резерву према свему што је „модерно“/“савремено“ и „прогресивно“, заправо према светом секуларном тројству, технике, науке и технологије, јер су оне у целини – капитал.

Међутим, оваква теза припитомљену масу не може да покрене из њене пасивности, него ће том непротивљењу само „ићи наруку“.

На тај начин се људска бића и култура до краја десакрализују, односно демократизују.

Демократизација је (механичко) повезивање (у вештачку целину) бића лишених унутрашње супстанце. Зато се у модерном добу љубав своди на сексуални однос, а смрт губи сваку везу с оностраним и значи само престанак телесно-физиолошке функције људског организма (тзв. „демократизована смрт“)… и на крају све се уједначава, третира као једнако вредно и релативизује, да би на крају постало (сасвим) безвредно.

Међутим, истинска промена (промена, а не револуција!) мора бити афирмација човекове људскости, природног на рачун вештачког, јер ослобађање човека од садашње репресивне (технофилске) свести, његово привођење сопственој памети рачуна са тим да се измени (одн. ојача) квалитет његове воље.

Док постоји капитал однос, ми смо у ланцима. Свеједно где смо оковани, да ли у капитализму или (као некада) у „реалном социјализму“.

Сасвим је свеједно да ли капитал однос постоји у приватном интересу капиталиста или друштвеном интересу социјалистичке бирократије.

Репресивна свест јесте израз отуђења, али отуђења далеко старијег од модерног доба, које нас интензивно присиљава да се (прогресивно) одричемо своје људскости, под (идеолошким) изговором ћемо се једног дана, по сили „историјских закона“, коначно очовечити, преобразити у истинско људско биће, „целовитог човека“.

Ванисторијски „натурализам“ 

Ванисторијски “натурализам”, којег неки заступају као вид отпора постојећем стању ствари, вечито је у равни репресије и у том погледу очигледно не постоји намера да се нешто заиста промени. Он одбацује људскост тако што је тумачи на сасвим супротан начин, тврдећи да нас тек стварна (физичка) надмоћ над дугима и живот на њихов рачун чини истинским људским бићима („правим људима“).

Заправо, за евентуални изласка из постојећег (техничког) система биће нам потребна не само огромна енергија, довитљивост, машта, храбра постојаност, него пре свега доброта (не воља за моћ, него доброта!) и снага пожртвованости да бисмо ове тешкоће савладали, успешно их превазишли.

У данашњем друштву, доминација и насиље су „животне чињенице“. Питање је да ли се и како они могу укинути? И да ли би уопште то требало чинити? Да ли је заиста човек човеку вук, како је тврдио Хобс, или је то само оправдање девијантног (разбојничког и злочиначког) понашања не највиталнијих, него највиолентнијих (најнасилнијих) људских примерака наше (западне) цивилизације?

Да ли је постојање човека-грабљивца, пљачкаша, конквистадора, колонизатора, израз суштине људског бића, неизбежан начин понашања човека као таквог, а доминација и насиље универзалне људске особине, или су то само жалосне девијације карактеристичне за овај део света, које је “западни човек” (огњем и мачем) проширио по целој планети, уништавајући све другачије културе и људе далеко човечнијег карактера?

Деспотизам капитала се одржава насиљем, а то значи да се његова доминација над људима остварује у спектаклу бескрајних сукоба, у којима им додељује различите улоге и окреће их једне против других.

Доминација капитала погађа све људе, без изузетка и оне који су одлучно на његовој страни.  Евентуална борба за промену садашњег начина живота је борба за ослобођење човека од отуђења и она мора свакој особи да призна право на људско достојанство (и дозволити свима да то своје право, уколико желе, слободно искористе).

Та врста егалитаризма, поштовања интегритета сваког човека (без разлике), се не сме оспоравати (и злоупотребљавати) у корист било каквих хијерархија и “духовних вертикала”. У њима свакако мора бити поштован и оне се могу прихватити једино под тим условом.

Начин и терен борбе за суштински промену

Могли смо се много пута до сада уверити како се демонстрацијама, уличним спектаклима, „шетњама“ ништа не постиже. Махање транспарентима, лепљење и цепање плаката, чак и сукоби са полицијом су само испразни ритуали у којима увек побеђује полиција.

Зато треба одбацити стари терен борбе – улицу.

Све док се борба за суштинску промену постојећег стања не одвија на сопственом терену, него на терену капитала, ништа се битно неће променити.

Напуштање (одбацивање) старих метода борбе подразумева тежњу да се успостави сасвим другачији начин живота, а он не може бити утемељен на оним принципима на којима делује капитал.

Сасвим другачији живот, који је „по мери човека“ , подразумева (најпре) другачије односе између људи, јер се ништа суштински ново и другачије од овог у чему смо сада, не може темељити на остацима старог. Посебно не на вољи за моћ и сукобима, којима се другој стани намеће моћ доминације. Таква стратегија борбе савршено су по мери (и у корист) капитала.

Ово је можда утопија, „немогућа мисија“, али то је једини могући правац изласка из овог неподношљивог стања капиталистичке деструкције, а све друго погодује капиталу и репродукује га.

Буржоазија је револуцијом победила феудални поредак, јер је водила борбу на свом терену, у градовима. Зато је свака револуција (револуција капитала), заправо прогресивно јачање грађанског друштва, свеједно да ли је оно капиталистичко или социјалистичко.

Међутим то не би важило за комунитаризам (не за комунизам, него комунитаризам!),  који не би био ни нови облик друштва (човек у друштву је увек поробљен друштвом), нити нови облик индустријске производње (која увек подразумева капитал однос), нити би се одвијао у градовима, нити на селу (стара опозиција између села и града више не постоји, капитализам је – пре свега, захваљујући медијима – урбанизовао планету), него свуда, на свим тим местима (природа је у највећем обиму претворена у нешто неорганско), насупрот масовном друштву и индустријској производњи, и логици конзумеризма (уживању у луксузу и неограниченој потрошњи).

Потреба за обновом комунитарног заједништва

Одатле потреба за обнављањем комунитарног заједништва, који ће заиста бити супротност капитал односу (између људи) и представљати заметак и темељно упориште истински успешне промене (промене, а не револуције), изведене у корист човека, свих људи подједнако (у томе то је смисао егалитаризма).

Да би та друштвена промена успела (била стварна) она мора да буде  – „нерационална“. „Неурачунљивост“ („лудост“) мора бити њена суштинска одлика.

Све што је са становишта постојећег поретка рационално, квантитативно изражено у облику здраворазумског прорачуна, лако ће бити апсорбовано и фалсификовано.

Уколико револуција буде деловала на истом терену на којем делују и њени противници, лако ће бити заустављена. Зато она мора бити наш сопствени пројект, који ћемо изводити на свом терену, најпре на личном плану (као унутрашњи преображај), с тим што крајњи циљ тог подухвата мора бити заједништво (интерес свих, без разлике) низ малих људских заједница (кроз потпуну децентрализацију масовног друштва и глобалног капитализма).

То је једини могући начин изласка из овога у чему смо сада (иако је то данас можда већ немогуће извести?). Све друго је погрешно, неделотворно и води у пропаст.

Морамо бити далеко скромнији и савеснији, обзирни према другима.

Комунитаризам је могућ само као  земаљски „рај скромног човека“.

Методе које нам нуди класно друштво само нас удаљавају од тог циља. Оне су нехумане и самим тим бескорисне. Напротив, то су замке, које треба вешто избећи.

У капиталистичком систему људи су постали сувишни; али, човеково биће још увек није уништено, све док је жива идеја отпора и искрена жеља за отпором. Све док поштујемо живот и другог човека, и свакоме признајемо право на његово људско достојанство.

Све док смо у стању да видимо како се ситуација наших ближњих рефлектује и на нас, и да је наша судбина увек заједничка, још увек је све могуће. Није све изгубљено, упркос данашњем деструктивном конзумеризму, који унижава човека, изазивајући у њему најниже себичне малограђанске нагоне.

Сетимо се молитве „Оче наш“. Она не гласи „Оче мој“, него „Оче наш“. Наша судбина је заједничка, и наш циљ није надметање (које квари људски карактер), него заједништво (у малој заједници која живи у складу са природом), у којем до израза долазе најбоље људске особине.

Јесу ли људи самоубилачки род, грешка природе, бића која теже пропасти и која ће у једном тренутку дефинитивно (сами од себе) нестати?

Уколико наставимо овако, то је неминовно.

Заглупљивање људске масе

Томе доприноси масовно заглупљивање „људске масе“.

За перманентно јачање капитала неопходна је стална и прогресивна производња (стварног) лудила, шарлатанизација и кретенизација, која више нема никакве везе са производњом (капиталистичке колоније без привреде и друштва која живе од извоза и „поклањања“ сировина и енергије (за провизију) су пример и доказ за то…) него са успостављањем новог система вредности, брутализацијом међуљудских односа и накарадном друштвеном стратификацијом.

Том процесу „пропадања у провалију“ нема краја и зато се таквом суноврату морамо одлучно одупрети.

Сви морају проћи кроз кризу, и као друштво и појединачно (свако за себе).

Успех ће изостати ако наставимо да се служимо старим методама директног сукоба и надјачавања.

Терен и методе борбе морају се променити.

У овом случају наизглед дефанзивна, али одлучна политика, чврста и непопустљива игра донеће позитиван резултат. Само то може довести до успеха.

Потребан нам је тај нов приступ, а претходно излагање свих институција крајњем презиру и политичара подсмеху (не учествовати у њиховим демократским играма), и на тај начин их изоловати и оставити да се баве сами собом.

Ова комунитаристичка промена (која уважава Целину и зато је комунитаризам неминовност, једини начин да људи поново поврате своју човечност), зато нема алтернативу. Једино она може бити тријумф живота (његово поштовање и слављење) и зато не треба на било који начин подржавати смрт, или покушавати да се она на било који начин искористи. Тако би остали на терену класног, експлоататорског друштва, у духу капитала и фаустовске несреће (на терену лажи, крађе и убистава).

Ово што је данас на политичкој сцени је управо то, а комунитаризам би био све супротно од тога.

Суштинска промена постојећег стања

Суштинска промена ће бити могућа тек када људи почну да се понашају као аутономна бића. Онда им више неће бити потребне вође, политички посредници, специјализоване институције. Тада ће бити у стању да сами пруже отпор и њиме (самостално) управљају.

Сигурно да у овом тренутку, у садашњим условима, то не може дати видљиве резултате (и добро је што је то за почетак невидљиво); али једини начин да се ова тежња најпотпуније оствари јесте одбацивање тог канибалистичког приступа, који отпор репресији своди на измиривање рачуна, на физичко истребљење једне класе или групе људи од стране друге.

Уколико би тежили комунитаризму а то значи целовитом животу, а не само ситничавом индивидуализму (јер, само тако можемо бити људска бића), онда нема места таквим методама.

Нема сувишних људи. Нико није „прекобројан“.

Потреба за комунитаризмом је потреба свих, она је исконска тежња људског бића за Целином.

Комунитаристичка промена (ако би се којим чудом покренула) сигурно се неће спроводити револуционарним методама, насилно. Она је могућа само изменом међуљудских односа, обнављањем људског заједништва и успостављањем малих заједница које ће живети у складу са природом.

Раскид човечанства са заједницом и природом, довео је до поделе на унутрашње и спољашње, а затим на себе и другог. Људи су ту два бића (ја и ти) и однос између њих првобитно је опажан у терминима помагања и међусобног прожимања (узајамне помоћи). Цео живот се окретао око тога: прожимања с другим. Касније су ти односи све више темељили у терминима размене, што је било основа за појаву вредности. Однос с другим је постао валоризација (ствар процене вредности).

Комунитаризам не би био само нови облик производње, него потпуно другачији начин људског постојања (који одбацује садашњи начин производње… и потрошње).

Треба проћи дугачак, мучан и тежак пут док се не одбаце све мистификације и не схвати да ако овако наставимо идемо ка сопственом уништењу, највише због тога што своју судбину препуштамо наказном и механизму капитала, који делује по сопственом аутоматизму и искључиво у своју корист (а људе третира као „ресурсе“, своје погонско гориво).

Људи морају схватити како у томе пресудну улогу има њихова воља, која не сме да се препусти моћи мегамашине, подреди вољи техничког система (на крају, „вештачке интелигенције“), јер се тако отуђује од свог бића, одриче своје људскости, у заблуди да је смисао живота у тежњи ка доминацији (вољи за моћ доминације и тако обликованој друштвеној хијерархији) и насиљу, конзумеризму и бескрајном (лагодном, комфорном замајавању, на туђ рачун).

Комунитаризам би био „рај скромног човека“, а не грамзивог малограђанина и саможивог, себичног потрошача.

Људски дух се мора ослободити логике и представа капитала, односа подређивања и надређивања, како би коначно угледали своје право лице, стварно препознали себе и своје ближње. То је основни услов стварања истинске људске заједнице, после чега више нема повратка на старо.

То је први и одлучујући корак.

Морамо бити бољи, а не опаснији људи. Не озбиљна претња својој околини, него брижни према онима који су нам „ближњи“. Они „даљни“, нека то исто раде према својим „ближњима“.

Наш свет не може бити цела ова планета, он је ширина наших односа.

Капитализам ствара илузију да смо до овог степена људскости дошли духовним напретком, захваљујући техници, науци и технологији, као и да није могло бити другачије. Ову секуларну свету тројицу пропагандно прати аура фатализма. Па уколико то не прихватимо, наводно не можемо „ићи напред“.

А где ми то идемо? Шта је то што је „напред“? Можда, провалија?

Уколико то прихватимо, остаје нам само да их усавршавамо, али онда нећемо моћи да избегнемо деловање машине, која је сâм капитал. Ко се на ово упеца, прихвати ово кретање, реално постаје све пасивнији (све већи конзумент и кловн, трулији малограђанин), и не види ово кретање као препуштање репресији, зато што је онда капитал једини могући друштвени однос.

Последица свега овога је човекова све већа пасивност (унутрашње мртвило). Чиста пропаст.

Однос капитала према будућности

Од самог почетка, однос капитала према прошлости и садашњости био је мање важан од његовог односа према будућности. Капитал мора да успостави доминацију пре свега над сутрашњицом, како би осигурао наставак оваквог процеса производње и потрошње. Он је освојио и будућност, и не плаши се утопија. Напротив, настоји да их он ствара.

Будућност је сада само поље стицања профита. То захтева да време буде програмирано и њега данас производи капитализам. Глобализује  и простор, једнако као и време.

У будућности више нема места за утопије и митове.

Где њих сада сместити?

Буржоаске и пролетерске револуције су једнако обећавале прогрес, и у суштини су га схватале на истоветан начин.

Комунитаризам мора не само да створи нову перцепцију времена, него и да је споји с новим доживљајем простора. Обе димензије ће настати истовремено, успостављањем новог (братског) односа између људи и њиховим измирењем са „ближњима“ природом, повратком изворној Целини (и целовитости људског бића).

Свакако да је реч о утопији, али без ње нам нема спаса. Зато је капитализам у свом походу непогрешиво укинуо (на ниво целине капитал односа) и дух утопизма.

Суви реализам у овом случају је само репродукција капитала, идеолошка подршка даљем јачању капитализма.

Атомизација (фрагментарност) само храни револуцију, која је увек револуција капитала. Међутим, суштинска промена је нешто више од полагања права на тај сурогат целине; то је поновно сједињавање свега што је било одвојено, спајање будућег бића, индивидуалног и заједничког, човека и заједнице у једну целину (која неће бити целина капитала, него целовитост човека и људског заједништва, што је сушта супротност капитал односу).

Зато је комунитаризам неизбежан (и нужан, како једино испоравно решење аутентичног „Живота Човека на Земљи“!), ако људска врста жели да опстане овде, а не у малим биолошким и зоолошким вртовима које би изградила на другим планетама (на којима би им и даље претила иста опасност).

Задатак ове контрареволуције је бесконачан: укидање припитомљавања и стварање амбијента за неометано испољавање људскости (непосредних људских односа и међусобне помоћи).

Капитал тежи (аутономном) посредовању и расуђивању које нема никакав ослонац у стварности.  Он је производ људске унутрашње пасивности и увелико има потпуну аутономију у односу на човека. Стекао је људско обличје, и постао је суштинско обележје савременог човека.

Одатле данашњи тријумф апстракције (вулгарног материјализма  и јефтиног спиритуализма, виртуалне реалности), једно сумануто стварање привида, које човека треба да држи у Лимбу бескрајних капиталистичких превирања.

У свом кретању капитал иде за тим да превазиђе све баријере које му се нађу на путу; свака препрека угрожава његово постојање и зато мора бити уклоњена.

То можемо спречити одбацивањем целокупног феномена капитала, укључујући све његове (нељудске) претпоставке (пре свега, насиље, садомазохистичке односе надређивања и поређивања) и свега онога што је успео да интегрише (укључи) у себе, ослобађањем органског субјективитета, обуздавањем „машинизма“, једном заувек и у ма којем њеном облику – монопола приватне својине…

Капиталистички облик производње неће нестати кроз фронталну („револуционарну“ ) борбу људи против његове доминације, помоћу „револуционарног терора“, него само потпуним одбацивањем тежње ка моћи доминације, која се остварује насиљем, а што подразумева одустајање од пута којим се ишло од настанка западне цивилизације.

Зато и живимо у цивилизацији. Цивилизација увек настаје када људи крену странпутицом… Када човек направи уговор са ђаволом.

Капиталистички облик производње неће (сам од себе) почети да опада, него мора бити одбачен.

Како то учинити?

Довести у питање не само капитализам, него и саму цивилизацију

Да би се искоренио савремени технички систем, пре него што нас деструкција и припитомљавање које он спроводи, све не прогута (и уништи), треба довести у питање не само капитализам (капитал однос) и савремено масовно друштво, него и ову цивилизацију,

Морамо се самостално одучити од припитомљавања, а тај радикални раскид није могућ док већини не постане очигледно да је западна цивилизација напоран рад за другог, понижење човека, пустошење животне средине и не будемо у стању да замислимо једну “ пријатнију, сигурнију и разумнију алтернативу”, а то значи да пре свега између себе успоставимо човечније односе, иако нам то данас у овом свету утемељеном на насиљу то („на прву лопту“) изгледа као глупа, губитничка стратегија, једна трагикомична утопија, а пре свега као један тежак, „трновит пут“

Међутим, то је као и све друго у оваквој цивилизацији обичан привид, а на дубљем нивоу потпуна супротност.

Морамо живети у свету, али не морамо бити део његовог “главног тока”.

Треба бити свестан да смо сви унутра, у том капиталистичком  кавезу, али ићи против струје (у спротном смеру од главног тока, колико год се то може у условима које намеће технички систем), бити одметник (неприлагођен), имати свој циљ… Томе (овом “рецепту”) треба додати и мало хумора (који је знак да се живот поштује и воли, а хумор је предуслов и први сигнал ведрине и радости које су обележје истинског постојања…).

Треба створити сопствени живот, не у неком новом масовном друштву (јер је у сваком друштву човек поробљен друштвом), него у малој локалној заједници, која живи у складу са природом, и свако у њој у складу са самим собом.

Треба да живимо своје животе, да градимо сопствену егзистенцију. Да живимо у заједници блиских људи, у којој ће свако бити оно што (заиста) јесте, јединствена и непоновљива особа и која ће му омогућити да се од малена развија у самосвојну личност. У тој разноликости и захваљујући управо њој, у тој мистерији различитости, је снага људског заједништва и заједнице као такве. Она је то што јесте захваљујући управо овој разноликости и баш у томе и јесте лепота живота.

Свима нам недостаје таква заједница.

Оно што најтемељније може да промени ствари је снага заједнице.

Створити сопствени живот у заједници, која живи у отпору према техничком систему, капитал односу, терору капитализма, монополу приватне својине (у корист разних облика заједничке својине).

„Директна акција“ је у таквом начину живота. Такав став, то је једини могући излаз из ове ситуације. Могући, мада не и сигуран.

То је тако, ма колико на први поглед изгледало бесмислено и сулудо.

Како ово постићи, зависи од појединца. Нико не може другима дати одговор како да преобликују сопствени свет.

Свакоме је потребна заједница. То није ствар догме (исправних идеја), него самог људског постојања, свакодневног живота у заједници блиских особа, пријатеља, људи међусобно различитих, са љубављу као основном споном (а то није религија, то је „Добра вест“! )

Није решење у исправним идејама. Идеје су увек наметнуте. Концептуална истина увек долази “одозго”.

Све што долази “одозго“ има тенденцију да буде универзално. А све универзално је ауторитарно и репресивно, самим тим и насилно.

Довести у питање, у овај „начин живота” којим владају новац и финансије, тржиште и профит, принуда производње и потрошње.

Идеализам и искључивост

Будимо идеалисти и искључиви.

Преименујмо свет у којем живимо. Именујмо ствари. Укажимо на праву садржину многих апстрактних израза који прикривају суштину данашње капиталистичке репресије.

Назовимо то што јесте правим именом. Прецизно објаснити што нам се стварно догађа и понашајмо се у складу са тим.

Говоримо истину. И покушајмо да истински живимо, а не само преживљавамо  у садашњим илузијама.

Ништа није субверзивније од истине. Од живота у Истини.

Будимо свесни  чињенице да је техника постала основ људског живота, свеобухватно окружење. Стара природа је одавно преобликована у нову (техничку) “природу”, која је сада наша нова животна средина.  Постали смо део ње; са њом смо се саживели.

Техника је данас начин на који живимо, ваздух који удишемо и зато је много теже извести промену, суштински изменити образац свакодневног живота.

Није довољно само променити власт, него начина на који живимо и то је много важније од тога ко влада.

Није проблем укинути  капитализам, него “капитал однос”.

Уколико не укинемо капитал (наше садашње међусобне односе), капитализам ће опстати и прикривено постојати, и у другим системима, ма шта ми мислили о њима и свеједно како их називали (социјализам, комунизам, отворено друштво…).

Свесни своје ситуације, почнимо да  се другачије понашамо, јер ми смо оно што радимо „на дневној бази“.

Наш начин свакодневног живота одређује његову надградњу – садржај наше свести.

Наш свет је последица нашег понашања.

На жалост ми смо – за разлику од Исуса – одабрали смо да моћ доминације буде у средишту наших стремљења, да она буде наш “позив”, искључиви циљ…

Зато нам је потребна лична иницијатива, одлучност да се више не иде овим путем, огромна енергија, постојаност, довитљивост, машта и а пре свега доброта – не воља за моћ, него доброта (!) – и снага пожртвованости (одрицања у корист других а не отимање искључиво у сопствену корист), да бисмо ове тешке околности савладати, и успешно их превазишли (да би смо пожртвовано живели у Истини, а не само успешно преживљавали у лажи, виртуалном свету, на рачун других).

Само тако можемо опстати као људски род; све друго води у пропаст.

Морамо искористити ту једину шансу. Друге неће бити.

Мислимо на оне које остављамо у оваквом свету и на генерације које долазе…

Нека победи човечност.

Advertisements


Категорије:Аз и буки

Ознаке:, ,

3 replies

  1. Zli „individualizam“ i dobri „povratak“ (svi se „povracaju“ identisti, komunisti, komunitaristi :))).Tesko da covek koji je napisao delo pod naslovom „Kapital“ koje ima 2000 strana (izdanje koja ja imam) nije uvideo da se kapital osamostaljuje.Upravo sto je to uvideo i nije trazio resenje u „dobroti“, boljim ljudima i medjuljudskim odnosima.Nista od toga nije moguce van „kapital-odnosa“, sve su to samo idelogeme istog.Nikakva licnost nije moguca dok postoji podela rada i na njoj zasnovana podela drustvenih uloga.Samo u komunizmu, kao drustvu bez drzave i prava, moguc je covek kao celovita licnost, za Marksa.Zanimljivo da i sami „pripitomljivaci“ porucuju da se manemo politike, budemo bolji prema svojim bliznjima, cuvamo svoju sredinu, volimo zivotinje (danas ljudi sa psima razgovaraju kao sa ljudima, a sa ljudima kao sa psima :))), da jedemo samo plodove koji su pali na zemlju…I autor „Kapitala“ je redefinisao sve, ali sve, pojmove, istorije, drzave, prava, umetnosti, nauke, utopije…Za kapital je kljucna proslost, prvo kao kontinuiranje (pa se otvorila opozicija istorijskih kontinualista i diskontinualista koji negiraju sameriljivost istorijskih epoha (i prostora) pojmom napretka) ka sadasnjosti (koje je (kontinuiranje) opet moguce samo iz dominacije pojma sadasnjosti, koju uspostavljaju reformatori novovekovnog saznanja Dekarta i Bekona.Inace citava problematika nastaje sa pojavom hriscanstva objave i Strasnog suda, ali…) da bi se uspostavio pojam progresa, a onda i njeno diskontinuiranje u „kraj istorije“ (koji je Marks smestio u buducnost, Hegel u sada, a Fukujama u juce) kako bi se ukinuo horizont utopijske buducnost, a proslost svela na zastarevanje (ili, filozofskije, bilost na proslost) i cuvanje (po muzejima, od umetnosti, preko tehnike, pa do prirodnjackih „muzeja“).Da li muzeji cuvaju umetnicka dela od fizickog vremena, kao propadanja, ili za vreme, kao jednu ideolosku konstrukciju univerzalne istorije koja zahteva univerzalni prostor sveta i ideoloski prostor grada sa muzejom koji u ogranicenom radnom vremenu pokazuje univerzalno vreme-prostor, a muzealije kao nesto sto postoji samo u izlozenosti posmatracu.Bez izlagackih prostora i cuvanja umetnickih dela preko njihovih epoha, za vecnu buducnost, ne bi bila moguca estetika i dozivljaj i razumevanje umetnickih dela.Kada je francuska revolucija od privatnog ukusa jednog kralja, napravila opsti ukus, pretvaranjem Luvra u muzej, jedna slika je dosla u centar paznje.Bila je to „Mona Liza“.Njen osmeh, meni ne bas ocigledan, mozda mu tu i lezi snaga, ucinio je da ova slika postane slika sa najvecim brojem pokusaja unistenja.Kao da se osmeh kralju, pretvorio u podsmeh gradjaninu, podsmeh sto joj nije mogao nista, sem da je gleda kao i kralj.Tako je umetnost, umesto da bude okoncana gradjanskom revolucijom, postala estetska, a njena sustina okoncanosti se pretvorila u psiholoski poremecaj potrebe za unistenjem jedne slike, bas kao sto je i „umetnicko“ postalo stvar dozivljaja i razumevanja.Udaljih se o teme, ali evo i veze, cini se da su nove vladajuce snage u estetskom dale masi ono sto su joj uzele kao proizvod njenog rada, po principu „smesila se kralju, sada se smesi za sve vas“.Samo poremeceni pojedinci koji pokusavaju da uniste „Mona Lizu“, u svom ludilu razaznaju ovaj estetski podsmeh nove vladajuce klase.Marina Abramovic vam se bar ne smeje, bar ne, dok ne prodje performans i pokupi kintu.

    Свиђа ми се

  2. Грабеж,

    Појава која није свакодневна. Код пчела.

    „4. Него везују бремена тешка и незгодна за ношење и товаре на плећа
    људска, а прстом својим неће да их помакну.
    30. И говорите: Да смо ми били у вријеме отаца својих, не бисмо с њима
    пристали у крв пророка.“
    (Св. Јеванђеље по Матеју 23:4,30)

    https://martirolog.com/tag/%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D1%80%D0%B5%D1%98-%D1%82%D0%B0%D1%80%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D1%81%D0%BA%D0%B8/

    …“Проблем, дакле, није у појединачном друштвеном систему, већ у већински прихваћеном систему вредности, у коме свакоме ко опомиње на постојање људских вредности и врлина, напора и егзистенцијалног душевног бола који треба претрпети да се оне стекну, одрже и сачувају од света тесног за лепоту и несебичност, сваком, дакле, који се на то дрзне и покаже прстом, треба сасећи све оно што изнад жабокречине вири: ”Не таласај!”

    А таласати се мора да би се поништила гравитација. И зато, свим Ослободиоцима нека је вечна Слава и Хвала…“

    Мудрость из фильмов Андрея Тарковского

    Свиђа ми се

  3. Сасвим се слажем с констатацијом да се бунтом на улици ништа неће променити, као ни учествовањем у политичком изборном симулакруму. Промена мора доћи изнутра, свако од нас одговоран је за себе и за стање у друштву.
    „Ништа није субверзивније од истине. Од живота у Истини.”

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s