Саво Штрбац: Петровачка цеста

Шта се то десило на Петровачкој цести?

Саво Штрбац (Извор: Политика)

„Баш на Петровачкој цести изградићемо цркву гдје су Срби највише страдали. Србија ће издвојити тај новац“, изјавио је предсједник Србије Александар Вучић на скупу у поводу „Дана сјећања“ на Србе страдале у 20. вијеку, одржаном 19. септембра ове године у Дрвару, што су пренијели сви медији у региону.

Шта се то десило на Петровачкој цести?

Дана 7. августа.1995. код Бравскога (топографски називи овог мјеста су још Кленовац и Јањило), које се налази између Петровца и Кључа, у авиогранатирању избјегличке колоне од стране хрватских авиона, погинуло је десет лица, међу којима четверо дјеце, дјевојка од 20 и старица од 83 године, а неколико десетина их је, што теже што лакше, рањено. Ова избјегличка колона кренула је из Сјеверне Далмације и Лике и у Мартинброду преко Уне прешла у Републику Српску.

У августу 2006. године, у организацији Републичке организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Републике Српске, на мјесту гранатирања колоне на Петровачкој цести, постављен је један дрвени крст. С обзиром да поред крста није било других ознака (о жртвама и починиоцима), исти је неколико пута од стране „непознатих лица“ препилаван. Због тога су 2010. године „Веритас и пријатељи” око тога крста поставили мермерне плоче на којима су исписани подаци о жртвама, починиоцима и времену догађаја.

На предњој плочи пише: “НА ОВОМ ДРУМУ 7. АВГУСТА 1995. ГОДИНЕ, ОД РАКЕТА ИСПАЉЕНИХ ИЗ АВИОНА ХРВАТСКОГ РАТНОГ ЗРАКОПЛОВСТВА НА ИЗБЈЕГЛИЧКУ КОЛОНУ ИЗ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ КРАЈИНЕ, ЖИВОТЕ ИЗГУБИШЕ:

МИКА КОВАЧЕВИЋ (1912) из Беглука код Доњег Лапца; ДАРИНКА Дане ДРЧА (1927) и њени унуци Јовица Душана ДРЧА (1989) и МИРЈАНА Милана ДУБАЈИЋ (1974), сви из Бротиње код Доњег Лапца; НЕВЕНКА (1984) и ЖАРКО (1986), дјеца Спасе РАЈИЋА из Доњег Лапца; КРСТАН Обрада ВУКОВИЋ (1951), рођен у Хан Кули код Бања Луке и његов син ДАРКО (1982), рођен у Бихаћу, обојица живјели у Доњем Лапцу и БРАНКО Стевана СТЈЕЉА (1923) и његов син МИРКО (1961) из Надина код Бенковца.”

Фото: ИН4С

С обзиром на дотрајалост дрвеног крста и могућност поновног оштећења, одлучили смо да дрвени замјенимо са металним крстом јер је оцјењено да овај догађај заслужује монументалније обиљежје и због броја страдалих, посебно дјеце, и због тога што Крајишници до тада нису били у могућности да на подручју Хрватске подижу споменике својим сународницима страдалим у рату 1991–1995. године. Највећи дио новца за нови метални крст обезбјеђен је у новембру 2010. године уплатом од стране грађана Републике Српске на хуманитарни телефон.

Споменик у облику стилизованог православног крста, са краковима висине 6 и ширине 3,5 метра, израђеног од нерђајућег челика (росфраја), по пројекту младог бањалучког архитекте и сценографа Марка Билбије, постављен је на већ раније изграђено постоље на којима су се налазиле и мермерне плоче са поменутим подацима­. Дограђени споменик је откривен на петнаестогодишњицу тог трагичног догађаја. Истога дана је и освештан од стране тадашњег владике бихаћко-петровачке епархије господина Хризостома.

Задњих година на годишњицу овог догађаја око спомен обиљежја окупља се све више и више људи из Хрватске, Федерације БиХ, Републике Српске и Републике Србије. Долазе и Срби и Бошњаци. Долази и начелник општине Босански Петровац (раније Златко Хујић, од ове године и Дејан Прошић). Редовно долази и делегација из Доњег Лапца, одакле је већина жртава, на челу са начелником општине Илијом Обрадовићем, чији су школски другови убијени на овом мјесту. Редовно долази и делегација  општине Дринић, најближе општине из Српске, на челу са градоначелником Миланом Бркићем, који већ годинама припреми и даћу за покој душа невино убијеним Крајишницима на Петровачкој цести.

На истом друму гинула су дјеца од туђинских авиона и чедредесетих, о чему говори и пјесма Бранка Ћопића:

На цести Петровачкој избјеглице
и триста дјеце у колини.
Над цестом круже грабљиве птице,
туђински авиони.

По камењару оснијеженом
челична киша звони…
У снијегу румена Марија,
мамина кћерка једина,
било јој седам година.

Деведесетих историја се поновила. Овога пута  на Петровачкој цести избјегличка колона је била много дужа и са много више дјеце. Над њима је кружила  нека модернија „грабљива птица“ звала се „МИГ 21“, која је полетјела из Сплита и баш по њима, усред бијела дана, избацила „челичну кишу“. Четверо Маријиних малих сународника: Јовица (6), Жарко (9), Невенка (11) и Дарко (13) остадоше да леже на истом друму. Овога пута било је љето и није било снијега.

Приликом прошлогодишњег служења помена, владика бихаћко-петровачки, господин Сергије, предложио је да се, поред постојећег спомен обиљежја, подигне и спомен капела, што су сви присутни, а посебно Крајишници, здушно поздравили, као што поздрављају и уводно цитирану најаву прдсједника Републике Србије.

Опрема: Стање ствари

(Веритас, 17. 9. 2019)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, ,

1 reply

  1. Маленом анђелу Марији,

    која говори: седам сам година имала, ни мрава нисам згазила, тако сам мало живјела, и тако мало видјела, а свему сам се дивила.
    Била сам безбрижни лептир, а ти ме птицо покоси, ти ми угаси зјене, поломи ручице моје, од глади отежале, од зиме укочене………….. и свим оним зверски побијеним од крволочних усташких зликоваца.

    Вјечнаја памјат !
    Бог душу да им прости.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s